Тешко је рећи да ли је ова појава феномен који је вредан изучавања или нешто што је карактеристично само за наше поднебље, јер нам се увек чини како је оно што анализирамо најгушће тамо где је наша пажња. Ипак, помало је неприродно све што се природном току отима, па тако и живот с родитељима пошто смо постали зрели.

Од свог детињства слушала сам приче старијих људи ‒ у западном свету родитељи своју децу потерају да траже свој дом чим наврше осамнаест година, док је код нас период осамостаљења дужи, па није реткост да се живи с оцем и(ли) мајком и пошто се увелико наврши пунолетство. Овакве примедбе ‒ осећала сам ‒ увек су имале везе с успостављањем разлике у менталитету и никад их нисам доживљавала другачије: не живи се свугде исто и те разлике треба уважити.

Међутим, зашто ми се чини да је живот с родитељима у позним година показатељ необичне људске патологије, сем онде где већ на почетку живота детета за таквим животом постоји ‒ целоживотна потреба?

Свако се биће рађа и одгаја у једној заједници која је за већину људи примарна породица, дакле, већина деце порасте са својим родитељима, који обликују њихов живот и утичу на формирање њихове личности. Родитељи су мост ка свету и другим људима. Многи развојни проблеми почињу овде и најчешће се на том пољу и разрешавају. Све велике потешкоће у функционисању личности скоро увек свој корен налазе у раном детињству и генератор тих проблема може се препознати у односу с родитељима.

Шта се онда деси, па човек никад не успе да искорачи са овог места?

Најлогичније је да је у питању финансијска нестабилност, односно немогућност да човек организује свој живот тако да ни од кога не зависи. Пошто су примања скромна, увек је боље ‒ чини се ‒ да се остане у заједници у којој још неко зарађује, не би ли кеса била пунија, а ручак укуснији. Уколико дође до раздвајања, можда дође и до (већег) сиромаштва.

Други разлог је лични комодитет. Родитељи угађају својој деци, она се тиме сладе и радо остају онде где је све топло, пут у непознато увек је пут ‒ у несигурно.

Трећи разлог чини се да је најприсутнији, а најмање јавно артикулисан, па бих рекла и да је најважнији: деца остају довека са својим родитељима у кући зато што су се једном или више пута споразумели о међузависности која има чвршће упориште него што бисмо на први поглед рекли.

Свака међузависност је облик зависности која функционише на следећи начин: вежемо се за нешто толико снажно како не бисмо освестили друге потребе без којих тек мислимо да не можемо живети. Другим речима, зависност је компензација за оно што нам незајажљиво треба, а што је у нама дубоко и неистражено.

Како се деси ова погодба у којој се родитељ и дете договоре да ће до краја живота служити једно другоме?

Одговор ‒ као и у свему важном ‒ треба тражити у подсвести, у ономе што није од овог света. Неки родитељи бирају родитељство као механизам којим потврђују своју вредност, то неретко могу бити људи који у јавности нису довољно цењени или чија вредност нија уважена, па кроз нову улогу покушавају исто ‒ да на неки начин потврде своју егзистенцију. Они своју улогу не виде кроз давање и пружање самосталности детету, већ кроз исказивање својих дечјих потреба: да превасходно њима буде добро. Неретко се у таквим односима препознаје себичлук, а има га само у две ситуације: кад смо нечег добијали много, па смо незаустављиви у својим потребама, или смо нечег добијали премало, па га никад доста.

Како се дете примакне оваквом родитељу, па не успе никад да се одмакне? Једноставно: родитељ је руководилац односа, он диктира његову динамику и несвесно кроји послушника који тек након смрти оца или мајке не зна шта ће са собом, јер осећа да је тло снажно померено и да су стубови порушени.

Премда дете нема много или уопште одговорности за овај однос, кад одрасте, то не бива више тако. Зрео човек ‒ без великих когнитивних и развојних деформитета ‒ морао би да ‒ пре свега ‒ има порив за осамостаљењем, зато што је способност да будемо сами једини пут на којем можемо како треба друге сретати. Уколико се у зрелом добу симбиоза са родитељем види као неопходност, то мора бити знак личне и онда емотивне дисфункционалности. Отац или мајка трајно остају деца, ненапојени пажњом, па је на заобилазан начин траже од своје деце, а њихова деца ‒ не успевајући да се издигну и пођу својим путем ‒ са својим родитељима остају довека, јер немају храбрости и воље да се отисну у свет одраслих људи.

Тако складан суживот међу одраслима, родитељима и њиховом децом, постаје снажан симптом за немогућност да се живи и онда кад нас други не тапшу по рамену или повлађују нашим прохтевима. Овај вид заједнице ‒ уколико није мотивисан вишим добром које промиче нашем оку ‒ најчешће је знак скривене инфантилности. Ако не можемо дисати сами, тешко ћемо то чинити с другима ‒ с плућима којe дијафрагмa једва подижe. Један мислилац написао је како човек не може наћи потпуност једино у себи самоме, и то је тачно, али је мора почети тражити дубоко у себи ‒ тамо где никог другог нема.