Српски Рашомон или четири приче из Великог рата

Нема рата без победника… и мученика! Али, у читанкама, повесним, ретко налазимо слово о срећи! Или – чемеру! Обичног војника...

Нешто од тог, прибележио је капетан Радомир Цвијовић, командир Треће чете Десетог пука Српске војске. Учитељ из Дучаловића, на Овчару, каснији потпуковник и народни посланик, на рубове ратног дневника вођеног од августа 1915. до јануара 1916, уносио је и мала збитија као велике сведоке истине: неком рат, неком брат!…

Тако забележене приповести војника, иду овим путем…

ПРВА ИСПОВЕСТ: КАЗНА

Наредник је на Добром пољу познао на једном заробљеном Бугарину своје чакшире! Које су – код куће – остале!…

Бугарин изјави да је у том селу (околина Пирота) седео пет месеци у кући једне лепе жене чији је муж у рату “баш чауш” *), да је с њом живео и да му је она, на растанку, дала ове чакшире, веша, чарапе и остало.

Пошто се овом није веровало, то је изнео писмо које је синоћ – пред борбу – добио од своје љубавнице.

Српски наредник је познао рукопис своје жене, узео писмо и чакшире за успомену. а Бугарина послао у ропство, ЖИВОГ…

ДРУГА ИСПОВЕСТ: ФОТОГРАФИЈА

Пре неког времена, десио се овај случај…

Капетан из П., спроводио је заробљене бугарске војнике и једног капетана. Оба капетана су, успут, разговарала. Бугарин осуђује рат, жали Србе, вели да је русофил. Воли Србе и… зато се… у вароши П., оженио удовицом једног српског капетана, с двоје деце.

Заинтересован, овим, Србин – пошто је и сам из П. – пита Бугарина: како се зове госпођа.

Бугарин из џепа извади фотографију једне лепе жене с два детета и пружи је Србину.

– Ово је моја жена!

Србин узе, погледа, заљуља се… Седе… Заплака… И пољуби децу на слици…

Бугарин се уплаши!

Србин му пружи слику говорећи кроз сузе:

– Ово су моја жена и деца! Чувај ми децу!… А жена ти – ЏАБЕ!…

* * *

Многи ће од нас, у деценијама што следе, проћи овако као наредник и капетан…

ТРЕЋА ИСПОВЕСТ: МАЋЕХА

“Брат трговца из Чачка, јавио, овде, Раденку… да му је жену отерао – јер ју је ухватио с једним страним господином!…

Колико Србија добија у земљи, толико ће, сто пута више, српски народ изгубити у моралном погледу. Биће светлих изузетака – у које ја нашу породицу, на првом месту, рачунам, али ће маса да подлегне и пропадне јер ће рачунати да је с нама, војницима, несрећним изгнаницима из земље – свршено!”

Наредник Рајко из Друге чете, примио је (ову) дописну карту од куће, из Прислонице где му брат јавља да је добио маћеху!

Отац, матор, узео жену која је од Рајка млађа пет-шест година! Она се удала да повеже главу, а што јој старац не може дати – наћи ће! Она рачунала: боље се удати и за старца кад момци избегоше – него никако!

Бугарски заробљеници причају да је сваки њихов војник имао по селима, око Јагодине, по неколико љубавница – наших жена и девојака. Оне су им говориле: побијте, све, те, наше, нек нико не дође, ви сте бољи од њих!…

ЧЕТВРТА ИСПОВЕСТ: ТРУБА

“Стојан отишао да донесе доручак команданту батаљона па га нема. Траже га. Ја мислим да је побегао.

Кувар Цветковић, донесе једно писмо и рече да је трубач Стојан побегао Бугарима и одвео два војника из Треће чете. Синоћ свирао, код Бугара, у трубу! Јȁ, ужасне џукеле, ако бога зна! Две године је у штабу, ништа није радио и сад – бежи!”…

* * *

Белешке је у изворник Међуопштинског историјског архива, у Чачку, унела Миломирка Аџић, архивска саветница ове куће, напомињући:

“У овом прилогу, приређени су записи Радомира К. Цвијовића на корицама ратног дневника, нултим странама и на празним местима у оквиру дневника. У новије време, порасло је интересовање за истаживања докумената приватне садржине јер проучавање личних погледа може знатно приближити тај период историје јавности днашњице. Захваљујући дневницима, мемоарима и другим белешкама можемо упоредити сваку добијену информацију званичних извора с искуствима појединаца.

Колико се поклапа прoпаганда с оним што су појединци, заиста, проживели? Желимо да, објављивањем оваквих занимљивости, сачувамо сећање на тешке и славне дане српске историје, да се одужимо нашим прецима, јунацима Првог светског рата који су прошли голготу и ужасна страдања, борили се до краја часно и свим срцем за Србију и нас, своја поколења.”

Неки српски орфеј – што је војну прегурао оставши у Отаџбини – забележио је вајкање матица, наших: