Денис Кожухин је руски пијаниста рођен у Нижњем Новгороду 1986. године. До четрнаесте године школовао се у Русији, да би после тога, студије уписао на мадридској школи Ескуела супериор де музика реина софиа у класу професора Дмитрија Башкирова и Клаудија Мартинез-Махнера, завршивши је као најбољи студент године. Од награда, требало би издвојити једну, а то је прво место на престижном такмичењу Краљица Елизабета коју је освојио 2010. године. Иако биографија овог пијанисте обилује значајним подацима, издвојили смо ова два, јер говоре о томе да Кожухин поседује изврсно однеговану пијанистичку технику.

Покушаћемо кроз неколико тачака да укажемо на најважније особине његове интерпретације. Прва би могла да се назове сливеношћу и чини се веома значајном, јер директно утиче на вајање форми, које су код овог пијанисте представљене у перфектним оквирима. Третман времена код Кожухина је такав, да су сви вертикални и хоризонтални покрети провучени кроз прецизно одређен метар, па стога, слушалац све време има свест о томе шта се у претходном временском следу десило. Због тога се понављање неког музичког сегмента, узастопно или на растојању, није доживљавало као репризирање, већ као надоградња претходног и као још један интетнзитет изнад или испод у односу на оно шта се понавља. То је итекако било уочљиво у интерпретацији Бетовенове сонате опус 14 број 2 у цис молу познате и као Месечеве, у којој не само да су појединачни ставови деловали као изливени у једном потезу, већ је и цео троставачни циклус интерпретиран на такав начин. Томе је и допринела чињеница да Кожухин готово да није правио паузе између ставова, па је и сам поднаслов квази уна фантазиа, итекако добио на смислу. Звучно сливање које утиче на креирање јасно одређених форми, највише је до изражаја дошло у интерпретацији Четири емпромптија опус 142 Шуберта, у којима дугачки мелодијско-хармонски покрети у неким интерпретацијама прелазе у расплинутост. Код овог пијанисте то није био случај.

Овде долазимо и до друге значајне особине његове интерпретације, а тиче се способности истицања карактера, који се кроз извођење трансформишу један у други. Таква врста сливања, преласка из једне сфере у другу, управо је могла да фасцинира у извођењу Шубертових емпромптија, а исто би могло да се каже за избор од четрнаест Григових Лирских комада. Кожухин је без претераног напора, готово лежерно и у оквирима динамике која никада није прелазила замисливе физичке оквире, успео да оствари максимум учинка и да публику изненади по којим необичним решењем, које се тицало непрестане игре појачавања и повлачења неке од деоница. На такав начин, карактери су добијали своје пуно обличје и управо то је разлог због чега овај пијаниста успева да одржи пажњу публике на високом нивоу. Оваква игра, импресивно је деловала у извођењу Равеловог Валцера, композиције која поседује сложену текстуру и која се због тога, често изводи и у верзији за два клавира. Вртоглави валцер био је такав и због огромног регистарског опсега у оквиру којих су, мноштва треперења и динамичких узрастања и повлачења, деловали као да директно воде у стање транса. Брујећи басови и звонасти, колористички надограђени бучни сопрани, указивали су на богату палету изражајних средстава пијанисте, а показали су и да су могућности Стенвејевог клавира у рукама мајстора, заиста импресивне. Друга последица овако лаког кретања представља мелодијско кретање ослобођено од сваке тежине, а који је карактерисао лирске одсеке композиција које су биле на репертоару. Упечатљив пример представљао је емпромпти у Бе дуру Шуберта, у коме је свака од варијација била исказана за нијансу другачије.

Фуриозни покрети финала Месечеве сонате, еф мол емпромпти Шуберта, поједини ставови Григових комада и Равелов Валцер, одликовали су се лакоћом покрета, којој је Кожухин додао и нешто од свог сензибилитета, па су тако ови комади добили и извесни степен младалачке чврстине и готово рокерског штимунга. Лагани први став Бетовенове сонате и лирски комади Шуберта и Грига, изведени су у крајњем миру и уз упечатљива нијансирања динамике пиано. И најзад, играчки ставови попут Бетовеновог Алегрета Месечеве сонате, Шубертовог емпромптија у Ас дуру, мноштва Григових комада и наравно Равеловог валцера, уз јасно одређен пулс и покренуте ритмичке мотиве, указивали су на недвосмислено одређене карактере.

Сливеност из које произилази форма и карактери, лакоћа покрета, медитативност, све то је пијаниста Денис Кожухин исказао без трунке „ушећерености“, без иједног претераног рубата, уз тачно одмерене динамичке контрасте и уз бриљантну пијанистичку технику. О изванредном контакту са публиком говоре и четири одсвирана биса, а непосредност која карактерише Дениса Кожухина, сасвим је примерена уметнику изузетног калибра, кога је београдска публика имала срећу да чује.

Аутор: др Срђан Тепарић

Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E

  Denis Kožuhin, klasična muzika, Muzika, Srđan Teparić