Atleta Dragoljub Aleksić od sjaja do očaja – čovek od čelika

Držeći se zubima za kaiš na avionu akrobata Dragoljub Aleksić leteo je nad Beogradom. Atleta Dragoljub Aleksić iz svoga `topa` izbacuje pomoću upaljenog ekrazita žive ljude“

Ovo su samo neki od naslova koju su tridesetih godina 20. veka i u osvit Drugog svetskog rata punili stupce beogradske štampe – kad god bi se pred oduševljenom i preneraženom publikom pojavio akrobata i snagator Dragoljub Aleksić. Zabavljao je i prepadao hiljade posetilaca širom Jugoslavije.

Ostao je zapamćen zahvaljujući filmu „Nevinost bez zaštite“ u kom je bio glavni glumac, ali i režiser i producent. To je ujedno bio i prvi srpski tonski srednjemetražni film, a snimljen je u okupiranom Beogradu i prikazan 1943, usred ratnog vihora.

„Za moju generaciju, koja je slušala radio i pratila dešavanja u Kinoteci, Dragoljub Aleksić je svakako čovek od čelika, akrobata svetskog glasa i čovek koji je pomerao granice izdržljivosti“, kaže za BBC na srpskom Milena Milošević Micić, viša kustoskinja Zavičajnog muzeja u Knjaževcu.

Ova istoričarka umetnosti ima 47 godina i pamti čuveni džingl Radija B92 u kom se on pominje „na jedan zanimljiv način“ koji je mnogima ostao urezan u sećanju.

„On je bio mali čovek, iz male sredine, koji je uspeo da svojim sposobnostima izađe u svet i da prikaže veštine i akrobacije. Ono što malo ljudi zna je da je on 70 odsto prihoda koje je ostvarivao izvodeći akrobacije davao u dobrotvorne svrhe, pomagao domove za nezbrinutu decu i razne ustanove“, dodaje Micić Milošević.

Prilog od nesvakidašnjeg leta nad Kalemegdanom, gde je zbog jakog vetra za dlaku poginuo, dao je za humano društvo Kosovka devojka, pisalo je Vreme 1940. O kakvoj neustrašivosti je reč pokazuje podatak da je Aleksić dva dana pre ovog zamalo smrtonosnog leta prvi put u životu uopšte seo u avion.

Šta je sve Aleksić radio?

Teško je i zamisliti.

„Rukama, uz pomoć konopca, zaustavljao je četiri automobila pod punim gasom.Na grudima su mu čekićem razbijali kamen, vozio je bicikl po užetu razapetom između dve zgrade, na visini od 20 metara, držeći u zubima čoveka ili dva bureta“, nabraja Micić Milošević.

Nesvakidašnje predstave, koje su se tada zvale „produkcije“, izvodio je i u Londonu i Liverpulu, a pomenutu tačku da se za aeroplan drži zubima – spremao je za međunarodnu izložbu u Rimu.

Šarmantni mladić, talasaste kose mogao se pohvaliti izvajanim telom, ali i neverovatnom snagom i izdržljivošću. Hodao je po užetu noseći po dva bureta tereta, rukama kidao lance i gvozdene šipke, ali i perfektno održavao ravnotežu na velikim visinama.

Kako je sve počelo?

Rođen je 9. avgusta 1910. u tada razvijenom rudarskom selu Vina u Istočnoj Srbiji, nadomak Knjaževca. Rudnik kamenog uglja u Vini zvao se Dobra sreća. Simbolika imena pratiće Aleksića, očito, ceo život. Rudnik, zatvoren 1972. godine, bio je drugi po veličini te vrste u tadašnjoj Jugoslaviji.

„Tu se živelo 200 na sat. Život je bio mnogo sadržajniji nego u Knjaževcu kad je reč o sportu, zabavi, kulturi i svemu“, kaže Zoran Jovanović, dalji rođak Dragoljuba Aleksića i nekadašnji prvi komšija u selu Vina, nadomak Knjaževca.

O značaju tog rudnika za ovaj kraj govori, dodaje, i podatak da je odatle finansirana izgradnja bolnice i nekoliko zgrada u centru Knjaževca. Ovaj 72-godišnjak odlično ga pamti i sa velikim ponosom govori o Aleksiću.

„U to vreme da su bile ovolike televizije i internet, ako stavimo Novaka (Đokovića) na prvo mesto, Aleksić bi sigurno bio u prvih pet po popularnosti“, kaže za BBC Jovanović, inače novinar u penziji.

Seća se i kako su sa ovim nerođenim dedom, koji nije imao dece, zimi igrali zvrk – vrti se komad drveta i gde padne dobije se dinar ili pet dinara. Posebna uspomena, duboko urezana, jeste trenutak kad je Aleksić u selo doterao glomazni američki auto – oldsmobil.

„Taj auto je ogroman – kao lađa. On je došao u Vinu tim autom i, dok uđe u dvorište gde je napravio kuću bratanici, on mora da 15-20 puta da izmanevriše“, priseća se uz osmeh Jovanović.

