Франсис Фукујама: Против идентитетске политике

Нови трибализам и криза демократије

Од пре неколико деценија, светска политика је почела да доживљава драматичну трансформацију. Од раних 1970–их до прве деценије овог века, број изборних демократија се повећао од око 35 на преко 110. Током истог периода, светска производња добара и услуга се учетворостручила, и раст је досегао до практично свих делова света. Удео људи који живе у екстремном сиромаштву је стрмоглаво пао, спуштајући се са 42 процената глобалне популације 1993. године на 18 процената 2008. године.

Но, нису се сви окористили о овe промене. У многим земљама, а посебно у развијеним демократијама, економска неједнакост драматично је порасла, пошто су добробити раста биле усмерене углавном ка богатим и восокообразованим [грађанима ових земаља, М.М]. Све већи обим добара и новца и све више људи се кретало од једног места ка другом доносећи реметилачке промене. У земљама у развоју, сељани који раније нису имали ни електричну енергију, обрели су се у великим градовима, гледали су телевизију и повезивали су се на интернет својим мобилним телефонима. Нова, огромна средња класа уздигла се у Кини и Индији – но рад који они обављају заменио је рад који је обављала старија средња класа у развијеном свету. Производне делатности су се постојано селиле из Сједињених Држава и Европе ка Источној Азији и другим регионима са нижом ценом рада. У исто време, мушкарце су смењивале жене на тржишту рада на коме су све заступљеније место имале услужне делатности, док су слабоквалификовани радници били заменивањи паметним машинама.

У коначици, ове промене су успориле кретање ка све отворенијем и либералном светском поретку. То кретање је почело да јењава и ускоро је променило правац. Коначни ударац су биле глобална финансијска криза 2007–2008. године и криза евра која је почела 2009. године. У оба случаја, политичке мере које је израдила елита донеле су огромне рецесије, високу незапосленост и опадање примања милионима обичних радника. Пошто су Сједињене Државе и ЕУ биле огледни примери либералне демократије, ове кризе су нарушиле поверење у систем у целини.

Уистину, последњих година, број демократија је опао, и демократија је узмицала практично у свим деловима света. У исто време, многе чврсторукашке земље, предвођене Кином и Русијом су постале самопоузданије. Неке државе које су одавале утисак успешних либералних демократија 1990-их година – међу њима су Мађарска, Пољска, Тајланд и Турска – су исклизнуле ка ауторитаризму. Арапске побуне 2010-2011. године уздрмале су диктатуре широм Блиског истока али су, што се демократизације тиче, мало шта донеле: после њиховог сутона, деспотски режими су се одржали на власти и грађански ратови су разорили Ирак, Либију, Сирију и Јемен. Оно што више изненађује и што је можда још значајније је успех популистичког национализма на гласањима[i] 2016. године у двема најпостојанијим либералним демократијама на свету: Уједињеном Краљевству, где су гласачи одабрали да напусте Европску унију, и у Сједињеним Државама, где је Доналд Трамп остварио шокантни изборни метеж у трци за председничко место.

Све ове мене повезане су на неки начин са економским и технолошким променама које су део глобализације. Али оне су такође укорењене и у другом феномену: у успону идентитетске политике. Највећим делом, двадесетовековна политика је била обликована економским питањима. На левици, политика је била усредсређена на раднике, синдикате, програме социјалне заштите и редистрибутивне политике. Десница је, са друге стране, превасходно била заинтересована  да смањи величину владе и да унапреди приватни сектор. Данашња политика, међутим, мање је одређена економским или идеолошким бригама у односу на питања идентитета. Сада, у многим демократијама, левица је у мањој мери усредсређена ка остварењу шире економске једнакости и више се бави заступањем интереса широког спектра маргинализованих група, као што су етничке мањине, имигранти и избеглице, жене и елџибити особе. Десница је, у међувремену, редефинисала своју сржну мисију као патритску заштиту традиционалног националног идентитета, који је често експлицитно повезан са расом, етничком припадношћу или религијом.

Промена је преметнула дугу традицију, која сеже барем до Карла Маркса, и која сагледава политичку борбу као одраз економског сукоба. Али колико год био важан материјални лични интерес, људска бића имају и друге мотиве, силе које боље објашњавају садашњу ситуацију. Широм света, политички лидери су мобилисали присталице око идеје да је њихово достојанство угрожено и да мора бити повраћено.

Наравно, у ауторитарним земљама, такве пароле су стара прича. Руски председник Владимир Путин је говорио о „трагедији“ распада Совјетског Савета и осуђивао је Сједињене Државе и Европу што су се окористиле о руску слабост током 1990–их да би прошириле НАТО. Кинески председник Си Ђинпинг алудира на „век понижења“ своје земље, односно на период стране доминације који је отпочео 1839. године.

Међутим, ресентман у вези са идентитетом је постао моћна сила и у демократским државама. Покрет „Црни животи су важни“[ii] активирао се због серије темељно медијски пропраћених полицијских убистава Афроамериканаца и принудио је остатак света да обрати пажњу на жртве полицијске бруталности. У кампусима колеџа и канцеларијама широм Сједињеним Држава, жене су киптеле у вези са наизглед епидемојом сексуалног узнемиравања и напада и закључиле су да их њихове мушке колеге не третирају као равноправне. Права трансродних особа, које раније нису широко препознаване као мета дискриминације, постала су cause célèbre[iii]. И многи од оних који су гласали за Трампа жудели су за бољим прошлим временима, када је, како су веровали, њихов положај у њиховом сопственом друштву био сигурнији.

Изнова и изнова, групе су долазиле до уверења да њихови идентитети – било национални, верски, етнички, сексуални, родни или неки други – нису довољно признати. Идентитетска политика није више мањински феномен, који игра улогу у оквирима порозних међа универзитетских кампуса или који представља позадину сукоба ниског интензитета у „културним ратовима“ које промовишу масовни медији. Уместо тога, идентитетска политика је постала доминантан концепт који објашњава много од онога што се дешава у светским стварима.

То поставља пред модерне либералне демократије сучељавање са важним изазовом. Глобализација је донела брзе економске и друштвене промене и ова друштва су постала хетерогенија, што је створило потребу за признавањем оних група које су некада биле невидљиве друштвеном мејнстриму. Ови захтеви су довели до зазора других група, које су доживеле губитак статуса и осећај друштвеног потискивања. Демократска друштва се фрагментишу у делове засноване на све ужим идентитетима што угрожава могућност  одлучивања и заједничких чинова друштва као целине. Ово је пут који води само у државно растројство и, на крају, пропаст. Уколико такве либералне демократије не могу да изведу повратак ка универзалнијем схватању људског достојанства, оне су осудиле себе – и свет – на стални сукоб.

