Богата историја куршумлијског краја – Седиште Немањића и Гвозденог пука, лечилиште Римљана и Турака, деценијама напуштани куршумлијски крај данас је место градитеља.
Споменик Гвозденом пуку у Игришту (Фотографије Мирјана Никић)
Када се приближавате Куршумлији, брзо постаје јасно зашто тамо увек нагласе да се град на југу Србије са околним бањама налази у крају који зову Топлице. Врели извори лековите воде у сливу истоимене реке, заједно са јаким сунцем које се дању смењује са вечерњом студени на поткопаоничким падинама, изнедрили су и богату, мада мало можда заборављену историју.
Непребројиви извори из стена са свих страна били су уточишта још од времена римских легионара, па византијских градитеља, али су у овај крај богат рудама доводили и турске освајаче, као и наше највеће владаре и осниваче првих православних цркава.
Деценијама уназад, међутим, становништво је напуштало град који је био у пасивном положају у односу на веће центре, све до пре неколико година када почиње интензивна обнова старих здања и паркова, напуштених бања, изградња нових храмова и спа центара.
Црква манастира Светог Николе топличког
У самом централном и горњем току реке Топлице, где се сливају притоке Косаница и Бањска, налази се град Куршумлија који се у римско време називао Ад фине што значи „на крају”, јер је варош била између провинција Далмација и Горња Мезија, а у средњем веку постаје прва престоница Стефана Немање који овде између 1159. и 1168. гради своја прва два манастира – касније рушене и дограђиване храмове Светог Николе топличког и Пресвете Богородице.
Манастири у византијском стилу грађени од опеке, због оловних кровова имали су блештав одсјај, те је град назван Беле цркве. Касније, прича археолог Милан Савић, верује се да је град назван по турској речи за пушчано зрно (куршум) које су освајачи правили од олова скидајући црквене кровове, а постоји и тумачење да су на почетку владавине у 15. веку место звали Куршумли Килисе или оловна црква. Како нам овај археолог с поносом показује, на једнобродној грађевини храма Светог Николе, који је Свети Сава прогласио седиштем Топличке епархије од 1219. , обновљене су висока северна кула и капија на бедемима око манастира, иза којих се са висине види град, а обнова се наставља. Откривена је византијска гробница. Мало је фресака у опустошеном манастиру остало, али је сачувана капела из 14. века. У п’лану је и обнова Храма пресвете Богородице, цркве подигнуте надомак остатака првобитне средњевековне базилике другог манастира.
Споменик ослободиоцима 1877.-8. у обновљеном парку
Јунаци из Игришта који се нису вратили кући
Топлички крај у историји је одиграо важну улогу у одбрани Србије, јер је из њега потекао легендарни Гвоздени пук.
Други пешадијски пук „Књаз Михајло”, назван је почасно Гвозденим после неустрашивих борби и великих жртава за ослобођење у Балканским и Првом светском рату. У куршумлијском селу Игриште се за мобилизацију Првом светском рату пријавило 17 мештана, од којих је 14 погинуло. Тек 2016. некад опустошено село, добило је свој споменик, од гранита увезеног из Јужноафричке Републике, са двоглавим орлом на врху, Карађорђевом звездом и грбом Србије.
Споменик јунацима се налази и у оближњем Прокупљу одакле је мобилисан пук, у чијим редовима су били и Милунка Савић и Флора Сандс. Унука борца Божидара Милачића каже да је тек пре десетак година почело да се прича какве смо јунаке имали.
„До тада као да смо се све нешто стидели, а сад јурим књиге не бих ли нешто више сазнала о храбром деди. Отац каже да није хтео сестру и мене да оптерећује, па се ретко о деди говорило у кући. Али, пронашла сам причу где описује да су високе, угланцане чизме, једино чега се сећа код свог оца Божидара”, испричала је.
Постоје записи и да су „гвоздени” увек ишли у јуриш, „због чега је од 11.000 војника прошлих кроз пук, свега хиљаду преживело”.
Крај је познат и по Топличком устанку против бугарске регрутације становништва 1917. под руководством Косте Пећанца и Косте Војиновића Косовца.
У Куршумлији је недавно обновљен и градски парк у ком је споменик ослободиоцима Куршумлије 1877.-1878. подигнут од прилога краља Александра Обреновића. После угушења Топличког устанка, Бугари су уништили текст на мермерним плочама, који је исто дошао на ред за обнову.
Недалеко, на источним падинама Копаоника, у селу Луково подигнута је поново бања која спада у оне са највише лековитих извора у Србији. Последње од новосаграђених спа-здања, испред којих се на минус десет „брчкају” посетиоци у води изворне температуре до 69 степени, са брда изгледа као велики прекоокеански брод.