Auto napravljen za široke američke puteve teško se probijao po rupama tamošnjih drumova, dodaje, pa bi u posetu rodbini u drugom selu deo puta redovno išli peške. Možda baš zato, Aleksić je platio da se asfaltira put od Knjaževca do Vine.

„Srpski Hudini“

Odlazeći iz rodnog kraja u potrazi za poslom, posle završene bravarske škole obreo se u Subotici, gde je prvi put video cirkus i akrobate. Kujući različite sprave i vežbajući telo, spojio je zanat sa novom ljubavlju. Kao jedva punoletan, počeo je da nastupa pred subotičkom publikom, a kasnije i po celoj Jugoslaviji. Po mnogo čemu jedinstven, atleta koga su zvali i „srpski Hudini“ uvek bi u poslednjim sekundama uspevao da se golim rukama oslobodi kaveza i katanaca do kojih je stizao užareni konopac. Koristio je i druge opasne materije, ali isključivo za zabavu. Eksploziv kojim se pune bombe, ekrazit, koristio je kad je posebno dizajnirao haubicu marke Berta koja se koristila za granatiranje tokom Prvog svetskog rata.

Iz nje je ispaljivao i sebe i druge. U beogradskom parku Tašmajdan 1936. iz ovog topa je trebalo da lansira Slovenca Antuna Rožmana, pisalo je tada Vreme.

Sam sebi iskovao mider

Jovanović kaže da atleta, bez obzira na veliku slavu koju je stekao, nikad nije zaboravio rodni kraj i da mu se u svakoj prilici rado vraćao.

„Kad god je imao slobodnog vremena dolazio je, i kad su bile vrućine kao sad, i kad je bilo hladno -20. Kad se povredio u Splitu, ovde je bio na rehabilitaciji“, kaže Jovanović.

Aleksić je u Splitu pao na beton sa velike visine i bio teško povređen. Uprkos lošim prognozama lekara, nije se predao. Da se izleči, sam je sebi skovao gvozdeni mider i tako se oporavio.

„Činjenica je da je bio nadljudske snage i da je padao sa velikih visina.Ostalo je zabeleženo da je jednom sajla po kojoj je hodao popustila pred njim i da je on pao, a da je samo ustao i teatralno otresao prašinu“, kaže i istoričarka umetnosti Milena Milošević Micić.

 

U Kruševcu oduševio publiku, ali završio u zatvoru

Dragoljub Aleksić je u Kruševac došao sa sestrom Katicom početkom novembra 1931. godine. O tome u tekstu „Kako su Čarapani dočekali najjačeg čoveka Jugoslavije“ piše lokalni hroničar Miloš D. Stojadinović.

„Vezao je žicu za zgradu advokata Lučića i apotekara Đorđa Petrovića, a onda je na visini od 25 metara izvodio svoje akrobacije pred 3.000 Kruševljana.

„Kruševljani su uživali i divili se njegovom umeću, navodi Stojadinović koji je dugo prikupljao zapise i novinske članke tog perioda. Ipak apotekaru su Aleksićevi nastupi posle dva dana zasmetali, jer, od gužve, mušterije nisu mogle da mu ulaze u radnju. Kad je akrobata poželeo da žicu zakači na novu zgradu, sprečile su ga gradske vlasti.

„Po nalogu policije uskraćena mu je dozvola zbog bojazni kruševačke vlasti da Aleksić ne padne i pri padu prouzrokuje kvar na električnoj mreži, što bi izazvalo eventualno sagorevanje svih transformatora, ali i da će mu dozvolu dati samo ako postigne dogovor sa predsednikom opštine“, navodi Stojadinović u tekstu koji je ustupio BBC-u.

Iako ih je akrobata uveravao da je sve bezbedno, čelnici nisu dali saglasnost, posle čega je nastupila svađa i po nalogu predsednika opštine Aleksić je uhapšen. Koliko je ceo taj događaj privukao pažnju pokazuju brojni, pa čak i neistiniti novinski članci da je Aleksić spektakularno pobegao iz zatvora – kidajući katance i spuštajući se niz odžak, podseća Stojadinović. Međutim, istina je da je brzo pušten i podvizima sa sestrom Katicom nastavio da stiče velike simpatije kod Čarapana.

„Katica je vezivala svoju kosu za žicu i tako se na kosi prebacivala s jedne strane ulice na drugu – ova tačka je bila najsenzacionalnija“, piše Stojadinović, čuvar sećanja na stari Kruševac.

Nevinost bez zaštite

Posle brojnih vratolomija, Dragoljub Aleksić je u okupiranom Beogradu u sred ratnog haosa došao na ideju da bude scenarista, reditelj i producent filma – gotovo o njemu samom. Biografi navode da je još od mladosti bio fasciniran Čarlijem Čaplinom i cirkuskim tačkama koje je mogao da gleda u nemim filmovima. Tako će u filmu iz 1943. „Nevinost bez zaštite“ sebi dodeliti ulogu veštog akrobatu i snagatora, koji se bori za ljubav sirote devojke Nade. To je prvi srpski srednjemetražni zvučni film, koji se u Evropi pojavljuju desetak godina ranije. Sudbina će namestiti da se deceniju kasnije Dragoljub oženi jednom Nadom.

