Psihologija trećeg metka

Ulogujte se / Kreirajte profil

Psihologija trećeg metka

.

Become a Patron!

.

Postalo je uobičajeno da se uoči svake godišnjice ubistva premijera Zorana Đinđića nanovo iznose brojne spekulacije o motivu i stvarnim izvršiocima zločina koje nikada nisu potvrđene. Bez obzira što posredni i ex silentio argumenti na kojima se te spekulacije zasnivaju nemaju snagu koja može da zadovolji standard razumne sumnje u pravosudnom smislu, teorije o „trećem metku“ i „drugom pucaču“ postale su neizostavni deo medijskog folklora u postđinđićevskoj Srbiji.

Knjiga Milana Veruovića i Nikole Vrzića „Treći metak – politička pozadina ubistva Zorana Đinđića” predstavlja ultimativnu sintezu argumenata koji potkopavaju pravnosnažnu presudu za ubistvo Zorana Đinđića. Pogled na ubistvo iznet u ovoj knjizi nema svoje poklonike samo u laičkoj javnosti, već i među ljudima iz struke, kao što je advokat Božo Prelević, dok je istoričar Čedomir Antić za nju napisao da nije „video utemeljeniju i ozbiljniju analizu trogodišnjeg razdoblja u kome su nastajali uslovi da ovaj gnusni zločin bude učinjen.“

Nije mi ovde cilj da dokazujem ili opovrgavam teze iz ove knjige, niti da na bilo koji način direktno polemišem s njima, jer je to već više puta učinjeno na drugim mestima. Ono što me zanima je sudbina knjige „Treći metak“, i uopšte vitalnost svih spekulativnih sumnji na kojima se ona zasniva, da je istorija tog 12. marta 2003. godine u poslednjem trenutku preusmerila svoj kobni kurs. Zamislite jedan alternativni sled događaja na današnji 2003. godine, prema kome se istorija odvijala na sledeći način.

Pripadnici Zemunskog klana zauzimaju svoje pozicije u nameri da likvidiraju premijera Srbije Zorana Đinđića. Zvezdan Jovanović drži svoj položaj na drugom spratu zgrade Zavoda za fotogrametriju u Ulici admirala Geprata 14. Tačno u 12:25 ispred zgrade Vlade Republike Srbije on uočava premijera Đinđića i ispaljuje u njega dva snajperska hica iz puške „Hekler & Koh G3“. Meci obaraju Đinđića na zemlju, ali obezbeđenje munjevito reaguje i ranjenog premijera blagovremeno transportuje u najbližu bolnicu. Lekari pribegavaju složenoj operaciji i uspevaju da Đinđiću spasu život. Država se podiže na noge i hapsi pripadnike Zemunskog klana pod optužbama za napad na ustavno uređenje, pokušaj ubistva predstavnika najviših državnih organa, oružanu pobunu, itd. Sud prihvata dokaze tužilaštva i osuđuje teroriste na višegodišnje kazne zatvora.

Dakle, prema ovom alternativnom scenariju novije nacionalne istorije, i pre i posle atentata sve se dogodilo ISTO kako je inače i bilo, osim što je premijer Đinđić preživeo atentat i doživeo da vidi svoje atentatore na dugogodišnjim robijama. Postavlja se pitanje koliko bi u ovom zamišljenom razvoju događaja u javnosti zaživela teorija o trećem metku i svim spekulativnim motivima za pokušaj ubistva premijera, koji danas dovode u pitanje pravnosnažno sudsko tumačenje Đinđićevog ubistva? Iako to nikad ne možemo sa sigurnošću znati, postoje vrlo dobri razlozi da smatramo kako bismo ostali uskraćeni za silne spekulacije i sumnje o tome da li je 12. marta 2003. bilo trećeg metka i drugog pucača da je pokojni premijer preživeo atentat.

