Ulogujte se / Kreirajte profil

Тамо где се родио Хераклит

.

Become a Patron!

.

[wpedon id=”90510″ align=”center”]

Стари Римљани су поседовали моћ да осете особени дух сваког места. Обновивши ту моћ у Ефесу, Драгош Калајић је открио да је дух тог места био и остао женског рода. Ево зашто

У Турској, чији Устав не признаје постојање националних мањина — већ све држављане сврстава међу Турке — реткост је срести праве Турке. Када сам турског историчара Мустафу Карахасана упитао колико се од изворне турске културе сачувало од валова арабизације, покретаних исламизацијом, он ми је, уз ататурковски уздах, али не трепнувши, одговорио: „Једва десет одсто.” Зналци тврде и да једва десетак одсто становника Турске поседује антрополошка обележја Турака. Зато сам сада љубопитљиво загледан у љупко искошене очи и округлу главицу туристичког водича кога ми је турска држава доделила да ме води кроз рушевине старохеленског и потом римског те византијског града Ефеса, премда такву услугу нисам тражио. Она погрешно схвата мој поглед и пита, натуцајућим енглески, да ли ме занима повест града Ефеса. Кажем, љубазно, да ми њено вођство није потребно јер већ имам водича. Њени коси прорези се нагло шире да пропусте поглед изненађења:

„Како? Ко је тај водич?”
Кажем, неспособан чак ни за ситне лажи које олакшавају живот:
„Зове се Хераклит.”
Није постала паметнија:
„А где Вам је тај водич?”
Показујем десним кажипрстом у чело:
„Овде, у нашим, европским мислима.”

Хераклит, један од првих философа у повести Европљана, рођен пре скоро двадесет и пет столећа, остао је непревазиђен у дисциплинама особености, далекосежности и смелости мисли. Његов спознајни поглед обухватао је сав свемир, те је учио: „Једно је, наиме, мудрост: спознавати духовну моћ која управља све кроз све.” Нико пре њега није успео да види или смогао смелости да каже: „Овај свемир, исти за све, није створио ниједан од богова, нити од људи, него увек беше, јесте и биће вечна жива ватра, која се по мерама (периодично) пали и по мерама гаси.”

Ни најмудрији Хелени — а камоли модерни људи — нису успевали да свуда прате и схвате његов крилати ум, те су га зато звали Мрачним. Како сведочи Диоген Лаерчанин, Сократ, учитељ учитеља свих потоњих поколења истинских Европљана, дакле Платона, прочитавши Хераклитове списе — које му је донео на увид писац трагедија Еурипид — закључио је: „Оно што сам разумео је изврсно али мислим да је изврсно и оно што нисам разумео, само би за то било потребно бити делски ронилац.” Рониоци с острва Дела — где су Хелени чували традицију свог хиперборејског порекла, из околоарктичких области Евроазије — били су чувени по моћи да досегну највеће дубине.

Хераклит је рођен у Ефесу, хеленској колонији на јонској обали Мале Азије, коју је, према легенди, основао Андрокло, син атинског краља Кадроса, предводећи хеленске освајаче, у другој половини XI столећа пре нове ере. Хераклит је, као и Платон, од лозе Кадроса али је све одговарајуће почасти пренео на свог брата. Зато сам сада у Ефесу: да се поклоним сени Хераклитовој.

Oд библиотеке до јавне куће

Док посматрам Ефес с осмотришта које пружа почетак улице Курета — што је спуштајући се некад раздвајала приватни и јавни простор, брег с богаташким вилама и простор тржишта, светилишта те јавних кућа — чујем како ми водич каже:

„Ето, сада гледаш једно учило општег закона који гласи: Све пролази… изузев свемирске ватре и ума. У овом призору нема ни једног јединог белега Ефеса у коме сам рођен, изузев, можда, неког зрна прашине, по којој гази ова међународна руља, а и то ће она, ако не ветрови и кише, кад-тад разнети својим стопалима по свету.”