Трећи део душе

Већина економиста прихвата да су људска бића мотивисана жудњом за материјалним ресурсима или добрима. Ова концепција људског понашања дубоко је укорењена у западној  политичкој мисли и чини основу доброг дела савремених друштвених наука. Но, она занемарује оно за шта су још класични филозофи увидели да је од превасходне важности: жудњу за достојанством. Сократ је веровао да ова потреба чини интегрални „трећи аспект“ људске душе, онај који коегзистира са „аспектом жудње“ и „аспектом прорачунатости“. Платон је у Држави, ово назвао тимос (thymos) што се преводи као „жестина“ или „животност“.[iv]

У политици, thymos се изражава у двема формама. Прва је оно што сам назвао „мегалотимијом“ (megalothymia): жудњом да сопствена супериорност буде призната. Предемократска друштва су почивала на хијерархији, и њихово уверење у инхерентну супериорност одређене класе људи – племства, аристократије, владајуће куће – била су фундаментална за друштвено уређење. Проблем са мегалотимијом је што се за сваку особу којој се призна супериорност, далеко већи број људи сагледава као инфериоран, и лишен је јавног признања своје људске вредности. Снажан осећај незадовољства се јавља када неко није поштован. И подједнако снажно осећање – које сам назвао „изотимија“ (isothymia) – чини да људи желе да буду сагледавани као подједнако добри као и сви остали.

Успон модерне демократије је приповест о победи изотимије над мегалотимијом: друштва која су признавала права само малом броју повлашћених замењена су онима која признају свима да су суштински једнаки. Током двадесетог века, класно раздељена друштва почела су да признају права обичним људима, а нације које су биле колонизоване тежиле су независности. Велике борбе америчке политичке историје око ропства и сегрегације, радничких права и женске равноправности[v] биле су подстакнуте захтевом да се круг људи које политички систем препознаје као пуноправна људска бића прошири.

Но, у либералним демократијама, из равноправности пред законом не проистиче економска и друштвена једнакост. Дискриминација и даље постоји и усмерена је против широког распона група, док се у тржишној привреди јавља велика неједнакост исхода. Упркос свом свеукупном богатству, у Сједињеним Државама и другим развијеним државама неједнакост прихода је драматично порасла током претходних тридесет година. Значајан део њиховог становништва трпи због стагнантних прихода, а извесни делови друштва су искусили пад на друштвеној лествици.

Перцепција претњи по економски статус појединца може да помогне да се објасни успон популистичког национализма у Сједињеним Државама и другде. Америчкој радничкој класи, ако се ограничи на људе са средњом или слабијом школском спремом, није ишло добро последњих деценија. Ово се не одражава само стагнирајућим или опадајућим приходима и губитком посла већ, исто тако, и друштвеним суновратом. За Афроамериканце, овај процес је почео 1970–их, деценијама после Велике миграције[vi], када су се црнци преселили у градове као што су Чикаго, Детроит и Њујорк, где су многи међу њима нашли запослење у кланичкој, металској или аутомобилској индустрији. Како су ове гране привреде опадале и људи почели да губе послове током деиндустријализације, уследила је серија друштвених патологија, међу којима су раст стопе криминалитета, епидемија зависности од крека, разарање породичног живота, што је омогућило трансмисију сиромаштва са једне на другу генерацију.

Током прошле деценије, сличан облик друштвог пада се проширио и на белачку радничку класу. Епидемија опиоидаразара беле, руралне радничке заједнице широм Сједињених Држава; током 2016. године злоупотреба дроге је довела до више од 60.000 смрти услед предозирања, што је око двоструко више од броја смрти у саобраћајним незгодама које се током године догоде у земљи. Очекивани животни век белог америчког човека је опао између 2013. и 2014. што је веома необичана појава у развијеној земљи. Постотак деце беле радничке класе која расту у породици са једним родитељем је скочио са 22 процента 2000. године на 36 процената 2017. године.

Међутим, можда је један од најснажниих подстицаја новог национализма који је довео Трампа у Белу кућу (и навео Уједињено Краљевство да гласа за излазак из Европске уније) била (само)перцепција невидљивости. Огорчени грађани који су се плашили да изгубе свој статус средње класе дизали су оптужујуће прст ка елити, за коју су веровали да их не види, али исто тако су га усмеравали ка доле, ка сиромашним, за које су веровали да су неправедно повлашћени. Економску немаштину појединац често перципира више као губитак идентитета него као губитак ресурса. Тешки рад треба да обезбеди достојанство појединцу. Али многи Американци, бела радничка класа, су осећали да им се не признаје достојанство и да влада обезбеђује неприкладна преимућства људима који нису вољни да играју по правилима.

Веза између прихода и статуса помаже да се објасни зашто су се покличи националиста или верских конзервативаца показали као делотворнији у односу на традиционалне левичарске пароле засноване на економској класи. Националисти поручују незадовољнима да су одувек били у средишту велике нације и да странци, имигранти и елите кују заверу да би их држали у потчињеном положају. „Ваша земља није више ваша“, казују они, „и ви нисте поштовани у својој сопственој земљи“. Религиозна десница говори сличну причу: „Ви сте члан велике заједнице верних коју су издали неверници; ова издаја довела је до вашег осиромашења и то је злочин против Бога“.

Ипак, само бес због имиграције не може да објасни зашто је националистичка десница последњих година пригрлила гласаче који су обичавали да подрже партије на левици, и у Сједињеним Државама и у Европи. Кретање удесно такође одсликава неуспех левичарски оријентисаних странака да се уверљиво обрате људима чији је релативни положај опао као последица глобализације и технолошке промене. У претходним добима, прогресивисти су апеловали на заједничко искуство  експлоатације и озлојеђености богатим капиталистима: „Пролетери свих земаља, уједините се!“[vii] У Сједињеним Државама, гласачи из радничке класе премоћно су подржавали Демократску странку почев од „Њу дила“ из 1930–их година, све до успона Роналда Регана, 1980–их. Европске социјалдемократије су, пак, биле засноване на темељима синдикализма и солидарности радничке класе.

Али током ере глобализације, већина левичарских партија је променила своју стратегију. Пре него да граде солидарност око великих колектива као што су радничка класа или економски експлоатисани, они су почели да се усредсређују на све мање групе које су сматрале себе скрајнутим на специфичне и јединствене начине. Принцип универзалног и једнаког признања мутирао је у позив за специфично признање. Током времена, овај феномен се изместио са левице на десницу.

Током 60-их година моћни друштвени покрети су се појавили у свету развијених либералних демократија. Активисти за грађанска права у Сједињеним Државама захтевали су да земља испуни обећање о једнакости дато у Декларацији независности, унето у амерички Устав после Грађанског рата. Овоме је убрзо уследио феминистички покрет, који је слично тежио једнаком третману жена, што је била тежња која је истовремено и стимулисала и била обликована масовним укључењем жена на тржиште рада. Паралелне друштвене револуције уздрмале су традиционалне норме у вези са сексуалношћу и породицом, а покрет за очување животне средине је преобликовао однос према природи. У наредним годинама појавили су се нови покрети који су заговарали права особа са инвалидитетом, америчких урођеника, имиграната, хомосексуалних мушкараца и жена, и, на крају, трансродних особа. Али чак и када су закони промењени да обезбеде више прилика и снажнију законску заштиту маргинализованима, групе су наставиле да се диференцирају једна од друге по свом понашању, особинама, богатству, традицијама и обичајима; пристрасност и задртост су остале широко присутне међу појединцима; и мањине су наставиле да се носе са теретом дискриминације, предрасуда, непоштовања и занемарености.