Успомена на краљицу Симониду у купатилу краља Милутина
Да су Римљани користили ове лековите воде сведоче остаци старе цеви откривене у насељу, а пронађени су и темељи купатила које сведочи да је овај крај привукао и краља Милутина, те је на њима саграђено ново Милутиново купатило. У том купатилу купао се са својом 45 година млађом женом краљицом Симонидом, коју је византијски краљ за њега удао ради мира. Газдовао је рудницима олова, злата и сребра и, како су окна рудника тада била уска, довео је саске риђокосе рударе ситне грађе, „откада се ту рађају риђа деца”, прича водич Марија Михајловић, подсећајући да је краља копаонички крај привукао и због лова који је волео.
И Турци су овде оставили хамам, а прво купатило од дасака направљено је 1900. Народ је још тада долазио да се купа у „Вировима”, малим минералним изворима или зато да дише поред „вирића” како зову мини-отворе камених стубова изнад којих се пуши пара дуж Луковске реке, а поред којих се мноштво сталних посетилаца инхалира.
Дуж „Вирова” одлазимо, инспирисани причом, на пут до Ђавоље вароши, необичне шуме земљаних фигура са каменом „капом”, како у машти виде камене блокове на стубовима насталим ерозијом, истоветним као што су они око „вирића”.
Десетак километара од ове шуме у којој у сличном природном процесу необичног тла и дрвеће „увија” гране, налазимо и „увијене шљиве” испред цркве брвнаре Лазарице код Пролом бање. За њу легенда каже да се гране увијају у смеру у ком су војници одлазили у Косовску битку. Стабла „увијене шљиве” су временом настајала и рађала се нова, али увек их је било – шест.
Пролом бања позната по води која лечи бубреге, која је 2002. остала са свега 111 становника, добила је недавно са туристима и Цркву преображења господњег до које се долази преко лучног моста изнад Проломске реке, а осликана је, у традицији краја, византијском иконографијом.
Недавно, онбовљена је руинирана Куршумлијска бања, деценијама затворена, у којој се најављује градња олимпијског базена. Два километра од ње налази се извор Девојачке наде, због чега су очи будућих мајки уперене у обнављање извора минералног блага необичног краја, али и путева до овакве наде.
(Фото Мирјана Никић)
„Вирићи” као чудо природе
Како су нам рекли пензионери Радосав и Радмила Димић, са рођацима из Лештана долазе сваке године на луковске „вириће”. То је јефтиније од бањских терапија. Астму су залечили, а сад „лече кости”. Увек посете и новосаграђену цркву Светог Ђорђа на Видиковцу Ненадов камен, што је лековита шетња.
Природни вирови су богати лековитом термоминералном водом која је благо алкална и богата калцијумом, натријумом, магнезијумом и гвожђем, а температура је од 33 до 44 степена Целзијуса. Кажу да је добра за периферне зглобове стопала, колена, шака и лактова, али на неким изворима и за крвни притисак, над некима се умивају јер су добри за очи, док велико дрвено буре-инхалаторијум, чији поклопац подижу, помаже у дисању.
Делотворна је и пара из „окамењених” цеви, како зову цеви око којих се природним минералним процесом стварају наслаге сталаклита и сталагнита и временом разграђују, а извори гасе и стварају нови. То је све природа, каже Радосав. Некада је довољно одседети изнад топле реке пола сата, додаје.
Природни базени „Вирови” и „Вирићи” из природних камених стубова омиљено место Димића
Окамењени „барјактар”
Камене блокове на земљаним стубовима насталим ерозијом, истоветне као у „вирићима”, налазимо у „Ђавољој вароши”, српском чуду природе на планини Радан. Сличан феномен постоји као „Башта богова” у Америци. Како каже водич Бранко Стевић, то је процес који непрестано траје, природа гради нове, а тренутно су овде 202 фигуре. У настанку једне прође око 900 година, те је тешко забележити тај процес у људском веку.
Поглед са видиковца на „барјактара” из легенде
„Јако кисела вода у додиру са стипсом ствара овај материјал на земљи пуној олова, а капе се саме стварају као заштита фигура од падавина и високе су од два до 15 метара”, каже.
Недавно је на стази кроз „шуму” у којој су и скулптуре наших уметника, уређена стаза за шетаче, али и дрвени и заштићени видиковац са ког се виде призори о којим се причају легенде: једна од најпознатијих је да је ђаво направио воду која је мештанима помутила разум, па је село венчало брата и сестру, а добра вила на путу скаменила младенце сватове и барјактара – како називају најпопуларнију и највећу фигуру.
По другој, окамењени су сватови из два села који су пошли по исту младу, па да зато становници села Ђаке на самом југу, надомак Медвеђе и Бојника, ноћу за опомену слушају крике.
Успон на видиковац Ђавоље вароши
Научници кажу да је у питању „звук као последица руже ветрова”.
У овдашњој цркви Свете Петке из 13. века везују марамице да „завежу клетве”, објашњава водич хрпу папирних и других марамица око грања дрвета испред. Водич нам открива и оптичку варку која настаје под утицајем зрачења руда и магнетних поља: ауто на видику уместо узбрдо, вози се уназад…