Da bismo potkrepili ovu pretpostavku i razumeli psihologiju koja stoji iza teorije o trećem metku, razmotrićemo dva druga slučaja čuvenih političkih atentata. Američki advokat i pisac Vinsent Bugliozi izbrojao je da su od ubistva Džona Kenedija, 22. novembra 1963. godine, slovom i brojem, osamdeset dve osobe sa imenom i prezimenom bile optužene kao Kenedijeve ubice od strane različitih teoretičara zavere. Sveukupno četrdeset dve grupe ili organizacije (KGB, CIA, vojno-industrijski kompleks, Kubanci, mafija, itd.) i 214 osoba bili su označeni kao saučesnici u zaveri. Službena verzija, koju su potvrdile Vorenova komisija 1964. godine, dve savezne istrage zadivljujućeg obima, brojne manje istrage privatnih, državnih i saveznih agencija, kaže da je, bivši marinac i sovjetski simpatizer, Li Harvi Osvald delovao samostalno. Međutim, ankete pokazuju da službena verzija nikada nije mnogo uticala na širu javnost.

Anketa sprovedena tek nedelju dana posle Kenedijevog ubistva utvrdila je da je samo trećina američke javnosti mislila da je Li Harvi Osvald delovao samostalno. Malo više od polovine anketiranih smatralo je da se zavera odigrava pred njihovim očima, dok ostali jednostavno nisu bili sigurni. Do 1976. godine konspirativna verzija Kenedijevog ubistva postala je podrazumevajući pogled na stvari, a od sredine 1970-ih ankete su pokazivale da je 8 od 10 Amerikanaca sumnjalo na neki oblik zavere. Više od 50 godina posle ubistva, ljudi koji veruju da je Kenedi ubijen u zaveri predstavljaju jasnu većinu u SAD.

Razmotrimo sada drugi slučaj iz istog društveno-političkog okruženja. Džon Hinkli junior ispalio je 30. marta 1981. godine u Vašingtonu šest metaka na američkog predsednika Ronalda Regana sa oko 3 metra udaljenosti. Regana su, kao u čuvenoj sceni iz „Petparačkih priča“ sa Vinsentom Vegom i Džulsom Vinfildom, promašili svi meci, osim jednog koji se odbio od neprobojne limuzine, probio pluća i omašio srce za dva centimetra. Regan je bio blizu smrti, ali su lekari uspeli da izvade metak, zaustave unutrašnje krvarenje i spasu predsednikov život. Zvanična priča kaže da je Hinkli bio mentalno bolestan, a da je pucnjava bila njegov očajnički pokušaj da, pod uticajem Skrosezeovog „Taksiste“, na sebe skrene pažnju mlade glumice Džodi Foster. Jutro pre atentata, Hinkli je ostavio belešku:

„Džodi, odustao bih u sekundi od ideje da ubijem Regana samo kada bih mogao da osvojim tvoje srce i ostanem da živim s tobom do kraja života“.

Koliko god ova priča zvučala bizarno, ono što je čudno je da praktično nema nikakvih teorija zavere o pokušaju Reganovog ubistva. Zapravo, uz nešto truda, mogu se pronaći određene opskurne tvrdnje, poput one da je Hinkli bio mandžurijski kandidat ispranog mozga ili da je na Regana pucao pod uticajem kabale. Ali velika većina ljudi je u stvari bila zadovoljna objašnjenjem da je Hinkli bio usamljeni i mentalno oštećeni revolveraš i nikada ozbiljno nije ni preispitivala mogućnost zavere. S jedne strane, u slučaju Kenedijevog ubistva, konspirativni način mišljenja postao je opšte mesto, dok u Hinklijevom i Reganovom slučaju on vegetira na nivou marginalizovanog opskurantizma. Zašto postoji takva neravnoteža u popularnosti konspirativnih narativa između ubistva Kenedija i atentata na Regana?

Postoji dosta razlika između ova dva događaja. Kenedi je bio demokrata, Regan republikanac. Kenedi je u trenutku ubistva bio relativno mlad čovek sa 46 godina, Regan je imao punih 70. Harvi Osvald je bio nadahnut marksizmom i lenjinizmom, Hinkli junior filmskom zvezdom u usponu. Ali suštinska razlika između ova dva slučaja sadržana je u jednostavnoj činjenici da je jedan atentator uspeo, a drugi nije. Kao rezultat toga, imamo opravdano poimanje da je atentat na Kenedija bio beskrajno važniji događaj od pucanja na Regana. Popularnost odgovarajućih teorija zavere bila bi vrlo različita da je Hinkli bio bolji strelac, a da je Osvald promašio poslednji hitac i samo ranio Kenedija.