Ове теме преузео је данас покрет „Црни животи су важни“који је почео са захтевањем правде за појединачне жртве полицијског насиља али се убрзо проширио у настојање да људе учини свеснијим природе свакодневне егзистенције црних Американаца. Писци као Та-Нехиси Коатс (Ta-Nehisi Coates) повезао је савремено полицијско насиље против Афроамериканаца са дугом историјом ропства и линчовања. Према гледишту Коатса и других, ова историја чини део непремостивог јаза у разумевању између црнаца и белаца.

Сличан развој десио се и у оквирима феминистичког покрета. Захтеви мејнстрим покрета били су усредсређени на једнак третман жена у запошљавању, образовању, пред судовима, и тако даље. Али од почетка, важна струја фемистичке мисли сугерисала је да су свест и животно искуство жена фундаментално различити у односу на оне код мушкараца и да циљ покрета не треба једноставно да буде да олакша да се жене понашају и мисле попут мушкараца.

Други покрети су убрзо увидели важност проживљеног искуства за њихову борбу. Маргинализоване групе су све више захтевале не само да их закони и институције третирају као једнаке доминантним групама већ исто тако да шире друштво призна и чак слави интризичне разлике које су их раздвојиле од остатка друштва. Термин „мултикултурализам“ – који је изворно само указивао на особину разноликих друштава – постао је ознака политичког програма који подједнако вреднује одвојене културе и свако проживљено искуство, повремено тако што посвећује посебну пажњу онима који су били невидљиви или потцењени у прошлости. Ова врста мултикултурализма је прво била о великим културолошким групама, франкофоним Канађанима, муслиманским имигрантима или Афроамериканцима. Али је убрзо она постала визија друштва издељеног на многе мале групе са различитим искуствима, као и на групе одређене прожимањем различитих облика дискриминације, попут жена тамније боје коже, чији се животи не могу разумети  само  посматрањем кроз сочиво расе нити кроз сочиво рода.

Левица је почела да прихвата мултикултурализам баш како је постајало све теже да се осмисле политике које би довеле до социо–економских промена великих размера. До 80-их, прогресивне групе широм развијеног света су се суочиле са егзистенцијалном кризом. Крајња левица је током прве половине века била одређена идеалима револуционарног марксизма и својом визијом радикалног егалитаризма. Социјалдемократска левица је имала другачију агенду: она је прихватила либералну демократију али је тежила да прошири државу благостања како би више људи обухватила већом социјалном заштитом. Но, и марксисти и социјалдемократе су се надали да ће повећати социоекономску једнакост тако што ће уз помоћ државне моћи, проширити приступ друштвеним услугама свим грађанима и редистрибуирати богатство.

Како се двадесети век ближио крају, ограничења те стратегије постајала су јасна. Марксисти су морали да се суоче са чињеницом да су се комунистичка друштва у Кини и Совјетском Савезу преметнула у гротескне и репресивне диктатуре. Истовремено, радничка класа у већини индустријализованих демократија је постајала све богатија и почела је да се стапа са средњом каласом. Комунистичка револуција и укидање приватне својине скинути су са дневног реда. Социјалдемократска левица такође је запала у слепу улицу када је њен циљ, држава благостања која се беспрекидно увећава, налетео на реалност фискалних ограничења током турбулентних 1970-их. Владе су одговориле тако што су доштампавале новац, што је водило у инфлацију и финансијску кризу. Редистрибутивни програми су створили перверзне олакшице које су обесхрабривале рад, штедњу и предузетништво, што је заузврат смањило целокупни колач привреде. Неједнакост је остала дубоко укорењена, упркос амбициозним настојањима да се искорени, као што је била иницијатива „Велико друштво“ америчког председника Линдона Џонсона[viii]. Са усмерењем Кине ка тржишној економији после 1978. године и колапсом Совјетског Савеза 1991. године, марсистичка левица се углавном распала, а социјалдемократе су препуштене да утаначе мир са капитализмом.

Напуштање тежњи левице за опсежном социоекономском реформом поклопило се са прихватањем идентитетских политика и мултикултурализма у последњим деценијама двадесетог века. Левица је наставила да се одређује својом страшћу за једнакости – изотимијом – али се њена агенда померила од ранијег наглашавања радничке класе према захтевима све ширег круга маргинализованих мањина. Многи активисти су увидели да стара радничка класа и њени синдикати као привилеговани слој показују мало саосећања према неприликама имиграната и расних мањина. Они су тежили да прошире права растућег списка група пре него да побољшају економске услове појединаца. Током овог процеса, стара радничка класа је остављена у запећку.

Од левог ка десном

То што је левица пригрлила идентитетске политике било је и разумљиво и нужно. Проживљена искуства различитих идентитетских група се разликују, и често је потребно да се њима бави на начине специфичне за одређене групе. Аутсајдери често не успевају да увиде како чине штету својим деловањем, што су многи мушкарци схватили пратећи објаве покрета #MeToo  у вези са сексуалним узнемиравањем и сексуалним нападима. Идентитетска политика тежи да промени културу и понашање тако да доноси стварну, опипљиву добробит многим људима.

Усмеравањем рефлектора на ужа искуства проживљене неправде, идентитетска политика је донела добродошле промене у културним нормама и изнедрила је конкретне јавне политике које су помогле многим људима. Покрет „Црни животи су важни“ довео је до тога да многа полицијска одељења широм Сједињених Држава постану свеснија начина на који се опходе према мањинама, чак иако полицијска злоупотреба истрајава. #МеТоо покрет је проширио разумевање у јавности сексуалног насиља и отворио је важну расправу да ли га постојећи кривични закони на одговарајући начин кажњавају. Његова вероватно најважнија последица је промена коју је већ донео у начину на који се жене и мушкарци међусобно опходе на радним местима.

Тако да нема ничег погрешног са идентитетском политиком као таквом; она је природан и неизбежан одговор на неправду. Али тенденција идентитетских политика да се усредсређују на културна питања, преусмерила је енергију и пажњу од озбиљног промишљања у прогресивним круговима о томе како преокренути тридесетогодишњи тренд у већини либералних демократија, који води све већој социоекономској неједнакости. Лакше је расправљати о културном питању него променити политике, лакше је укључити женске ауторе и ауторе мањина у факултетске курикулуме него што је повећати и проширити могућности за жене и припаднике мањина изван куле од слоноваче. Поврх тога, многе теме које су биле у средишту пажње недавних кампања подстакнутих идентитетском политиком, као што су питање женских директора у Силицијумској долини и женских холивудских звезда, односи се на оне који су близу самог врха дистрибуције дохотка.

