Ulogujte se / Kreirajte profil

Давид Албахари – Мамац

.

Become a Patron!

.

Mотив Другог и мотив сећања у роману Мамац

Давид Албахари је српски писац и преводилац, рођен 1948. године. Тренутно живи у Канади, и управо и његов аутобиографски роман „Мамац“ говори о приповедачевом одласку у Канаду. Као и Мамац већина Албахаријевих прича имају елементе аутобиографије. Роман Мамац добио је НИН-ову награду за најбољи роман објављен 1996. године, као и награду Народне библиотеке Србије, Балканику и Мост – Берлин.

Сам роман обједињује крајњу тачку ауторовог породичног циклуса романа Цинк, где јунак приповеда о очевој смрти, док приповедач у Мамцу акценат ставља на мајку.

У ствари, оно што му се нуди јесте да заузме позицију повлашћеног слушаоца јединог приповедања које струји преко колутова старог магнетофона.1

У роману јунак Мамца поред мајчине приче на посредан начин испитује и себе, јер мајчина исповест укључује и време и простор самог јунака, његово одрастање, сазревање, очеву смрт, рат. Преиспитивање самог себе, и размена мишљења са пријатељем Доналдом, говори о самој позицији јунака, о његовој несигурности, о његовој сумњи у себе и језик када разговара. Како наводи сам аутор „свет који се описује у роману ни у ком случају није довршен, већ се налази у фази уобличавања, у којој су све три временске равни – равни прошлости, садашњости и будућности – преточене у једну у раван прошлости“.2 Јунак преслушава магнетофонске записе на којима се налази животна прича његове мајке и покушава да напише роман о њеном животу.

Сумња у своје писање, иако је у земљи из које долази писао песме које нико није читао, како наводи „Песме које сам некада писао није нико читао, чак сам и ја у једном тренутку престао да их читам, иако сам сачувао фасицклу са недовршеном збирком“.3 Са друге стране верује свом канадском пријатељу Доналду који је познати канадски писац и у чију моћ писња не сумња, а самим тим смерно прати његове инструкције при писању. Њега често спомиње у својим монолозима, шта би му се свидело, шта не, и наговештава да би после написане књиге мајци, могао да напише једну коју ће посветити Доналду. Професор Жељко Милановић је писао управо о лику Доналда, ког можемо разумети као „Албахаријев поетички алтер его са којим он расправља о променама у сопственој поетици“.4 Занимљиво је само њихово познанство, упознали су се у књижари, када је наратор тражио књигу која на најбољи начин изражава „колебање канадске душе“. Сам приступ књижевности допао се Доналду и њихова дружења постала су учестала, па тако имамо нараторово објашњавање Доналду о стању његове државе о Другом светском рату, о грађанском рату, о распаду Југославије и кроз све то провлачио живот мајке. Доналд га је стално упозораво да не претерује да у свему покушава да пронађе симболе или тумачења за оно што се догађало у Југославији. Као што сам већ навела јунак са собом носи магнетофонске траке које носе мајчин живот, али не само њен, већ и историјски перспективу у Југославији пре почетка Другог светског рата, па све до ратова двадесетих година.

На самом почетку уочавамо јунаково паковање, напуштање дома, увиђамо то поковање једног дела живота у кутије, и распоређивање где шта послати и оставити. При самом чину паковања акценат је стављен и на полицу са књигама, јунак у руку узима не било коју књигу него управо Речник српскохрватског језика с обзиром на распад Југославије, долази и до распада језика. Језик такође заузима кључно место у роману, с обзиром на јунаково тренутно боравиште он осећа да му је језик туђ, стално говори да овде не припада „неспособан да на њему прецизно изразим апстрактне концепте“5, а са друге стране преслушавање мајчиних плоча га враћа на свој језик, и како сам наводи „осетио сам као стварни бол, како ме мој језик одвлачи од новог домаћина и великом брзином враћа у првобитно обличје“.6 Оно што је такође карактеристично за самог наратора, а у исто време за језик јесте његово прво занимање, радио је као преводилац, и у пролеће 1994. године одлази у Бања Луку.