Nemamo ni jedan valjan razlog da mislimo da bi drugačije bilo u slučaju ostvarenja alternativnog scenarija prema kome je pokojni premijer Đinđić preživeo atentat Zemunskog klana od pre 17 godina i doživeo da vidi svoje dželate u zatvoru. To ne isključuje realnu mogućnost da bi neko i u tim okolnostima razvijao konspirativne spekulacije o tajanstvenim izvršiocima i motivima atentata, duboko skrivenim od zvanične istrage, ali je gotovo izvesno da bi njihova popularnost bila daleko od mejnstrim statusa kakav danas ima teorija o trećem metku. Razlog za ovo razmimoilaženje nalazi se u temeljnom načinu funkcionisanja ljudskog mozga.

Želimo da veličina i važnost nekog događaja odgovaraju veličini onoga što ga je prouzrokovalo. Kada je ishod nekog događaja značajan i dubok na određen način, skloni smo da mislimo da ga je moralo uzrokavati nešto odgovarajuće značajno, važno ili duboko. Kada su posledice manje dalekosežne, skromniji uzroci izgledaju verovatnije. Drugim rečima, smatramo da velike stvari imaju velike uzroke. Za značajan broj ljudi objašnjenje da je harizmatičnog premijera jedne zemlje ubila grupa razbojnika i secikesa kako bi sprečila da dođu pod udar zakona, koji su svakako godinama pre toga vešto izigravali, nije dovoljno zadovoljavajuće. Razlog za takav čin morao je biti mnogo veći, geopolitički dublji i međunarodno značajniji, a najčešće objašnjenje je Đinđićev navodni zaokret u nacionalnoj politici, koji nije odgovarao velikim silama i njihovim obaveštajnim službama.

Naravno da u velikom broju slučajeva veliki događaji zaista imaju velike uzroke, ali isto tako, vrlo često, veličina uzroka ne odgovara veličini njegove posledice. Ova vrsta iracionalnog rezonovanja, poznata kao pristrasnost srazmernosti, nije primenjiva samo na teorije zavere. Pristrasnost srazmernosti suptilno utiče na način razmišljanja o različitim pojavama iz naše okoline, ona oblikuje način na koji mislimo o životu, ljudima, univerzumu. Kada nam se dogode velike stvari, tražimo velike uzroke. Ako nam se dogodi nešto važno poput dobitka na lutriji ili upoznavanja ljubavi svog života, smatraćemo da je to bio prst sudbine ili karmička nagrada za neko dobro delo iz prošlosti. Isto tako, kada nam se dogodi neka velika tragedija ili lična nesreća, tražićemo utehu u tome da je to bio deo nekog šireg božanskog plana ili delo samog nečastivog.

Ali koliko god to bilo primamljivo i nacionalno samodopadljivo, tvrditi da je ubistvo premijera Đinđića, na današnji dan pre 17 godina, pored svih raspoloživih dokaza koji upućuju na Zemunski klan, bilo delo međunarodnih zaverenika i stranih obaveštajnih službi, koje na izazov promene Đinđićeve nacionalne politike nisu imale kako drugačije da odgovore nego prostom fizičkom likvidacijom premijera jedne zemlje, predstavlja školski slučaj pristrasnosti srazmernosti, a čuvena teorija trećeg metka klasični primer ogrešenja o logičko pravilo poznato kao Okamova oštrica.

Zoran Đinđić (01.08.1952 – 12.03.2003)

Sigurno da je bezbolnije i utešnije smatrati kako smo kao zemlja i narod, sa takvim, posmrtno deifikovanim premijerom, bili u fokusu svetskih zbivanja i predmet široke međunarodne zavere, nego da su jednog od najsposobnijih među nama ubili razbojnici iz naših redova, prema kojima, zbog njihovih „patriotskih“ zasluga, i dalje gajimo određeni pozitivni sentiment.

za P.U.L.S.E: Aleksandar Divović

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



2 komentara na tekst Psihologija trećeg metka

  1. no logo

    12/03/2020 at 17:16

    Da,da nije vazno sta ima da kaze telohranitelj Veruovic sta pa on zna.

  2. Profesor Taltomar

    17/03/2020 at 19:28

    Još jedna banalna trivijalizacija svedočenja neposrednih svedoka.
    Ne treba biti mnogo pametan pa “sabrati” isključene kamere na zgradi Vlade, srušeno zdanje u Šilerovoj, ubistvo opkoljenih glavnoosumničenjihm ubistvo slučajnih svedoka…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.