„Без љу­ба­ви” –  (Не­лю­бо­в/Lo­ve­less), ру­ског сце­на­ри­сте и ре­ди­те­ља Ан­дре­ја Звја­гин­це­ва је из­ван­ред­но ре­жи­рана, упо­зо­ра­ва­ју­ћа по­ро­дич­на дра­ма о раз­во­ду чи­ја је нај­ве­ћа жр­тва два­на­е­сто­го­ди­шњи син Аљо­ша, Звја­гин­цев је на ово­го­ди­шњем, 70. Кан­ском фе­сти­ва­лу осво­јио На­гра­ду жи­ри­ја, по­стао зва­нич­ни кан­ди­дат Ру­си­је за аме­рич­ког Оска­ра и осво­јио нај­ве­ћи број но­ми­на­ци­ја за „европ­ског Oскара” – на­гра­де ЕФА (Европ­ска ака­де­ми­ја за филм).

Ово оства­ре­ње, ко­је по сти­лу и ат­мос­фе­ри нај­ви­ше под­се­ћа на Звај­гин­це­вље­ву „Еле­ну”, оста­вља на гле­да­о­це ду­бок, сна­жан и трај­ни­ји ути­сак.

Као те­шка по­ро­дич­на дра­ма о ра­стан­ку обе­ле­же­ном фру­стра­ци­ја­ма, оп­ту­жба­ма, оја­ђе­но­сти­ма. Као при­ча о раз­во­ду Же­ње и Бо­ри­са, не­стр­пљи­вих да се што пре упу­сте у но­ви жи­вот, сва­ки са сво­јим но­вим парт­не­ром, не во­де­ћи ра­чу­на и од­ри­чу­ћи се љу­ба­ви и бри­ге о свом си­ну је­дин­цу чи­ји ће не­ста­нак из ста­на при­ме­ти­ти тек по­сле дан и по… Иако нај­ве­ћи део жан­ров­ски во­ди као филм по­тра­ге за не­ста­лим де­те­том, „Без љу­ба­ви” ни­је филм о Аљо­ши.

Ду­бо­ки фо­кус ауто­ра  је на ли­ко­ви­ма мај­ке и оца – при­пад­ни­ка сред­ње кла­се, ур­ба­них ти­по­ва ли­ше­них са­мо­све­сти и сум­ње, али и би­ло ка­квих емо­ци­ја спрам оног дру­гог или спрам соп­стве­ног де­те­та, то­ли­ко не­же­ље­ног да то бо­ли. Не пам­тим ка­да сам на филм­ском плат­ну гле­да­ла то­ли­ко хла­дан, од дру­гих дис­тан­ци­ран и љу­ба­ви ли­шен жен­ски лик као што је то лик Же­ње у овом фил­му.

Она ће са то­ли­ко сен­зу­ал­не стра­сти пре­пу­шта­ти сво­је те­ло љу­бав­ни­ку, али ће са дру­ге стра­не са исто то­ли­ко стра­сти по­ка­зи­ва­ти ира­ци­о­нал­ну мр­жњу пре­ма де­те­ту ко­јег ни­ка­да ни­је же­ле­ла, све ус­пут стал­но гле­да­ју­ћи у свој смарт­фон од ко­јег се ни док спа­ва не одва­ја. Уло­гу ова­кве мла­де же­не из­ван­ред­но је од­и­гра­ла Ма­ри­ја­на Спи­вак (ћер­ка глу­ми­це Ека­та­ри­не Ва­си­ли­је­ве), а ни­шта ма­ње сна­жан у уло­зи са­мо­љу­би­вог и не­за­ин­те­ре­со­ва­ног оца ни­је ни њен парт­нер у фил­му, из­вр­сни ру­ски глу­мац Алек­сеј Ро­зин.

Глав­ни те­мат­ски кључ овог фил­ма огле­да се у сле­де­ћем. Аутор нам ну­ди при­лич­но пре­ци­зну сли­ку овог на­шег пост­мо­дер­ног до­ба и по­стин­ду­стриј­ског дру­штва пре­пла­вље­ног кон­стант­ним про­то­ком ин­фор­ма­ци­ја до­би­је­них од стра­не по­је­ди­на­ца ма­ло за­ин­те­ре­со­ва­них за дру­ге љу­де. Ну­ди нам и под­се­ћа­ње на то ка­ко да­нас жи­ви­мо сва­ко за се­бе, без не­ке ве­ли­ке све­сти о за­јед­ни­штву. Упра­во је о то­ме про­ле­тос у екс­клу­зив­ном ин­тер­вјуу за „По­ли­ти­ку” Звја­гин­цев (Но­во­си­бирск, 1964), ина­че аутор и из­вр­сних фил­мо­ва „По­вра­так“ и „Ле­ви­ја­тан”, нај­ви­ше го­во­рио освр­ћу­ћи се и на пи­та­ње кри­зе по­ро­ди­це ко­ја се пре­ли­ва и иза­зи­ва и кри­зу у дру­штву.

„Ве­ли­ки про­блем да­на­шњи­це је слaбљење ути­ца­ја и ауто­ри­те­та по­ро­ди­це и гу­би­так ве­ре у по­ро­ди­цу. Ових да­на сва­ко жи­ви за се­бе, а је­ди­ни из­лаз из ста­ња све­оп­ште рав­но­ду­шно­сти је­сте да се окре­не­мо и по­све­ти­мо дру­ги­ма, ма­кар и пот­пу­ним стран­ци­ма. По­моћ дру­ги­ма је је­ди­ни на­чин бор­бе про­тив де­ху­ма­ни­за­ци­је и свет­ске по­мет­ње…”, из­ја­вио је та­да Ан­дреј Звја­гин­цев.