Данашње левичарске идентитетске политике такође одвраћају пажњу од већих група чији се озбиљни проблеми игноришу. Све донедавно, активисти на левици мало тога су имали да кажу о бујајућој опиоидској кризи или судбини деце која одрастају са једним родитељем у осиромашеним породицама у руралним Сједињеним Државама. И Демократе нису предложиле амбициозне стратегије како се треба носити са потенцијално огромним губитном радних места који ће пратити напредак аутоматизације или са неуједначеношћу прихода које технологија може да донесе свим Американцима.

Поврх тога, левичарске идентитетске политике представљају опасност слободи говора и оном облику рационалног дискурса који је нужан да се одржи демократија. Либералне демократије су се обавезале да заштите право да се каже безмало било шта на тржишту идеја, посебно у политичкој сфери. Али преокупација идентитетом се сучељава са потребом за грађанским дискурсом. Усредсређеност на проживљено искуство идентитетских група истиче емотивни свет унутрашњег сопства изнад рационалног испитивања проблема у спољашњем свету и привилегује искрено пригрљена мишљења у односу на процес разборитог разматрања који особу може да принуди да промени првобитна гледишта. Чињеница да изношење тврдње може да увреди нечији осећај самопоштовања често се сагледава као основа да се ућуткају или потцене особе које су је изнеле.

Ослањање на идентитетску политику има слабости такође и као политичка стратегија. Тренутна нефункционалност и распад америчког политичког система имају везе са екстремном и растућом поларизацијом, што је довело до тога да рутинско управљање постане политика вођена на оштрици бријача. За ово највише кривице сноси десница. Као што су политиколози Томас Ман (Thomas Mann) и Норман Орнстајн (Norman Ornstein) објашњавали, Републиканска странка се много брже кретала ка свом десном крилу но што се Демократска странка кретала у супротном смеру. Али обе партије су се помериле од центра. Левичарски активисти сконцентрисани на идентитетска питања ретко репрезентују гласачко тело као целину; међутим, њихове преокупације често отуђују гласаче главног тока.

Можда је најгора ствар у вези са идентитетском политиком како је сада упражњава левица то што је она стимулисала успон идентитетске политике на десници. То је немалим делом због тога што је левица прихватила политичку коректност, друштвене норме које ограничавају људима да јавно искажу своја уверења или мишљења без страховања да ће бити жртве моралне поруге. Свако друштво има извесна гледишта која су супротстављена утемељујућим идејама легитимитета и стога су неприхватљива у јавном дискурсу. Али константо откривање нових идентитета и промена основа за прихватљив говор је нешто што је тешко испратити. У друштву које је постало веома осетљиво на достојанство група, нове граничне линије се појављују, и раније прихватљиви начини говора или изражавања сопствених гледишта постали су увредљиви. Данас, на пример, пуко коришћење речи „он“ или „она“ у појединим контекстима може бити протумачено као знак неосетљивости према интерсексуалним или трансродним особама. Но овакви искази не прете фундаменталним демократским принципима; они искушавају достојанство поједине групе или указују на изостанак свесности или симпатије према борби те групе.

У стварности, само релативно мали број писаца, уметника, студената и левичарских интелектуалаца исказује најекстремније облике политичке коректности. Конзервативни медији пробирају ове случајеве, и користе их да би уваљали у катран целокупну левицу. Ово може да објасни једну од невероватних страна америчких председничких избора 2016. године, а то је Трампова популарност међу главним групама присталица, упркос понашању које би, у ранијим временима, његову трку ка председничком месту осудило на пропаст. Током кампање Трамп је исмевао инвалидитет новинара, окарактерисао је Мексиканце као силоватеље и криминалце, а на једном снимку се чује како се хвалисао да је спопадао жене. Ове изјаве биле су у мањој мери кршење политичке коректности, колико су заправо биле кршење елементарне пристојности, и није нужно да многе Трампове присталице уопште одобравају те или неке друге нечувене коментаре које је Трамп изрекао. Но, у време када многи Американци верују да је јавни говор претерано надзиран, Трамповим присталицама се свиђа да он није застрашен притиском да се не чине оваква прекорачења. У ери обликованој политичком коректношћу, Трамп представља ону врсту аутентичности коју многи Американци обожавају: он је можда злонамеран, задрт и нема штофа за председника, али барем каже оно што мисли.

И поред тога, Трампов успон не одражава конзервативно одбацивање идентитетских политика; у ствари, он представља баш присвајање политика идентитета на десници. Многе од Трампових присталица из радничке класе осећају да их елите занемарују. Људи који живе у руралним областима, који су кичма популистичких покрета не само у Сједињеним Државама већ исто тако и у многим европским државама, често верују да су њихове вредности угрожене космополитиским, урбаним елитама. Иако су чланови доминантне етничке групе, многи припадници беле радничке класе себе виде као жртве и маргиналце. Такви сентименти поплочали су пут за појављивање десничарских идентитетских политика, које у најекстремнијим случајевима, попримају облик експлицитног расистичког белачког национализма.

Трамп је непосредно допринео овој појави. Његов преображај од грађевинског могула и звезде ријалити програма у политичког кандидата размахао се пошто је постао најпознатији заговорник расистичке теорије завере о месту рођења Барака Обаме, која је бацила сенку сумње на Обамину подобност да служи као председник. Као кандидат, он је врдао када је био упитан о чињеници да га је јавно подржао некадашњи лидер Кју Клукс Клана Дејвид Дјук, и жалио се да га је амерички савезни судија који је претресао тужбу против Трамповог универзитета третирао „непоштено“ због судијиног мексичког порекла. Након насилног окупљања белих националиста у Шарлотсвилу, у Вирџинији, августа 2017. – где су бели националисти убили контрадемонстранта – Трамп је изјавио како је било „веома финих људи на обема странама“. Он је доста времена потрошио тако што је посебно указивао на критике које су пристизале од црних спортиста и јавних личности и радосно је експлоатисао бес због уклањања статуа које славе конфедералне вође.

Захваљујући Трампу, белачки национализам се померио са маргина ка нечему што наликује мејнстриму. Његови заговорници се жале да иако је политички прихватљиво да се говори о црначким правима, или о женским правима или о правима хомосексуалаца, није могуће заступати права белих Американаца без да вас означе као расисту. Они који воде идентитетске политике на левици приговорили би да десничарско исказивање идентитета није легитимно и да не може бити смештено у исту моралну раван на којој су идентитети мањина, жена и других маргинализованих група, пошто одражавају становиште историјски привилеговане групе. То је очевидно тачно. Конзервативнци у великој мери пренаглашавају предности које стоје на располагању мањинским групама, као што пренаглашавају колико политичка коректност запушава уста слободи говора. Реалност за многе маргиналне групе остаје неизмењена: Афроамериканци и даље су мете полицијског насиља; жене и даље трпе нападе и узнемиравање.