И доиста, све што поглед обухвата — допирући, у временској перспективи, једва до хоризонта првог столећа пре нове ере — јесу остаци римског а не старохеленског Ефеса, рушевине административног и трговачког средишта азијске провинције империје. С десне стране улице нижу се мраморне шкрботине римске моћи, почевши од испражњене љуштуре малог али женствено дражесног храма императора Хадријана, са стубовима у коринтском стилу, по коме су потоњи императори окачили своје портрете у друштву богиња Атине, Артемиде и Тихе, те легендарног оснивача Ефеса Андрокла. 

Од мраморног приказа императора Трајана, у природној величини, на прочељу фонтане подигнуте у његову славу, остали су само десна пета и комад груди. Од споменика који је 86. године диктатор Сила подигао у славу Јупитера те победоносног повратка римског реда у Ефес — чије се вероломно, левантијско грађанство претходно било приклонило сили персијског краља Митријада, побивши, по његовом налогу, у једном дану, осамдесет хиљада Римљана — остали су само сломљени комади степеништа, ивичњака и барељефа. Неки надристручњак покушао је да их врати тобоже у првобитне положаје, уз помоћ бетонских држача, створивши нешто налик постмодерној уметности, дакле неку врсту инсталације што слави хаос…

При дну, тамо где се улица Курети укршта с улицом која носи име императора Аркадија, види се двоспратно прочеље славне библиотеке — високо шеснаест метара, с двоструким поретком јонских стубова — коју је над гробницом свог оца, римског конзула Келзуса Полемаиуса, подигао његов син. Чујем како се Мрачни присећа:

„Био је наиван. Хтео је да књигама опамети глупе Ефежане, огрезле у демонији богаћења ради богаћења, а они су потом ископали један подземни канал који је њихове кораке, клецаве од гојазности и накита, кришом од супруга, водио од библиотеке, где су тобоже одлазили, ка јавној кући, куда су заправо смерали.”

Kако је чаша јечма зауставила персијску најезду

Ако се поглед вине још даље доспеће до мора, чији таласи у овом добу ударају о обалу добрих осам километара даље од оне којом се некад шетао Хераклит, ослушкујући шум пролазности. Муљ који је ту вековима наносила река Каистро одвојио је Ефес и његову славну луку од мора ка дубини копна. А Хераклит се одвојио од Ефежана и упутио у горско одметништво, згрожен њиховом мржњом спрам аристократских начела, њиховим одбијањем да им влада онај који је најбољи, његов пријатељ Хермодор. 

„Добро би учинили Ефежани да се сви одрасли редом обесе и да недораслима оставе град, који Хермодора, свог најбољег човека, протераше говорећи: ,Нека ни један од нас не буде најбољи, нека буде најбољи другде и међу другима’.” 

Док се успињем степеништима кроз остатке богаташких вила, одељених само зидовима — што осведочава левантијску, вавилонску склоност ка људским мешањима, односно ка кркљанцима — помишљам да се Хераклит одметнуо од грађана покренут и гађењем које је осећао спрам њиховог траћења јединственог дара живота на стицања материјалних богатстава ради богатства. Међу Хераклитовим мислима које су сачуване, налази се и једна клетва:

„Не пресахло вам, Ефежани, ваше богатство — да би се разоткрило ваше неваљалство.” 

Ипак, бар у једној прилици Ефежани су послушали најмудријег. Било је то кад се око Ефеса стегао обруч персијске најезде, што је претио да Ефежане умори глађу. Видевши, на скупштини, да нико не предлаже спас у обуздавању раскошног и расипничког живота, Хераклит је тада наочиглед свих сипао мало јечменог брашна у чашу воде да би ту смесу појео. Ефежани су схватили његову нему поуку. Одмах су се окренули скромности и штедљивости. Кад је непријатељ чуо да су Ефежани научили живети према Хераклитовом савету — обуставио је опсаду. Легенда каже да се персијска сила повукла пред Хераклитовим јечмом.

