Народна пословица каже да свако време има своје бреме, а ја кажем да свако време има ‒ своју реченицу. У средњем веку ‒ сећамо се ‒ живот је био натопљен смрћу, па су две речи, memento mori, сликовито предочавале агонију егзистенције, али и поглед нагоре, у Бога. Ренесанса је славила живот, говорећи carpe diem, у љубавном заносу лепршаво се окретала човеку и његовој доброти, загледана у свој духовни левак и своје таме. Романтизам је чезнуо за слободом, кликтао њено име, видео је у њој ослобођење од свега што није било по мери људској, у прошлим вековима тамновало се много. Двадесети век смакнуо је с пиједестала човечност и дозволио да се моћ распламса толико да се о њеним границама може тек слутити.

Ово наше време огледа се у реченици коју често чујем ‒ буди срећан што си жив. Иако се моје колеге филолози не би у потпуности сложиле са мном, ова реченица је егзистенцијална, јер потврђује оно што јесте и што је у извесном смислу непорециво, да свако ко је жив треба да буде срећан због тога, зато што би могло да буде и другачије, да човек не буде жив, да га нема и да нема прилику да искуси животне радости и да трајно, у то се верује, пребива у мраку из којег ‒ сећам се тих страхова из детињства ‒ нема излаза. Дакле, из ове, животне, перспективе ‒ срећа јесте кад је неко жив.

Међутим, занимљива је реч коју запостављамо, реч ‒ буди.

Буди срећан што си жив, каже неко ко од другог тражи да својим понашањем и одлукама потврди оно што се већ подразумева. Зашто је онда потребно да се каже да треба да будемо срећни што смо живи?

Да не бисмо имали друге апетите, да у нама не би прокључала духовна глад и да не бисмо посегнули за другачијим вредностима од оних које су приказане као ултимативне.

Ова реченица је у својој дубини погрешна, зато што човека чини пасивним, у њему не провоцира да се буди и да се бори, већ да задовољно тумара по мраку, јер тако треба и јер је то његова мера у овом тренутку.

Важан је контекст. Све што је из контекста извучено често не звучи смислено, па је неопходно вратити га на место којем припада. Реченица о којој пишем може да се разуме у контексту рата и болести, дакле, у контексту свих животних претњи које се не могу увек заобићи и које подсећају на то да је наша егзистенција крхка и да је човек, обрни-окрени, трошан, али ‒ није ли тако било и пре, није ли тако било и у поменутом средњем веку, па нисмо читали о томе да човек треба да буде срећан што је жив, већ да мислећи о смрти, свој живот напаја смислом како би након смрти живео у вечном миру. Избор речи у реченици нашег времена интересантан је и забрињавајући, јер први пут се не мари за смисао живота, први пут је човек тако очигледно обезвређен, није му поверена снага да успостави духовну вертикалу и тако се докопа Неба.

Не допада ми се ова реченица. Нисам о њој размишљала често до сад, кад сам у једном разговору осетила да онај ко је изговара показује њоме своју моћ, па ми је постало јасно шта она значи. Не ‒ буди срећан што си жив, већ ‒ имаш право једино да будеш жив. Све друго је луксуз који је недозвољен, кад не знамо хоћемо ли имати ове зиме дрва за огрев. Али замислимо да смо прибавили дрва, шта ћемо кад се угрејемо? Хоћемо ли дуго моћи да живимо, знајући да ничег више ‒ нема?