Династија француских краљева позната под именом Капе (Capet) једна је од најстаријих европских владарских породица, која је Француском владала непрекидно од 987. године. Осим Француском, пoбочне, односно млађе гране ове породице владале су и многим другим државама и областима. Из династије Капе укључујући млађе гране, потекло је: тридесет и осам владара Француске, три латинска цара, двадесет и осам владара Португала, два цара Бразила, једанест краљева Напуља, осам владара Сицилије, дванест краљева Наваре, три краља Пољске, десет краљева Шпаније, четири владара Мађарске и многобројни војводе и грофови. И данас на престолима две европске монархије седе потомци млађе гране ове породице (Бурбон): у Шпанији (краљ Фелипе VI) и у Луксембургу (велики војвода Анри).

 

 

Француску кућу Капе је oсновао Иг (Hugo), гроф Париза и “војвода Франака”, који је са падом значаја и утицаја мушких потомака цара Карла Великог и фактичког распада франачког царства био изабран од стране феудалаца и моћних бискупа, године 987. за краља “Западне Франачке”. Постоје различите теорије о пореклу имена “Капе”. Према једној верзији, назив потиче од капе или шешира којим је оснивач династије обичавао да покрије главу. Према другом тумачењу, латинска реч caput је значила, не само главу, него и вођу, предводника. Иг Капе је био потомак господара области Париза, назване Ил д Франс (Ile de France), који су се генерацијима супростављали најездама Викинга са севера, из Нормандије. Неки од Игових предака (његов деда и дедин зет) су такође задобили краљевску круну, али без права да је наслеђем пренесу на потомство. Стога је Иг Капе одмах након сопственог крунисања организовао и крунисање свог сина и наследника, што су примењивали и наредни француски владари. Тајна успеха династије Капе да постепено учврсти власт лежи и у једној доста реткој генеалошкој околности – коју неки историчари називају “чудом Капеа” – да је чак током дванест генерација узастопно након Ига Капеа, односно у току више од три века, сваки преминули француски краљ иза себе увек остављао директно мушко потомство, односно неспорног наследника. Према томе, вековима није било повода за сукобе око наслеђа круне међу члановима династије, која је тако постајала неприкосновена.

 

Иако утицајан и угледан, француски краљ на прелазу из првог у други миленијум наше ере још није могао да се мери по моћи и величини поседа са неким својим великашима, попут војвода од Аквитаније, Нормандије, Фландрије, Бретање, грофа од Тулуза идр. У то феудално доба размрвљених области и елементарне привреде, рачуна се да је на територију данашње Француске циркулисало чак 150 врста новца, а да се је коришћено десетак различитих “језика” које ће тек много касније објединити језик коришћен у Паризу и околини (langue d’oil), односно данашњи француски. Владарима из куће Капе је припала историјска улога да постепено изграде праву државу, администрацију и допринесу рађању модерне Француске.

 

У првим генерацијама династије Капе јачање краљевске власти је било једва приметно. Први наследници Ига Капеа, попут Роберта “Побожног” или Анрија I, мало су се разликовали по моћи и утицају од локалних феудалаца. Ипак, то није значило да нису имали велике амбиције, чак и кад се радило о склапању бракова. Тако jе Анри I, након два неуспешна брака, одлучио да супругу тражи буквално на другом крају Европе – у Русији. Године 1051. оженио се Аном, кћерком знаменитог кијевског великог кнеза, Јарослава I “Мудрог”. Повод за тако удаљену брачну везу је, наводно, произашао из жеље краља Анрија да избегне “мешање крви”, односно женидбу са ближим рођакама, што је Црква забрањивала. Ана “Кијевска” је била образована жена за то време, знала је да пише и, што је занимљиво, потписивала се и у Француској ћириличним писмом као “Ана реина” (тј. краљица Ана). Била је и прва краљица-регент, за време малолетства свог сина Филипа I. Сматра се да је грчко име “Филип”, до тада некоришћено у Западној Европи, наследник престола добио под утицајем краљице Ане, која је сматрана потомком византијских царева. Мало је познат куриозитет да је тзв. “Јеванђеље из Ремса” над којим су се заклињали француски краљеви током церемоније крунисања (у катедрали у Ремсу) било писано старословенским језиком и писмом (у једном делу ћирилицом, а у другом делу глагољицом). Дуго времена порекло овог јеванђеља је приписивано Ани Кијевској, али су модерна истраживања дошла до закључка да се ради о тексту пореклом са Балкана из нешто каснијег времена, који је у Француску приспео вероватно преко чешких владара.