Кораци ме доводе у дворану украшену фрескама што приказују сцене из славних трагедија и митолошке фигуре. Опажам како оличења женског елемента имају држање својствено мушкој достојанствености, док тела мушкарца осведочавају процес ефеминизације, својствен позном хеленизму као огледалу melting pot-а. Чујем Мрачног како мрмља из неке дубине:

„Сваки велики град, попут Ефеса, увећавајући удобности отуђује човека од природе и природности, те и од мушкости и женствености. У том процесу учествује и градска принуђеност различитости и супротности на суживот који их ублажује и коначно потире. Зато раст сваког великог града тежи ка оном стању које модерни физичари зову Другим законом термодинамике или,топлотном смрћу’. У такву смрт запада сваки систем где су температуре молекула изједначене. То је стање супротно стању општег рата, на основу кога — како је већ речено — све бива и који је услов сваке животности. Тамо где нема супротности, где нема сукобљавања — нема више ни ватре и тамо смрт влада.”

Од Мајке земље до Богородице

Застајем пред остацима фреске која приказује борбу Херкула с Ахелојом, богом река, чију моћност Хомер чак ставља испред оне у бога Океана, „из кога истичу сви, и реке, и свако море”. Ахелој се ту обрео да би отео и обљубио лепу Деианиру, кћи каледонског краља Оинеа и краљице Алтеје. Ахелој, као оличење променљивости те и пролазности ствари и појава, кроз борбу поприма различите облике, од бика до змаја и змије. Узалуд. Чврсто ослоњен коленом о земљу Херкул побеђује све изазове и одбрањује Деианиру. 

Тај славни бранилац девојаштва претходно је спасао Есиону од морске немани, Алкести од Смрти, кћи Деамена од кентаура, али му мит само Деианиру намењује. Ипак, то одређење носи један знак коби: Херкул је дошао по Деианиру из победоносне посете Хаду, где су се пред њим сви страшљиво склањали, па и страшни пас чувар, Кербер, сви изузев Деианириног брата, трагичног и не мање вредног јунака Мелеагра, који му је приступио да га замоли да узме његову сестру за супругу јер је остала у очинском дому неудата.

Питам се зашто је власник виле поручио од сликара да му прикаже управо тај призор, једино мужевно везивање Херкула за женски елемент? Можда је избор извршен под утицајем „духа места”, који су Римљани — као и сви евроаријски народи — такође осећали и звали genius loci. Док корачам кроз рушевине Ефеса, осећам да ми душу милују неки невидљиви погледи, час матерински брижни, час девојачки чедни, час сестрински мудри, час раскалашно изазовни… Осећам, заправо знам, да то пролазим кроз преображаје духа места који је у Ефесу женског рода.

Према једној традицији, ту је прво била насеобина Амазонки. Освојивши простор Хелени су староседелачки култ богиње плодности преобразили у култ Артемиде, чији је храм кроз векове попримао све веће размере, да би коначно — на тлоцрту дужине сто десет метара те ширине педесет пет метара — стекао углед једног од осам светских чуда. Сваки прогнаник који би ступио у тај свети простор уживао је заштиту и свако благо ту поверено на чување било је неприкосновено. То благо било је извор моћи Ефеса, али и његова коб. Можда је злопамћени Херострат ту коб имао на уму кад га је запалио 356. године пре нове ере. Једно је извесно: од тог светског чуда у Ефесу су остали — изузев прашине — само остаци једног стуба које су неке модерне руке скупиле, слепиле цементом и уздигле да обележе бар место на коме се уздизало светско чудо. Небо Артемидиног храма носили су стубови израђени у јонском стилу. Историчари европске уметности зову га, с правом, „женским стилом”, за разлику од дорског, „мушког”.

Можда је управо под утицајем духа места, женског рода, Лисимах, генерал Александра Великог, стекавши краљевску власт над градом, одлучио да му подари ново име, Арсиноеја, позајмљено од вољене и прелепе супруге. Владавину духа места женског рода обележавале су, у нишама Келзусове библиотеке, статуе богиња и муза, данас видљиве у бечком Музеју повести уметности. У време римског империјалног melting pot-а, Ефес је био стециште интернационале женске светости, од левантијских богиња Изиде и Серапиде до римских Фортуне и Дијане. Све их је женски дух места привлачио, неком центрипеталном снагом.

