The Wife – Суптилно врело зависти

(О филму „Супруга“ редитеља Бјорна Рунгеа. Гл. улоге: Глен Клоуз, Џонатан Прајс, Макс Ајронс, Кристијан Слејтер, Елизабет МекГаверн)

Увек кад гледамо филм у коме бриљирају двоје великих глумаца, или можда више њих, оно на шта најмање поклањамо пажњу је прича. Прича је у другом плану у филмовима као што су „Коров“ (Мерил Стрип и Џек Николсон), „Мостови округа Медисон“ (Клинт Иствуд и Мерил Стрип). Meђу овe филмове спада и „Супруга“ Бјорна Рунгеа где су главне окоснице фантастични Глен Клоуз и Џонатан Прајс. Интересантно је то што су те две глумачке величине приче сами за себе, и да у својим улогама, у детаљизирању истих, носе свако своју причу и ми се гледајући филм, у ствари усредсређујемо на те две или више прича и несвесно следимо главну причу.

Филм „Супруга“ , рађен по роману списатељице  Мег Волицер, концентрише се на последње покушаје великог писца Џоа Кестелмана који на крају своје каријере добије Нобелову награду. Лавина преиспитивања прошлости је оно најинтереснатније у овом филму који са собом носи један чудан бергмановски шмек, али ипак се не издваја од америчке патетичности коју врло зналачки потискују двоје главних глумаца.

Бјорн Рунге режира сасвим осредњу филмску драму која обилује управо са емотивним сценама који су највећа вредност филма и са глумачким бравурама које су незаборавне. Глен Клоуз игра неостварену списатељицу и супругу писца Џоа Кестелмана, која после неутешног заљубљивања у млађим данима постаје негова сенка, његов више читач него супростављени писац. Тачније, њена потиснута љубав ка литератури је иницијација да дође до њега као младог професора књижевности и да се заљубљујући у њега уживи у приватност свога супруга, великог писца жртвујући своју будућу каријеру. Улога коју игра ова славна глумица је веома захтевна. Џоан Кестелман, супруга великог писца који је породично допутовао у Стокхолм да прими Нобелову награду за књижевност потискује сав свој бес,  завист и предаје се узалудним умишљајима да би можда она била сад на том месту да се више посветила писању него одржавању писца који је доживео светску славу. С тиме је глумачки инструментаријум ове врсне глумице врло сужен,  она скоро у свим сценама игра суздржано, док њена глумачка мајсторија ипак нађе начин да се на њеном лицу види цела та туга нереализиране списатељице. Тај вулкан ипак букне у задњој, фаталној сцени која Глен Клоуз игра маестрално и верујем да ће та сцена остати у аналима светске кинематографије. Глен Клоуз је глумица раскошног талента и ова њена улога је антологијска. Играјући обратно од онога што би се очекивало кад погледамо њен строги лик, она свој лик гради постепено, наравно у дослуху са сценаријом и са режијским концептом, али математички тачно испољава своју жуч, своју емоцију, своју тугу и завист и сву ту ужарену страстну лаву распршава на самом крају филма. То је, рекао бих, један врло чудан процес развијања лика, али ова глумица овом улогом одушевљава управо тим чудним приступом. Џонатан Прајс је врсни позоришни и филмски глумац који импонује својом рационалношћу и глумачком смиреношћу. Остарелог и дементног писца светске славе он игра са једном дозом меланхолије која се управо на крају филма претвара у очајни и тужни плач који он мајсторски дочарава. Прајс је глумац који је релативно заборављен што се тиче великих награда које је он свакако заслужио, али импонује управо том својом рационалношћу и шармантношћу.

Две глумачке фигуре светског филма граде врло оригиналне сцене љубоморе и зависти са једном емотивном изражајношћу коју дозирају баш у правим тренуцима, типичном за старије људе које су бесни на прошли живот и свесни да не могу ништа да промене. Њихова игра је налик фуги која своје музичке салве увек развуче у кружан ток који завршава  великим финалом. Упоредо са овим  великим глумцима, ту је и млади Макс Ајронс (син Џеремија Ајронса) који одлично игра њиховог сина Дејвид Кестелмана који се  бунтовно супротставља очевој доминацији на начин на који његова мајка никада није успела. Макс Ајронс има врло интересантан глумачки сензибилитет и овај епизодни лик гради са великом умешношћу. Том се лику придружује и лик Натанијела Боуна који тумачи Кристијан Слејтер, биограф славног писца који се прикрада не би ли дошао до пикантерије које би објавио у књизи о нобеловцу Кестелману. Врло интереснтни флеш бекови у филму где видимо релације између младих Џоа и Џоан као студенткиње опчињена књижевношћу и младог професора који се неутешно заљубљује у њу. Ове ликове врло надахнуто тумаче млади глумци Хери Лојд и Ени Старк. Ова путовања у прошлост су један контраст тензичних сцена у породици богатог нобеловца од које би са великим задовољством разишао његов бунтовни син који негира све што је његов отац учинио називајући га егоистом и саможивником.

„Супруга“ импонује одличним сценаријом који потписује искусна Џејн Ендерсон, добитница три Еми награде и сценаристица чувене серије „Олив Китериџ“, док је ненаметљива, али свеприсутна музичка илустрација дело Џозелин Пук, композиторке која је каријеру започела са сарадњом са славним Стенлијем Кјубриком у његовом последњем филму филму „Широм затворених очију“. Директор фотографије овог интимног филма је Улф Брандас, иначе стални сурадник Бјорна Рунгеа.

Све у свему, „Супруга“ је филм који говори о посвећености и доследности. Ауторка романа, Мег Волицер инсистира на описима порозности ових људских врлина, на немогућност да се издржи доследност и посвећеност, а да се  код човека се не појави завист и љубомора. Џоан Кестелман се бори сама са собом. Она тачно зна да су године за промену начина живота одавно прошле и да се сваки напор у том смеру не исплати. Она је тужна и због синовљевог неприхваћања очевог самољубља и то је терет који њу још више потискује. Посвећена супруга која још не може да савлада своје музе којима није дала прилику да изразе своју артифициелност инсценира скандал на самој вечери поводом доделе Нобелове награде не зато што је она то планирала, па одлучила да управо у том  тренутку одреагује на такав начин, него зато што је њена анксиозност пукла баш у тренутку где би се она била да је  продужила стварањем сопствених дела уместо  животом писца који ју је заковао у конце своје посесивне љубави.

Глен Клоуз је и овог пута Оскар мимоишао и поред тога што је она одиграла још једну антологијску улогу. И сама Глен Клоуз, је можда себе замишљала на сцени у Кодак театру док је Оливија Колман егзалтирано поздрављала своје најмилије држећи Оскара у својим рукама. То су несрећни тренуци који доживљавају и сами глумци праве уметност, а и кад се инспиришу са догађаја свог приватног живот. Али, то можда отвара и једну другу димензију, а то је да су награде можда (и поред тога што су  прижељкиване) сасвим ирелевантне. Већ сам писао о антологијским филмовима који се нису овенчали наградама, али су ипак остали бесмртни у историји филма. Тако је и са глумцима. Сећамо се глумаца који нису имали срећу да узму ту  статуету у својим рукама, а њихови су ликови остали као парадигме у историји светске кинематографије. Глен Клоуз је глумица са огромним талентом и лик Џоан Кестелман ће остати као значајан лик у историји седме уметности.

за П.У.Л.С: Сашо Огненовски

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Džonatan Prajs, Film, Glen Klouz, Sašo Ognenovski, Supruga