Међутим, оно што је важно је како је десница усвојила језик и оквир од левице: идеја да су белци жртве, да су њихов положај и патња невидљиви остатку друштва, и да друштвене и политичке структуре одговорне за овакву ситуацију – посебно медији и политички естаблишмент – треба да буду разбијене. Широм идеолошког спектра, идентитетска политика је оквир кроз који се сада сагледава већина друштвених питања.

Друштва треба да штите маргинализоване и скрајнуте групе, али она такође треба да постигну заједничке циљеве кроз процес одлучивања и консензус. Промена у агендама и на левици и на десници ка заштити уских идентитетских група у коначици угрожава овај процес. Исцељење није да се напусти идеја идентитета, која је средишња у начину на који модерни људи мисле о себи и друштву које их окружује; лек је дефинисати шире и интегративније националне идентитете који ће у обзир узети фактички диверзитет друштава либералне демократије.

Људска друштва не могу да се ослободе идентитета или идентитетске политике. Идентитет је „моћна морална идеја“, речима филозофа Чарлса Тејлора, заснована на универзалној људској карактеристици тимоса. Ова морална идеја уверава људе да имају аутентично унутарње сопство које није препознато и сугерише да друштвена спољашност може бити лажна и тлачитељска. Она фокусира људску природну потребу за признавањем њиховог достојанства и обезбеђује језик којим се изражава незадовиљство које се појављује када такво признање не пристиже.

Није ни могуће, нити је пожељно, да захтеви за достојанством нестану. Либерална демократија је саздана на праву појединаца да уживају једнаку могућност избора и делања у одређивању свог заједничког политичког живота. Но, многи људи нису задовољни једнаким признањем генеричких људских бића. У извесном смилу, то је стање савременог живота. Модернизација значи сталну промену и незадовољство као и отварање нових избора који раније нису постојали. То је највећим делом добра ствар: током генерација, милиони људи су умакли из традиционалних заједница које им нису нудиле изборе ка заједницама које то јесу чиниле. Али слобода и степен избора који постоје у модерном либералном друштву могу такође да учине људе незадовољним и одвојеним од других људских бића. Они онда постају носталгични за заједницом и структурисаним животом, за који верују да су га изгубили, или који су наводно њихови преци имали. Аутентични идентитети ка којима теже су они који их везују за друге људе. Људе који се овако осећају могу да заведу вође које им говоре да су их издале и да их не поштују постојеће структуре моћи, као и да су чланови значајних заједница чија ће величанственост поново бити призната.

Природа модерног идентитета је, међутим, променљивост. Неки појединци могу да убеде себе да су њихови идентитети биолошки засновани и да су ван њихове контроле. Но, грађани модерних друштава имају вишеструке идентите, оне који су обликовани друштвеним интеракцијама. Људи имају идентитете одређене расом, родом, занимањем, образовањем, склоностима и националношћу. Иако је логика идентитетских политика да поделе друштва на мале, самосвесне групе, такође је могуће створити идентитете који су шири и интегративнији. Неко не мора да негира проживљено искуство појединаца да би препознао како они могу да деле вредности и тежње са много ширим круговима грађана. Проживљено искуство, другим речима, може да постане обично искуство – нешто што повезује појединце са људима који им нису слични, пре него да их дели. Тако да, иако ниједна демократија није имуна на идентитетске политике у модерном свету, све оне могу да их преусмере натраг ка проширеним облицима узајамног поштовања.

Прво и најочигледније место одакле треба почети је супротстављање одређеним злоупотребама које воде да се групе осећају као жртве и изопштеници, као што је полицијско насиље против мањина и сексуално злостављање. Ниједна критика идентитетске политике не треба да укаже како ово нису прави и вапијући проблеми који захтевају конкретна решења. Али Сједињене Државе и друге либералне демократије треба да иду и даље од тога. Влада и цивилни сектор морају да се усредсреде на интегрисање мањих група у веће целине. Демократије треба да заступају оно што политиколози означавају „националним иденититетима одређеним кредом“, који нису утемељени на заједничким личним карактеристикама, проживљеном искуству и историјским везама, као ни верским уверењима већ на сржним вредностима и уверењима. Идеја је да треба охрабрити грађане да се идентификују са идејама утемељивача њихових држава и да употребе јавне политике како би намерно асимиловали придошлице.

Борба против опаког утицаја идентитетских политика ће се показати прилично тешком у Европи. Последњих деценија, европска левица је подржала облик мултикултурализма који је минимизовао важност интегрисања придошлица у кредалне националне културе. Под заставом антирасизма, левичарске европске партије су занемаривале показатеље да мултикултурализам представља препреку асимилацији. Нова популистичка десница у Европи, са своје стране, носталгично се освртала ка националним културама, заснованим на етницитету или религији, које ишчезавају а које су цветале у друштвима која су углавном била без имиграната.

Борба против идентитеских политика у Европи мора да почне од измена закона о држављанству. Таква агенда је изван моћи Европске уније, чијих двадесетосам чланица ревносно брани своје националне прерогативе и приправне су да уложе вето на сваку значајну реформу или промену. Било какво делање стога ће се десити, на добро или на зло, на нивоу појединачних држава. Како би се зауставило привилеговање неких етничких група у односу на друге, државе чланице Европске уније са законима о држављанству заснованим на  jus sanguinis – „право крви“, које додељује грађанство у складу са народношћу родитеља – треба да усвоје нове законе засноване на jus soli,„праву тла“, које даје грађанство сваком рођеном на територији државе. Али европске државе треба да наметну ригидније захтеве за натурализовање нових грађана, нешто што су Сједињене Дражве радиле много година. У Сједињеним Државама, поред тога што је потребно доказати континуирани петогодишњи боравак, од нових грађана се очекује да су способни да елементарно читају, пишу и говоре енглески језик; поседују сазнање о америчкој историји и политичком устројству; буду доброг „моралног карактера“ (што значи да немају криминалну прошлост); и да покажу приврженост принципима и идеалима америчког Устава тако што ће положити заклетву оданости Сједињеним Државама. Европске државе треба да очекују исто од својих нових грађана.

Поред тога што морају да промене формалне предуслове за држављанство, европске државе треба да одустану од концепта националног идентитета заснованог на етничком пореклу. Готово пре двадесет година, немачки академик сиријског порекла Басам Тиби (Bassam Tibi) предложио је стварање Leitkultur (водеће културе) као основе за нови немачки национални идентитет. Он је дефинисао Leitkultur као уверење у једнакост и демократске вредности чврсто утемељене у либералним идеалима Просветитељства. Ипак левичарски професори и политичари су напали његов предлог зато што сугерише да су те вредности супериорне у односу на вредности других култура; чинећи то, немачка левица је несвесно дала простор исламистима и екстремним националистима, који мало маре за идеале просветитељства. Али Немачкој и другим великим европским државама очајнички треба нешто попут Тибијеве лајткултур: нормативна промена која би омогућила Немцима са турским наслеђем да говоре о себи као о Немцима, Швеђанима афричког порекла да кажу за себе да су Швеђани, и тако даље. То почиње да се ствара, али веома споро. Европљани су створили изузетну цивилизацију на коју могу да буду поносни, ону која може да обухвати људе из других култура чак и када они остану свесни своје сопствене различитости.