Рат је још увек беснео на свим фронтовима, путеви су били разрушени и несигурни.7

Улога преводиоца му се није допала, управо зато што је морао да буде оно што није, Други у сопственом телу, да говори о „историјским“ чињеницама за које ни сам није сигуран да су се тако збиле. Сумња у сам посао преводиоца, и како сам нратор наводи „па и сами певодиоци су се појавили на земаљском тлу када је срушена Вавилонска кула… Бог се, негде сам прочитао, наводно уплшио да би људи, уколико говоре само једним језиком, могли да постигну много више него што је он замислио, па је проузроковао језичку пометњу“.8 И управо ту увиђамо да и сам наратор страхује за свој језик, сматрајући да се и његова земља Југославија распада управо због тога, што је некоме засметало што сви говоре истим језиком. Наратор се налази на расцепу, као двострука личност, једним делом је у Канади, другим делом и даље (а можда) и заувек припадаће Југославији. Сазнајемо да му је отац умро, да је мајка тешко поднела ту смрт, увек је како јунак наводи сматрала „умире се само једном, нико не хода около као живи мртвац“9. Мајка тешко пристаје да сведочи о свом животу, и животу своје породице, али уз наговештај да то ради због оца, а не због ње она почиње да прича о свом животу.

 

Мајка је увек одбијала да било шта буде чињено због ње или за њу, увек је она била та која је стајала изнад свих као кишобран, штитећи их, и чувајући од свега. Чињеница да је своје синове звала српским именима, учила их да се крсте, говори и више него о њеној личности и њеној храбрости. Стојички носи идентитет Српкиње, али се ни по коју цену не одриче јеврејске вере. Такав је био и њен живот, она је све вукла потезала, чупала из сваког глиба. У личности мајке се управо може видети одлика Другог, она као Српкиња јеврејске вере „не буде Други од предратног Загреба, преко ратног Београда и Крушевца, послератне Пећи и Земуна, који се налази на путу за Загреб. Удата за Јеврејина из ортодоксне јеврејске породице, мајка је променила веру како би њена деца коначно сазнала „шта су и ко су“.“10 Када је говорила о Немцима увек је спомињала да газе преко цвећа и чоколаде док улазе у Загреб, али занимљиво је да она никада никог није мрзела, сматрала је да „несрећа долази када она то хоће, ништа се ту не може учинити“.11 Није никог кривила за своје губитке, присећала се периода пре и после рата, говорећи „да је Бог хтео другачије, све би се другачије одиграло“.12 Када се рат завршио, сматрала је да би требало да се врате из Крушевца кући, али није ни знала којој кући, није знала ни да ли Загреб и даље постоји.

Често је знала да каже „тамо где те једном не воле, неће те волети поново, а вероватно те ни пре тога нису волели“.13 У рату је стрељан мајчин први муж, њихова деца, два дечака гину у железничкој несрећи на путу из Крушевца за Београд. Сахранила их је у Великој Плани, а она је ходала београдским улицама као месечар „у бунди која ће јој, као и многим другим предратним женама, бити једини стварни доказ о постојању другачијег времена“.14 Мајка се после удала за приповедачевог оца, Јеврејина, који је управо био стигао из логора, чија су жена и деца убијени у нишком логору. Спојила их је туга, бол за вољенима, обоје су изгубили половину живота изгубивши најмилије, остала им је још половина коју су само пунили тугом, али су били ту једно за друго. Отац је како мајка наводи у почетку стално плакао „спуштао ми је главу на раме и плакао, уз дубоке јецаје, као дете, као да се нешто од њега откида“.15 На различите начине се подносили губитке најмилијих, отац је окачио на зиду слику своје деце, а мајка је своје носила у новчанику. Приповедачев отац је био гинеколог, и пошто му је било одређено да иде у Пећ, у месну болницу, они заједно одлазе. Мајка је само желела да оде из Пећи, слушала је приче из српских и албанских уста и сматрала да „тамо где сваки глас има двоструки одјек, тамо не може да буде истине“.16 Али ту у Пећи десиле су јој се и лепе ствари, родила се приповедачева сестра, приповедач, али константо је нешто измицало. Њихов одлазак у Ћуприју, пре него што ће отићи у Земун говоре управо о последицама које је рат оставио. Иако је био готов, људи су постали тврди, нико више није веровао ни у кога, јер „живот се делио на време пре и после рата“.17

Мајчина личност у роману и те како има елемнте Другог, она се у својој кожи осећа као странац, не знам где тачно припада, а управо о томе сведоче и њена одлажења на гробље код деце „нисам знала шта да радим, ком богу да се молим, или да се тужим, и да ли да палим свеће или стављам каменчице на њихове споменике. Радила сам, на крају, и једно и друго“.18