Ту владавину женског духа места — бар у мислима писца ових редова — потврђује и легенда по којој је апостол Јован, након разапињања Исуса Спасиоца, по његовом налогу, одвео Богородицу у Ефес да је збрине. Хришћанску легенду подржава и писмо којим Трећи екуменски сабор из Ефеса обавештава свештенство да је одржан „тамо где почивају Јован Богослов и безгрешна Богородица, света Марија”. Додуше, аутори писма бркају апостола Јована са богословом Јованом, творцем Апокалипсе, али то не умањује вредност сведочанства, тим пре што је сабор био посвећен управо разрешавању полемика о природи Богородичиног безгрешног зачећа.

„Свиње се више радују каљузи…”

Корачајући улицом Курети, застајем тамо где се највећа маса намерника тиска. Питам се шта их то толико привлачи у рушевинама обичне, грађанске зграде. Чујем Мрачног како ме упућује: 

„Ту је била јавна кућа, од које су остале само мраморне плоче са рупама за вршење нужде. Испред је протицала вода која је служила за прање споловила. Богатијим Ефежанима слуге су претходно угрејавале мрамор својим гузицама… Ето шта највише од свега у Ефесу привлачи масе модерних: да зуре у те рупе и да им се зацерено диве. Зар није већ речено: Свиње се више радују каљузи него чистој води. И: Магарци ће пре изабрати сламу него злато. И зато: један је мени колико и десет хиљада, само ако је најбољи… Дух места, за који си већ уочио да је женског рода, побринуо се да заштити продавачице тела од свиња и магараца на овом месту, ако нису хтеле да се с њима спарују. Оне су у Ефесу имале јединствено право да саме бирају госте својих постеља и дражи. Имале су право и да их одбију.”

Заокрећем на десно, у улицу која је понела име императора Аркадија, што је некад и ноћу била обасјана светиљкама, повезујући луку с римским амфитеатром. Успињем се очуваним степеништем амфитеатра, способним да прими око двадесет и пет хиљада гледалаца те да и до најдаљих редова, савршенством акустике, добаци глас глумаца. Додуше, глумци су носиле маске с отвором подешеним да им појачава глас. Маске су се звале:„за озвучење”, per sonare. Од тог латинског имена глумачких маски потиче реч која у многим европским језицима означава квалитативну димензију човека: персона. Ону нижу, квантитативну димензију означава реч идивидуадакле недељиво.По степеништу амфитеатра сада седе на стотине намерника. Шарам погледом по њиховим лицима као да тражим ретке личности међу индивидуама. Опажам да сва лица припадају племену бледокожаца. И сви гледају пут сцене, која је празна, као да очекују појаву узорног типа личности, узорне врсте човека која је најподобнија за суочавање са све већим изазовима, све јачим ветровима, па и ураганима последњег времена. За то време не знам бољег узора од Хераклита.

Драгош Калајић

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



2 komentara na tekst Тамо где се родио Хераклит

  1. vilogorski

    11/06/2019 at 13:17

    Nema Heraklita,nema Kalajića, ničeg više nema. Duhovna entropija prelazi u fazu apsolitnog smiraja. Otprilika da je civilizacija preumorna.

  2. Olivera De Majcen

    12/06/2019 at 12:02

    Dragi citaoci i poimaoci,vrlo je revoltirajuca pozicija koju zauzima komentar ove vrste kao i mnogi masovni mentalni unistivaci mogucnosti spasenja ,odbrane i kreacije novog, prelaskom iz nasledjenog!.Neverovatno je da svest toliko razvijenih mogucnosti kakvu nam je dalo nase doba,nas vremenski momenat u vecnoti vremena ,neutice na nasu veru u spasenje! Mogli bi pomognutI iskustvom ,toliko stare civilizacije kaja smo da menjamo ulove naseg bitisanja a ne da se predajemo i tako nalazeci opravdanja pustamo svet velicanstveni i bozanstveni da propane.Ucinimo malo ili bolje mnogo vise napora u tom pravcu i nedajmo se dragi ljudi . Sa velikom verom u mogucnost i moc kreacije i sa postovanjem Olivera De Majcen

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.