 

 

Филипов унук – Луј VII Mлади (владао 1137-1180), пети по реду краљ из династије Капе, неопрезно је довео у питање положај династије, када је одлучио да се разведе од своје пребогате супруге – Елеоноре од Аквитаније. Разводи у краљевској кући су били врло чести, без обзира што је то Црква у начелу забрањивала. Међутим, Елеонора, прозвана најпожељнијом миразушом Европе, удала се након развода од Луја за десет година млађег Хенрија II од Плантагенета, краља Eнглеске и војводу Нормандије. Уз жену, спретни Плантагенет је добио и њен мираз – области Гијену, Гаскоњу, ла Марш, Лимузен и Поату, односно скоро пола Француске. Овим се потпуно пореметио однос снага између две владарске династије (Капе и Плантагенет) што је проузроковало бројне ратове у нареденим генерацијама.

 

Грешку свога оца исправио је добрим делом његов наследник и први заиста значајан владар из династије Капе. Био је то Филип II Август (владао од 1180 до 1223), који је скоро цео живот посветио сузбијању моћи енглеских краљева из куће Платагенета и других феудалаца и постепеном припајању њихових територија француском краљевском домену. У овоме му је у великој мери помогла слабост његових супарника, посебно енглеског краља Јована (Џона) “Без земље”, који није био дорастао спретном и бескрупулозном противнику. У бици код Бувина, једној од најзначајнијих битака целокупне француске историје (1214. године), Филип Август је до ногу поразио феудалну коњицу својих удружених противника, енглеског краља, немачког цара и фламанских великаша. Однос снага се брзо потпуно променио. Француски престолонаследник (будући Луј VIII) са војском се чак искрцао у Енглеску, ушао у Лондон и мало му је требало па да преотме енглески престо од Јована Без Земље, али је на крају овај поход ипак пропао. Пред крај владавине Филипа Августа (1223) француски краљевски домен је био драстично повећан, док је у поседу енглеских Плантагенета остала само Гаскоња (на југозападу Француске). Ипак, сукоб две династије, па тиме и две државе је настављен и у следеће две генерације.

 

Филип II Август је такође успоставио темеље модерне државне администрације окружујући се образованим правницима, подстицао просперитет градова и основао прве школе. У његово доба, престоница Париз се удвостручила и нарасла са око 25.000 на 50.000 становника. Париз је тада још увек увек био прави средњовековни град са уским, вијугавим уличицама у којима су се мешали блато и разни отпад, изазивајући неописив смрад, посебно у летње доба. Због тога је краљ 1185. године наредио поплочавање главних улица око његове палате. Једном другом уредбом од 1222. године одређено је да нове улице не смеју бити уже од 6 метара, како би било довољно простора да се мимоиђу двоја воловска кола. У ово доба изграђен је и највећи део чувене паришке Богородичне цркве (“Notre Dame”), док су неки грчки ученици основали прву школу названу “Грчка школа” – претходницу универзитета.

 

У доба Филипа Августа збио се и догађај који је имао далекосежне последице по Француску. Радило се о тзв. крсташком рату против јереси албигенеза (сличних богумилима) која је захватила грофовију Тулуз на југу. У крвавим ратовима, витези са севера Француске су на најсуровији начин освојили и искоренили јеретике, остављајући за собом пустош након које се југ Француске – Лангдок дуго није опоравио.

 

 

Владарска династија Капе је за разлику од неких других владарских породица дала само једног хришћанског свеца – једног али вредног. Био је то Луј IX, унук Филипа Августа који је још за живота постао узор владара свога доба. Одмерен, разуман, поштен и правичан, био је то владар који води рачуна о својим поданицима, посебно оним бедним и угњетеним. Био је дипломата када је то требало, али и храбар ратник и одлучан витез. Истовремено био је и одан супруг, брижан отац породице. Можда су Лујеви савременици, познавајући и другачије примере, претерали у хвалама у приказивању позитивних особина свога владара, али нема сумње да се радило о изузетној личности. Луј IX је на унутрашњем плану консолидовао достигнућа свога деде Филипа Августа, сузбио немирне феудалце и најзад склопио трајан мир са енглеским краљем (након што га је прво поразио). Његова уравнотеженост, мудрост и познавање права и феудалних обичаја су се толико прочули, да је постао и арбитар у многобројним споровима домаћих великаша или страних владара. У складу са духом XIII века, Луј је показивао и изузетну побожност, устајући још пре зоре како би присуствовао светој служби, молећи се током целог дана, носећи скромну одећу испод које је, попут монаха, облачио одећу од кострети и оштро прогонећи све који на било који начин хуле на Бога, Цркву и религију. Његов хроничар проповеда да је Луј у цркви или приликом ходочашћа често ходао бос, али је то прикривао обућом без ђонова, како не би изазивао коментаре и узнемирење у својој пратњи. У то доба, након пада Византије у руке западних крсташа и пљачке Цариграда (1204), трговина реликвијама са истока је била врло раширена. Лују је успело да из Цариграда набави неке од највреднијих хришћанских светиња, попут бодљикаве «круне» коју је носио Христ на Голготи, делова часног крста, светог копља (којим је Христ прободен) и светог сунђера (којим је брисано Христово тело). За чување ових вредности, краљ је наредио да се изгради посебна капела – једно од ремек дела готике: Saintе Chapelle, која је неизмењена остала до данас. У доба Луја IX, господин Робер Сорбон је на левој обали Сене основао факултет по коме ће касније назив носити цео паришки универзитет (Сорбона).