Аутор: Дубравка Лакић

Политика 26.11.2017

Тужни призори из брачног живота

У уводном продуцентском слову у каталогу филма каже се да сте били инспирисани Ингмаром Бергманом и његовим филмом „Призори из брачног живота”?

Своју каријеру сам почео као глумац и током свог образовања стално сам ишао у московску кинотеку и гледао све светске филмске класике и јасно је да моју образовну основу чине филмови Бергмана, Бресона, Куросаве. Веома сам волео и данас волим Бергманове „Призоре из брачног живота”, али нисам имао никакву намеру да повучем било какву паралелу између овог Бергмановог филма и „Невољеног” нити између Бергмана и мене самог. Једина стварна додирна тачка између та два филма је сам развод.

Тај ваш развод је страшнији, блискији стварности од Бергмановог?

Управо сте указали на још једну велику разлику између Бергмановог и мог филма. У Бергмановом филму ти људи који се разводе разговарају, они су интелектуалци, они једно другом указују на грешке, анализирају их, а у мом филму муж и жена једно другом кажу „ј… се!” и то на много грубих, непристојних и неинтелектуалних начина. То су две различите приче из различитог времена и различитим околностима.

Лик Жење један од најхладнијих женских, мајчинских ликова виђених на великом филмском платну?

Жења је млада жена која се суочила са чињеницом да је 13 година њеног брака и њеног живота отишло и она сматра да је све те године она била та која је дала све, пре свега своју младост, и том човеку и свом детету. Спознаја да њен муж већ има другу младу жену, уз то још и трудну, потиснуо је из ње сва осећања сем осећаја да би могла да га задави голим рукама. У тим тренуцима и њено рођено, једино дете постаје само оруђе за манипулацију мужем и декорација за освету. Међутим, јасно је да она гаји љубав према свом детету.

У самом филму као да сам препознала паралелу између Жење, њене мајке и мајчице Русије?

Ха, да. То су све архаични, матријахални типови мајки. Верујем да ће велики број руских гледаоца лако препознати тај тип мајке.

Очекујете велики број гледалаца?

Ово сигурно није тип филма који ће забавити публику и самим тим утицати на огромну гледаност, али после толико много развода у Русији мислим да ће ипак људи желети да виде „Невољене” и можда пронађу одговор зашто се то дешава. С друге стране, увек постоји и та доза радозналости да виде какав је тај филм који се такмичио у Кану. Уз то дистрибутер филма је „Сони” и они су већ спремили 500 копија за дистрибуцију у биоскопима у Русији.

Попут претходних филмова и овај указује на то да се криза у породици прелива и изазива и кризу у друштву?

То и јесте велики проблем данашњице. То слабљење утицаја и ауторитета породице и губитка вере у породицу. Ових дана свако живи за себе, а једини излаз из стања свеопште равнодушности јесте да се окренемо и посветимо другима, макар и потпуним странцима. На ту поруку филма највише указују сцене огромног броја волонтера, учесника у потрази за несталим дететом који то чине без икакве надокнаде или награде, већ из искрене жеље да се помогне и дође до истине. Помоћ другима је једини начин борбе против дехуманизације и светске пометње.

Али, како помоћи другима када готово сви, попут ваше јунакиње Жење, не испуштају „смартфон” из руку и не виде око себе ни људе у невољи, ни сопствено дете?

Мислим да су људи кроз читаву своју историју себични, али наше постмодерно, постиндустријско друштво преплављено константним протоком информација добијених од појединаца, с врло мало интереса за друге људе, чини нас још себичнијим и још више окренутим себи. У случају Жење, тај телефон је и веза са светом који је паралелно створила, са љубавником у чији загрљај хрли, занемарујући осећања или потребе сопственог детета. Па, колико сте пута и сами гледали сцене када породица са децом седи у ресторану и не проговори ни реч, јер свако од њих, од одраслих па до детета, искључиво гледа у свој мобилни телефон.

Проблем Жењиног мужа Бориса није телефон већ шеф, фанатични православац који од свих запослених захтева да су венчани у православној цркви, је ли то заиста пример из живота?

Да, јесте, то није нешто што сам зарад филма измислио. У Подмосковљу заиста постоји један велики произвођач млека који себе зове Бојка Велики и који је од запослених у својој компанији захтевао да буду венчани у православној цркви и да су сви, наравно, крштени. Он у тој својој фабрици млека има неколико хиљада запослених и сви који претходно нису били венчани у цркви морали су да прођу и ту процедуру да би код њега остали да раде.

После успеха „Елене” и „Левијатана” у Кану да ли вам је било лакше да снимите филм „Невољени”?

Нисмо имали никакве проблеме са финансијама, а ни политичке ако на то мислите. Кански успех мојих филмова, а нарочито кандидатура за Оскара за филм „Левијатан”, после чега сам врло брзо пронашао нову филмску причу, учинили су да се и продуцент Александар Родњански укључи у настанак мог новог филма и да европске копродуценте нађе одмах и то само на основу три странице синопсиса. Било је заиста све брзо и ефикасно.

Аутор: Дубравка Лакић

Политика 03.06.2017

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Andrej Zvjagincev, Film, Kan, Nevoljen, Rusija