У поређењу са Европом, Сједињене Државе су отвореније према имигрантима, делимично и зато што су развиле национални идентитет заснован на креду рано у својој историји. Као што је политиколог Сејмур Мартин Липсет указао, амерички грађанин може да буде прекорен да се не влада „амерички“ на начин на који дански грађанин не може да буде смислено описан као „не-Данац“ или као што јапански грађанин не може бити оптужен за своје „нејапанство“. Американизам чини скуп уверења и начин живота, не народност.

Данас, амерички кредални национални идентитет, који је израстао у смирај Грађанског рата мора да се обнови и одбрани од напада и са левице и са деснице. На десници би бели националисти желели да замене кредални национални идентитет оном заснованом на раси, етницитету и религији. На левици, најистакнутији заговорници политике идентитета настоје да поткопају легитимност америчке националне приповести тако што пренаглашавају виктимизацију, и инсинуирају да су неки случајеви расизма, родне дискриминације и други облици систематског искључења у националној ДНК. Ове мане су биле и настављају да буду одлике америчког друштва, и са њима се мора суочавати. Али прогресивисти такође треба да испричају другу верзију америчке историје, ону фокусирану на то како је све шири круг људи превазилазио препреке како би постигао признање властитог достојанства.

Иако су се Сједињене Државе окористиле о разноврсност, оне не могу да саздају свој национални идентитет на разноликости. Делатни национални идентитет саздан на креду треба да понуди суштаствене идеје, као што су конституционализам, владавина права и једнакост људи. Американци поштују ове идеје; држава има оправдање да не пружи грађанство онима који их одбацују.

Повратак основама

Једном када земља дефинише одговарајући национални идентетет утемељен на креду који је отворен према чињеничној разноврсности модерних друштава, природа контроверзе око имиграције ће неизбежно да се промени. И у Сједињеним Државама и у Европи, ова дебата је тренутно поларизована. Десница тражи потпуну обуставу имиграције и волела би да пошаље имигранте натраг у земље њиховог порекла; левица исказује практично неограничену обавезу коју наводно имају либералне демократије да прихвате све имигранте. Обе ове позиције су неодрживе. Права дебата треба да буде о најбољим стратегијама како асимиловати имигранте у основу коју чини национални идентитет заснован на креду. Добро асимиловани имигранти доносе здрав диверзитет у свако друштво; слабо асимиловани имигранти вуку државу уназад и у неким случајевима представљају безбедносни ризик.

Европске владе дају празна обећања о потреби за бољом асимилацијом, пошто не успевају да се владају у складу са њима. Многе европске државе су спровеле политичке одлуке које активно ометају асимилацију. У холандском систему „стубовања“ („пиларизације“, pillarization) деца стичу образовање у одвојеном протестантском, католичком, муслиманском и секуларном систему. Није вероватно да се образовањем у школама које финансира држава, а да се притом не сусреће са људима изван сопствене религије, негује брза асимилација.

У Француској, ситуација је донекле различита. Француски концепт републиканског грађанства, као у америчком парњаку, је заснован на креду, изграђеном око револуционарних идеала слободе, једнакости и братства. Францсуки закон из 1905. о лаицитету (laïcité), или секуларизму, формално раздваја цркву и државу што значи да је немогућа она врста јавно финансираних верских школа које делују у Холандији. Али Француска има друге велике проблеме. Прво, без обзира шта стоји у француском закону, широко распрострањена дискриминација спутава имигранте у овој земљи. Друго, француска привреда годинама подбацује, уз стопе незапослености које су двоструко веће у односу на суседну Немачку. Међу младим имигрантима у Француској, стопа незапослености је близу 35 процената, у поређењу са стопом од 25 процената за француску омладину у целини. Француска треба да помогне интеграцију својих имиграната тако што ће им олакшати проналажење послова, поготово либерализацијом тржишта рада. На крају, идеја француског националног идентитета и француске културе је нападана као исламофобна; у савременој Француској, сам концепт асимилације није политички прихватљив многима на левици. То је срамота, с обзиром да допушта нативистима и крајњем десничарском Националном фронту да се поставе као истински браниоци републиканског идеала универзалног грађанства. 

У Сједињеним Државама, асимилациона агенда би требала да почне од јавног образовања. Подучавање основама грађанства је у опадању деценијама, не само за имигранте већ и за рођене Американце. Јавне школе такође треба да одустају од билингвалних и мултилинглавних програма који су постали популарни последњих година (јавне школе у Њујорку нуде подучавање на више од десет различитих језика). Овакви програми су потурани као начин да се убрза усвајање енглеског језика код оних којима он није матерњи језик, али емпиријски налази сугеришу да је њихов учинак мешовит; у ствари, они заправо могу да одуже процес учења енглеског.

Амерички национални идентитет заснован на креду, треба такђе да буде оснажен општом обавезом националне службе која треба да потцрта идеју да америчко грађанство захтева посвећеност и жртву.  Грађани могу да обаве ову службу или регрутацијом у војску или обављањен цивилних улога, као што су подучавање у школи или рад у јавнофинансираном еколошком конзервационом пројекту, слично ономе што је створио „Њу дил“. Ако се оваква национална служба исправно постави, она може да принуди младе људе да раде заједно са другима из веома различитих друштвених класа, области, раса и етницитета, баш као што то чини војна служба. И као што је то случај са свим облицима заједничке жртве, она ће интегрисати придошлице у националну културу. Национална служба може да служи као савремени облик класичног републиканизма, облик демократије који подстиче врлине и бодрост према јавним стварима уместо препусти грађане да сами воде своје приватне животе.

Асимилована нација

И у Сједињеним Државама и у Европи, политичка агенда усредсређена на асимилацију треба да се позабави питањем нивоа имиграције. Асимилација у доминантну културу постаје много тежа како расте број имиграната у односу на урођеничку популацију. Када имигрантске заједнице досегну одређену величину, оне теже да постану самодовољне и више им нису потребне везе изван њих самих. Оне могу да преплаве јавне службе и напрегну капацитете јавних школа и других јавних институција да се старају о њима. Имигранти ће по свој прилици имати позитиван дугорочан укупан ефекат на јавне финансије – али само ако добију послове и постану порески обвезници и становници који поштују закон. Велики број придошлица може да ослаби подршку међу домаћим грађанима за дарежљива социјална давања, што је чинилац у дебатама о имиграцији и у САД и у ЕУ.

Либералне демкратије су се много окористиле о имиграцију, и економски и културно. Али оне такође имају неупитно право да контролишу своје сопствене границе. Сви људи имају основно људско право на грађанство. Али то не значи да они имају право на грађанство у било којој држави осим у оној у којој су они или њихови родитељи рођени. Штавише, међународно право не доводи у питање право држава да контролишу своје границе или да установљују критеријуме за стицање грађанства.