 

Луј IX је организовао и два неуспешна крсташка рата: седми и осми по реду. У Седмом крсташком рату (1248-1254) Луј је са војском упао у Египат, али се након пораза, када је био и заробљен и откупљен, повукао у Палестину, где је неколико година наставио борбу како би ојачао положај крстшких државица. Међутим, није успео да поврати Јерусалим од муслимана. Због тога се петнест година касније (1270. године) поново упутио у крсташки поход (осми, последњи) искрцавши се у Тунису. Након првих успеха, крсташку војску је усред летњих врућина захватила епидемија (колера или дизентерија) од које су умрли краљ, његов син и још неколико чланова породице Капе, а уз њих и на хиљаде крсташа. Вест о смрти краља кога су већ звали свети погодила је целу Француску. Двадест и седам година након смрти, Луј је званично проглашен за свеца (1297) поставши, као Свети Луј покровитељ династије Капе, као и Француске државе.

 

Лујев млађи и амбициозни брат, Шарл (Карло) од Анжуа је на прави средњовековни начин успео да се дочепа краљевине Напуљ, победивши и погубивши у једној бици 1265. г. последњег наследника ранијих владара. Његови потомци – Анжујска династија (Анжувинци) – ће владати Напуљем до 1435, а једна њихова грана ће заузети и престо Мађарске (1308-1395).

 

 

Дело изградње модерне државе, започето од стране Филипа Августа и Светог Луја, наставио је унук овог последњег, знаменити Филип IV Лепи, у чије време је моћ краљева достигла врхунац, али је након њега династија запала у кризу. Филип није имао племенити карактер Светог Луја. Био је јака особа, чврсте воље и великих политичких способности. Био је и врло строг, па су га прозвали “гвоздени краљ”. Један кардинал га је описао на следећи начин: “није то ни човек ни звер, него статуа”. Филип IV је даље централизовао државу, створио прве органе који ће постати ембрион модерних државних тела (попут парламента и државног савета) и даље проширио краљевски домен на неколико великих области, попут Шампање, Шартра, Лила и др. Ипак, два су догађаја из његова времена остала посебно запамћена и на неки начин обележила будућност. Један је био скандал са краљевим снахама. Три принцезе, жене његових синова су оптужене за прељубу и затворне у тврду паришку кулу Несле. Њихови наводни љубавници су погубљени на најсуровији начин – черечењем. Други догађај се односио на Филипов сурови обрачун са моћним темпларским редом. Темплари (или витезови храмовници) су након повлачења из Палестине били врло богат ред, који се, између осталог бавио банкарством и посуђивањем новца. Француски краљ, увек у потрази за новим извором прихода, јако се задужио. Сматра се да је то био главни разлог да Филип, користећи и свој утицај код папе, оптужи Темпларе за заверу и јерес, њихове вође баци у тамницу а касније погуби, док је сву темпларску имовину присвојио. Папа је и формално укинуо темпларски ред 1312 док су сви њихови поседи изван Француске пренети на један други витешки ред – Јовановце (данас Малтешки ред). Темплари су опстали једино у Португалу променивши само свој назив у “Христов ред”. Ипак, Филип IV није могао да спречи настанак легенде о Темпларима и о њиховим бројним знањима и тајнама, међу којима је најдуже опстала легенда о Светом гралу, која је недавно била предмет и једног бестселер романа и филма (Да Винчијев код).

 

Пре него што ће бити жив спаљен као јеретик, велики мештар (поглавар темпларског реда) Де Молне је проклео краља и његово потомство. Скандали у краљевској кући и трагедије које су уследиле, као да су посведочиле снагу тог проклетства. Исте године када је спаљен велики мештар умро је несретним случајем и краљ Филип IV (1314). Иако је иза себе оставио три одрасла сина, који су један за другим владали Француском, сва тројица су владала кратко и умрли млади. Иако су се женили по више пута, ни један од три Филипова сина није за собом оставио мушког наследника. Тако се, након смрти трећег сина (Шарл IV) 1328. године, по први пут након крунисања Ига Капеа у X веку отворили питање наслеђа француске круне. За краља је изабран синовац Филипа IV – Филип гроф од Валоа (краљ Филип VI). Тиме је отпочела владавина династије Валоа – млађе гране породице Капе. Овај избор је оспорио енглески краљ Едвард III Плантагенет, који је по мајци био унук Филипа IV. Уследио је сукоб Француске и Енглеске који ће трајати цео наредни век – Стогодишњи рат.