Сликар Милутин Обрадовић рођен је 8. јула 1979.год. у Бијелом Пољу. Дипломирао је 2002. год. на Факултету ликовних умјетности на Цетињу. Живи и ствара у Бијелом Пољу и Подгорици. Иако се сврстава у групу млађих црногорских уметника, Обрадовић је сликар зреле ликовне концепције, чија је богата биографија исписана многобројним самосталним изложбама, као и завидним међународним признањима. Обрадовић ће се представити својом изложбом Обичан малецки сан београдској публици. Свечано отварање изложбе одржаће се у среду 23. маја 2018.год. у 20.00 часова у Галерији УЛУС-а. Изложба ће бити отворена до 29. маја 2018.год.

Тамо гдје мрак никада није био мрак

Фантазија као биће које живи живот ван реалног света, где је стварност одређена као категорија сна, нашла је своју материјалну датост у делима Милутина Обрадовића, што потврђују  назив изложбе Обичан малецки сан, али  и имена  његових слика: Неки давни залутали вјетар, Некада сам у мору постојао, Све што сјећање прећути. Уметникова  ликовна нарација свела се на један раскошни свет имагинарних димензија. За Обрадовића  фантазија представља све – грађу којом  материјализује своје  снове, а пре свега могућност да  васкрсне из света пролазних и ирелевантних ствари. Пред погледом посматрача уметник расклапа наличје своје носталгије, пред нама  се  расипа  један свет разбијен на дечје састојке. То су кулисе сна употпуњене декором детињства, чије тајне  није нимало лако реконструисати. За Обрадовића са пуним правом можемо рећи да је ризничар маште.

Некада сам у мору постојао

Боја је примарна сила на платнима Милутина Обрадовића, гориво које покреће његов сликарски организам. Колорит на платнима ситуирао се у једној снажној и узаврелој бојеној драматургији, која постаје експресивна и симболичка вредност његове уметничке визије. Боја је та која се прилагођава уметниковим  унутрашњим  напонима – како расте унутрашња температура, тако јачају и бојени учинци на слици. Обрадовићеве слике најчешће  настају као сугестивни наноси топлих, пунокрвних колористичких вредности. Кроз драмске токове  снажних бојених импулса, слива се цело његово унутрашње биће. Наглашена нота драматичности, снажна бојена ферментација, колористичка распричаност која се обраћа разговетним тоном, смео, убедљив и одлучан израз у коме нема ничег бојажљивог и малокрвног – главне су одреднице Обрадовићеве уметности. Ти топлотни бојени резервоари постају најсублимнији израз његовог стваралачког заноса.  Обрадовићеве  боје су зреле, озвучене и озрачене,  боје личних и нагонских стања, као да се кроз сваку своју  боју уметник презнојио,  кроз сваку боју до краја исцедио. Код Обрадовића,  боја је  документ  интимне стварности. За радост, тугу, меланхолију уметник вешто налази средства и одговарајућу ликовну лексику, и успешно их измирује са оним што у датом  тренутку осећа.

Род ти могу бити, океани и путеви

Сваки уметник поседује наклоност према одређеној врсти мотива, и тај мотив је место најчешће стваралачке експлоатације. На Обрадовићевим платнима глава коња је доминантни, неизбежни симбол. Преко овог симбола откривамо сву уметникову недореченост, све његове тајне процесе, тим подземним путем покушавамо да успоставимо уметничку дијагнозу слике.   Глава коња је у овом случају носилац уметникове двоструке природе, манифестне и унутрашње, јавне и интимне. Коњ је одувек био симбол снаге, мушкости и независности. Глава коња и јесте одраз Милутина мушкарца. Ова врста идентификације огледа се кроз снажан сликарски импулс, кроз боје чији су звуци појачани и засићени до краја, кроз снажан ритам потентних енергија. Иза ове сугестивне и снажне, са опрезом морамо рећи, помало обмањујуће представе, његова сликарска исповест у свом подтексту чува једну потпуно другачију природу. Иза ових бојених вртлога, крије се дискретна лична поезија, која открива потпуно другачију природу овог уметника. Обрадовић као да снагом спољашње распричаности жели да одврати пажњу са унутрашњих збивања. Глава коња јесте одраз Милутина мушкарца, али у њему још увек станује и траје Милутин дечак. Јасно је да је прича обележена инверзивним током – наспрам зрелости уметник поставља невиност. То није парадни коњ, чија снага лежи у брзини, наглашеној масивности и препуњености хемоглобином. То је ћутљиви јунак, скроман, помало стидљив, одсутан, погнут пред теретом колористичких збивања. Обрадовићев  коњ је тих, али гласно звучи, он не прича, али саопштава,  он нас не  убеђује, али има ауторитет.

Моја последнја заљубљена шетња

Без обзира на колористички ватромет на његовој слици, називи неких дела : Твоје сам присуство и бол, Боре мојих дланова, Моје поцијепане мисли итд. сугеришу  да уметник  често гради своје стваралачке заносе и уметничку физиономију у оквирима патње. Уметност за Обрадовића  постаје средство компензације, нека врста облоге која се превија на озлеђене делове душе. Колико год  да су тешки уметникови унутрашњи  сукоби,  они су увек  погодно тле за настанак фантастичних сликарских иновација.

Обрадовићева сликарска поетика је у сваком случају мера његове унутрашње савести и температуре и раскошан изазов нашим чулима.                                                                                  

Za P.U.L.S.E Александра Поповић

Tekstovi o slikarstvu na portalu P.U.L.S.E

  Aleksandra Popović, Miodrag Obradović, Slikarstvo, Umetnost