Европска унија треба да буде кадра да контролише своје спољне границе боље него што то чини, што у пракси значи давање државама попут Грчке и Италије више средсава и ширих правних овлашћења да регулишу долазак имиграната. Европска агенција задужена за ово питање, Фронтекс (Frontex) оскудева са особљем и недостаје јој снажна политичка подршка од самих земаља које су највише забринуте да се имигранти задрже ван. Систем слободног унутрашњег кретања у Европској унији неће бити политички одржив све док проблем европских спољних граница не буде решен.

У Сједињеним Државама, главни проблем је неконзистентно спровођење имиграционих закона. Радити мало шта да се спрече милиони људи да уђу у земљу и ту незаконито остану а онда предузимати спорадичне и наизглед арбитрарне кампање депортације – што је била особеност Обаминог председничког мандата – тешко да представља одрживу дугорочну политику. Но, Трампово залагање за градњу зида на мексичкој граници је мало више од нативистичке позе: велики део илегалних имиграната је ушао у Сједињене Државе легално и једноставно су остали у земљи након што су им визе истекле. Оно што је потребно је бољи систем кажњавања компанија и појединаца који запошљавају илегалне имигранте, за шта је можда нужан национални идентификациони систем који би помогао послодавцима да сазнају ко легално ради за њих. Овакав систем није установљен зато што толико много послодаваца има користи од јефтиног рада који обављају илегални имигранти. Штавише, многи и на левици и на десници се противе националном идентификацином систему због своје сумњичавости према превеликој власти.

Последица овога је да се у Сједињеним Државама сада налази популација од око 11 милиона илегалних имиграната. Велика већина њих је у земљи годинама и обавља корисне послове, подиже породице и у сваком смислу се понашају као узорни грађани. Мали део њих чини криминална дела, као што и мали број рођених Американаца чини злочине. Идеја да су сви илегални имигранти криминални зато што су прекршили америчке законе незаконитим уласком или остајањем у земљи је бесмислена, као што је бесмислено да се мисли да ће Сједињене Државе икада моћи да их све присиле да напусте земљу и да се врате у земље свог порекла.

Обриси основа договора о имиграционој реформи већ постоји неко време. Федерална влада треба да предузме озбиљно спровођење контроле државне границе и треба да створи пут ка стицању грађанства за илегалне имигранте који нису чинили криминална дела. Такав договор може да добије подршку већине америчких гласача, али тврдокорни противници емиграције су наоштрени против било ког облика „амнестије“ а проимигрантске групе се противе строжијим мерама.

Јавне политике које би се фокусирале на успешну асимилацију странаца могу да помогну да се пробије ова блокада тако што би преузеле ветар који напаја једра популистичког успона и у Сједињеним Државама и у Европи. Групе које се бучно противе имиграцији су коалиција људи са различитим преокупацијама. Но многи други су легитимно забринути за брзину друштвених промена које су подстакнуте масовном имиграцијом и брину о капацитету постојећих институција да прихвате ове промене. Политичке мере усмерене на асимилацију могу да ублаже њихове море и да их одвоје од најзадртијих.

Идентитетске политике бујају кад год су сиромашни и маргинализовани невидљиви својим суграђанима. Озлојеђеност због изгубљеног статуса почиње правом економском немаштином, и један од начина да се ублажи незадовољство је ублажавање брига о запослењу, приходима и безбедности. У Сједињеним Државама, велики део левице је пре неколико деценија престао да мисли о амбициозном друштвеним променама које би могле да отклоне предуслове који су у основи положаја сиромашних. Лакше је говорити о поштовању и достојанству него предложити потенцијално скупе планове који би конкретно умањили неједнакост. Главни изузетак у односу на овај тренд био је Обама, чији је Акт о доступној здравственој заштити [Affordable Care Act, скраћено АСА, колоквијално Обамакер] био прекретница у америчкој социјалној политици. Противници АСА су настојали да га ставе у оквир идентитетског питања инсинуирајући да је политичку меру разрадио црни председник како би помогао својим црним присталицама. Но, ACA је био национална политика формулисана да помогне слабостојећим Американцима независно од расе или идентитета. Многи од корисника мера проистеклих из овог закона били су рурални белци са Југа који су без обзира на то били убеђени да гласају за републиканске политичаре који су се заклињали да ће опозвати Обамакер.

Идентитетске политике су учиниле израду овако амбициозних политичких мера још тежом. Иако је борба око економске политике створила оштру поделу почетком двадесетог века, многе демократије су виделе како они са супротстављеним економским визијама могу да превазиђу разлике и дођу до компромиса. Идентитетске несагласности, за разлику од тога, је теже превазићи: или ме признајете или ме не признајете. Озлојеђеност због губитка достојанства или друштвене невидљивости често има економске узроке, али борба око идентитета често одвлачи пажњу од политичких идеја које би могле да помогну. Последично, било је теже створити широку коалицију која би се борила за редистрибуцију: чланови радничке класе који истовремено припадају идентитетским групама вишег статуса (као што су белци у Сједињеним Државама) имају тенденцију да се опиру прикључењу заједничком прегнућу са онима који су испод њих, и обратно.

Демократска странка, посебно, налази се пред важним избором. Она може да настави да покушава да добије изборе тако што ће појачати мобилизацију идентитетских група које јој данас обезбеђују њене најжешће активисте: Афроамериканце, Хиспаноамериканце, професионалне жене [sic!], елџибити заједницу и тако даље. Или странка може да покуша да поврати неке од гласача беле радничке класе који су чинили кључни део Демократске коалиције од „Њу дила“ до „Великог друштва“, али који су пребегли Републиканској странци на скорашњим изборима. Прва стратегија можда може да доведе до победе на изборима, али је слаба мустра за вођење државе. Републиканска странка постаје странка белих људи, а Демократска странка постаје странка мањина. Уколико се тај процес продужи, идентитет ће у целости заменити економску идеологију као средишњу вододелницу америчке политике, што би био нездрав исход за америчку демократију.

Јединственија будућност

Страховања о будућности често су најбоље изражена кроз фикцију, посебно кроз научну фантастику која настоји да замисли будуће светове засноване на новим технологијама. У првој половини двадесетог века, многа од ових предвиђачких страховања била су усмерена на велику, централизовану, бирократизовану тиранију која гуши индивидуалност и приватност: сетите се 1984. Џорџа Орвела. Али природа замишљених дистопија почела је да се мења у познијим деценијама века, и једна посебна струја говори о анксиозности коју подстиче иденитетска политика. Такозвани сајберпанк аутори попут Вилијама Гибсона (William Gibson), Нила Стивенсона (Neal Stephenson)  и Бруса Стерлинга  (Bruce Sterling) виде будућност у којој не доминира централизована диктатура већ неконтролисана друштвена фрагментација омогућена интернетом.