После живота у Ћуприји, и страха да од приповедача и његове сестре паланка не направи „глисте“, отац је уз мајчин наговор успео да се избори за место у земунској болници. Земун ју је често враћао на Загреб, управо зато што су становали на Кара-ђорћевом тргу, а пут поред куће водио је право за Загреб. Иако никада није пожелела да се поново врати, исто тако се никада није ослободила осећаја да је побегла, и стрепње да све може да се понови и да „зло када обузме једном човека, не може више никада да се повуче“.19 Њихово учлањење у Јеврејску општину након доласка у Земун говори о томе да је мајка желела само да осећа стварну припадност, да би нашла неко чврсто тло. И поред стрепње да се историја не понови, она се поновила, у северној Босни у њеном родном селу почеле су да се воде артиљеријске битке између остатка некадашње југословенске војске и нових муслиманско-хрватских формација. Легла је у кревет и више није устала, није могла да поднесе понављање историје и убрзо умире „пре него што је историја, за коју је мислила да је неповратно окончана, поново оживела у пуном сјају“.20

Приповедач у Доналду увиђа да на северноамеричком континету никог не занима историја. Колико год се наратор трудио да му објасни, Доналда није занимала историја ни сада када је крајем двадестог века, почињала будућност. Па чак је и сам приповедач у разговору са Доналдом покушао да одбаци своју историју, на један налин је то и учинио, одласком из своје земље и доласком у Канаду у којој ништа није било „старије од неколико седмица“.21 Доналдов одговор на све то управо открива и неисказани страх и Другост у приповедачу говорећи му да је његова расдражљивост управо поуздани знак дошљачке стрепње, страха од тога да човек мимо сваке намере „престаје да буде оно што мисли да јесте“.22 На самом крају романа приповедач очекује „суд“ о свом писању, ишчекује Донадла, сматрајући да је њеогов став пресудан. Само ишчекивање Доналда је описано на посебан начин, самим тим што увиђамо да се приповедач мења, постаје неко Други „удишем ваздух као да је то сасвим други ваздух, као да то више нису моја плућа, као да то више нисам ја“.23 Поистовећује себе са воћем, присећа се мајке, и опет у том присећању имамо свесно истицање преображаја у нешто Друго. Доналдов долазак са собом доноси и пресудну истину о приповедачевом рукопису, његова појава на вратима била је као мистична, тврдог лица, повијених рамена, стопала чврсто ослоњена на земљи као знак да он овде припада.

Иако је рукопис препун исправки, подвучених места и прецртаних речи можемо на сам чин рукописа гледати као ослобађање прошлости и почетак једног новог живота. Доналдов одлазак, и затврање врата, приповедач постаје Други „притискам раменом, потурам стопало, наслањам цело тело на глатку површ… Тада се опрезно, сасвим опрезно, удаљавам унатраг све док ми нешто не дотакне леђа“.24 Сам тај крај можемо помсатрати као приповедачев „прелазак симболичног прага између новог света и земље из које долази.“25

За ПУЛС Дајана Божичковић

 

1 Слободан Владушић, накорицама књиге: Давид Албахари, Мамац, Народна Књига, Београд, 1996.

2 Давид Албахари, Мамац, Народна Књига, Београд, 1996, стр. 174.

3 Давид Албахари, Мамац, Народна Књига, Београд, 1996, стр. 29.

4 Жељко Милановић, Два писца и Други, Службени гласник, Београд, 2012, стр. 183.

5 Давид Албахари, нав. дело, стр. 88.

6 Истп, стр. 92.

7 Давид Албахари, нав. дело, стр. 100.

8 Исто, стр. 103.

9 Исто, стр. 120.

10 Давид Албахари, нав.дело, стр. 105.

11 Давид Албахари, нав. дело, стр. 27.

12 Исто, стр. 27.

13 Исто, стр. 28.

14 Исто, стр. 34.

15 Исто, стр. 37.

16 Исто, стр. 38.

17 Исто, стр. 55.

18 Исто, стр. 56.

19 Давид Албахари, нав. дело, стр. 72.

20 Исто, стр. 63.

21 Исто, стр. 64.

22 Исто, стр. 64.

23 Исто, стр. 164.

24 Исто, стр. 165.

25 Жељко Милановић, нав. дело, стр. 184.

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.