Стивенсонов роман из 1992. године, Сноу Креш, смештен је у свеприсутни виртуелни „Метаверзум“ у коме појединци могу да усвоје аватаре и да по вољи промене идентитет. У роману, Сједињене Државе су раздељене на „барбклејвс“ (Burbclaves), приградске јединице које опслужују уске идентете, као што су Нова Јужна Африка (за расисте, са њиховом конфедеративном заставом) и Велики Хонг Конг господина Лија (за кинеске имигранте). Пасоши и визе су нужни за путовања из једне четврти у другу. ЦИА је приватизована и носач авиона УСС Ентерпрајз (USS Enterprise) је постао плутајући дом за избеглице. Ауторитет савезне владе је опао на то да се протеже само на земљу на којој су лоциране федералне зграде.

Наш садашњи свет се истовремено креће ка опозитним достопијама хиперцентрализације и бескрајне фрагментације. Кина, на пример, гради масивну аутократију у којој влада прикупља веома специфичне личне податке о свакодневним радњама свих грађана. С друге стране, други делови света доживљавају пропаст централизованих институција, појаву пропалих држава, све већу поларизацију и све већи изостанак консензуса око заједничких циљева. Друштвене мреже и интернет су омогућили израстање самодовољних заједница, зазиданих не физичким препрекама већ заједничким идентитетом.

Добра ствар са дистопијском фикцијом јесте што се скоро никада не оствари. Замишљање у шта могу да се изроде тренутни токови на пренаглашени начин служи као корисно упозорење: 1984. је постала моћан симбол тоталитарне будућности коју су људи хтели да избегну; књига је помогла да се друштва пелцују против ауторитаризма. Исто тако, људи данас могу да замишљају своје земље као боља места која омогућавају већу разноврсност, али истовремено прихватају визију како разноликост може да служи заједничким тежњама и да оснажи либералну демократију уместо да је поткопа.

Људи никада неће престати да мисле о себи и својим друштвима у идентитетским појмовима. Али идентитети људи нису ни фиксирани нити нужно одређени рођењем. Идентитети могу бити употребљени да поделе али такође могу бити употребљени да уједине. То ће, на крају крајева, бити лек за популистичку политику садашњице.

Франсис Фукујама је амерички политиколог, политички економиста и писац. Његова књига Крај историје и последњи човек из 1992. године на класичан начин артикулише амерички тријумфализам по окончању Хладног рата. У књизи заговара тезу да успон либералне демократије и тржишне економије, уз пораз социјалистичког устројства, може да представља крајњу етапу у развоју политичког и економског уређења у људској историји (књига је објављена и у српском преводу Слободана Дивјака и Бранимира Глигорића, у издању Службеног гласника СРЈ 1997. године). Фукујама је био познат по заступању неоконзервативних ставова али се од њих последњих десетак година дистанцирао услед милитаризма Бушове администрације и вођења унилатералних војних интервенција. Последња објављена Фукујамина књига је Political Order and Political Decay: From the Industrial Revolution to the Present Day из 2014. године.    

[i] У изворнику аутор користи реч election која означава бирање и која се углавном преводи речју „избори“. Међутим, иако је изгласавање Брегзита био избор између две опције код нас се та реч превасходно користи за изглавање носиоца неке власти. Због тога смо изабрали општију реч гласање.

[ii] Покрет “Црни животи су важни“ (Black Lives Matter) је међународни активистички покрет, настао у афроамеричкој заједници. Покрет води кампање против расизма у Сједињеним Државама и то превасходно против полицијских убистава црнаца али протествује и против тема као што су полицијско насиље, наводна расна неједнакост у америчком правосуђу у вези са кривичним делима, расном профилисању (просуђивање о понашању особе на основу њене боје коже а не на основу конкретне ситуације). Покрет је настао 2013. године коришћењем хештага #BlackLivesMatter на друштвеним мрежама пошто је Џорџ Цимерман ослобођен по свим тачкама оптужнице за убиство седамнаестогодишњег Афроамериканца Трејвона Мартина. Идуће, 2014. године отпочели су претести због убистава двојице Афроамериканаца, Мајкла Брауна (након чијег су убиства избили протести у Фергусону) и Ерика Гарнера у Њујорку. Покрет је веома контроверзан у америчкој јавности.

[iii] Француски израз са пореклом у јуристичкој пракси где је означавао познате судске случајеве. Овде значи случај који је дошао у центар пажње јавности.

[iv] Аутор је у изворнику написао „which English translations render poorly as “spirit.” У српском преводу Платонове „Државе“ Албина Вилхара и Бранка Павловића (БИГЗ, Београд 2002) у Другој књизи реч се преводи као жестина уз напонену (стр, 342) „У изворнику стоји реч thymos за коју не постоји одговарајући израз у нашем језику јер thymos је животност, жестина, страст; укратко, оно што чини душу активном, делатном одлучном. Исто се може рећи и за придев thymoeides за који сам овде не сасвим адекватно употребио нашу реч ‘жесток’“.

[v] У изворнику се користи реч equality која у енглеском може да значи и „једнакост“ и „равноправност“. У овом контексту „равноправност“ делује као прикладнији термин уз наду да Фукујама није пригрлио идеолошка стремљења најновијег таласа феминизма.

[vi] Појмом Велика миграција означава се процес постепеног сељења око шест милиона Афроамериканаца са руралног југа Сједињених Држава у урбана подручка Североистока, Средњег запада и Запада САД који се десио између 1916. и 1970. године. Пре ове миграције око 90% америчких црнаца живело је на југу, од тога свега једна петина у градским подручјима. На крају Велике миграције на југу је живело 53% Афроамериканаца и укупна популација америчких црнаца је постала високо урбанизована. Новинар Николас Леман написао је 1991. да је ово „једно од највећих и најбржим масовних кретања становништва у унутардржавним оквирима – можда и највеће које није изазвато претњом по живот или изгладњивањем“.

[vii] Аутор користи израз „Workers of the world, unite!“ што је енглескојезична верзија једног од најпознатијих поклича из  Четврте главе Комунистичког манифеста (1848) Карла Маркса и Фридриха Енгелса Proletarier aller Länder vereinigt Euch! 

[viii] Велико друштво је назив за низ програма унутрашње политике које је покренуо амерички председник Линдон Џонсон (1908–1973, тридесетседми председник САД 1961–1963). Главни циљ била је елиминација сиромаштва и расне неправде. Џонсон је први пут термин употребио током говора на Универитету Охаја а разрадио га је касније на наступу на Мичигенском универзитету. Програм који је обухватао реформе у образовању, медицинској неги, урбанизму, борби против руралног сиромаштва и саобраћају заступали су демократе у Конгресу и касније током 60–их година. Програме су касније проширили и републикански председници Ричард Никсон и Џералд Форд.

Са енглеског превео и напомене написао: Милош Милојевић

(Foreign Affairs, број за септембар/октобар 2018)

Извор: Стање ствари

Tekstovi o politici na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Ekonomija, Frensis Fukujama, Politika