Upravnik Arhiva kinoteke Aleksandar Saša Erdeljanović kaže da je ovaj film snimljen u teškim okolnostima i u privatnoj režiji, zahvaljujući nekolicini entuzijasta. Snimatelj je bio jedan od pionira kinematografije Stevan Mišković, koji se bavio i režijom, montažom, snimanjem zvuka, bio vlasnik filmskih preduzeća, posedovao sopstvenu laboratoriju. Mišković, zvani Baja Džora, postavio je temelje i bugarskog filma.

„Ovaj film ima veliku istorijsku vrednost kao prvi, a s druge strane i zbog spleta okolnosti kada je snimljen. To je vredan prilog da i za vreme okupacije muze nisu ćutale – i onda su snalažljivi ljudi pokušavali da nešto podare narodu u teškim trenucima“, kaže Erdeljanović za BBC.

Navodno, kupili su traku ukradenu iz nemačkog skladišta i od dve prazne prostorije u jednoj kući u Jovanovoj ulici napravili studio, sami su napravili reflektore i odabrali glavnu glumicu. U čisto filmskom smislu, prema oceni Erdeljanovića, to je naivan i arhaičan pokušaj da se ispriča priča o siromašnoj lepotici koju okrutna maćeha želi da razdvoji od voljenog akrobate i uda za pokvarenog starijeg čoveka. Priča se završava kada Aleksić spreči pokvarenjaka da napastvuje devojku koju na kraju u zagrljaju odvodi kroz prozor – na užetu. I pre ovog filma, mnoge Aleksićeve atrakcije su bile filmski snimljene.

„Godine 1942. on je u okupiranom Beogradu prikazivao dokumentarni film `Kralj vazduha` o sebi i mnoge od scena i kadrova iz tog filma su korišćeni za `Nevinost bez zaštite`“, podseća Erdljenović.

U ratnim godinama, u beogradskim bioskopima publika je mogla da gleda samo nemačke, mađarske, italijanske i španske filmove, ostali su bili zabranjeni.

Sudbina ljudi koji `iskaču`

Nijedan američki, britanski ili sovjetski film nije bio prikazivan, jer su to bili neprijatelji tadašnjim okupacionih nemačkih vlasti. Zato je vladalo veliko interesovanje za domaći film, koga je, prema pisanju Politike, pogledalo 80.000 ljudi tokom rata.

„Uz Nedićeve (filmske) žurnale koji su počeli da se prave tokom rata, bilo je zanimljivo da narod prvi put vidi naše ljude na zvučnom filmu i to u okupaciji. „To je davalo podstreka narodu da će se ti crni dani uskoro završiti“, zaključuje Erdeljanović.

Zbog ovoga će dva puta biti u pritvoru. Najpre, nemačke vlasti su ga hapsile zbog sumnje da film „budi nacionalistička osećanja i uzbuđuje javnost“, a posle rata isleđivali su ga komunisti pod izgovorom da se je sarađivao sa Nemcima. Uspeo je da se odbrani i da objasni da je to privatnim novcem sniman film i da su bukvalno uspeli da prevare okupatore.

„To ukazuje na sudbinu takvih ljudi koji iskaču iz okvira svog vremena i sredine u kojoj rade“, ocenjuje istoričarka umetnosti Milena Micić Milošević.

Na 25. godišnjicu filma `Nevinost bez zaštite`, 1968. reditelj Dušan Makavejev snimio je film istog naslova, stvarajući duhoviti kolaž vremena tadašnjeg i prošlog od izjava svih još živih učesnika i inserata iz originalnog filma. Tu je učestvovao i sam Aleksić.

„To je vrlo zanimljiv, tipično makavejevljevski film, gde je Aleksić i u poznim godinama pokazao da poseduje impozantnu fizičku snagu“, navodi Erdeljanović.

Aleksić je imao i sporednu ulogu u partizanskom filmu Desant na Drvar Fadila Hadžića iz 1963. Zbog brojnih padova i povreda kičme, Aleksićevo telo je bilo skraćeno za četiri centimetra – toliko su mu pršljenovi srasli jedni za druge, pisali su mediji. Preminuo je u siromaštvu u domu za stare na Bežanijskoj kosi 4. novembra 1985.

Kako ga se sećamo danas?

U Zemun polju u Beogradu dobio je ulicu Akrobate Aleksića, a posebno se uspomena na njega čuva u rodnom kraju. Za obeležavanje 100 godina od njegovog rođenja Zavičajni muzej organizovao je izložbu Knap produkcije na osnovu isečaka iz novina i dostupnih podataka o njemu. Priželjkuju da u njegovu čast naprave i festival ulične umetnosti ili alternativne kulture baš na knjaževačkom trgu gde je ranije nastupao.

„Za njega se u varoši govorilo da je `jači od kamion`. Posle Drugog svetskog rata izvodio je akrobacije viseći iz aviona, a `sa zubi se za nešto držao`“, navodi Micić, imitirajući autentični govor.

Pank grupa Nablesno tesni posvetila mu je i pesmu. Postavljena je spomen tabla u Vini, a postoji inicijativa i da dobije ulicu ili spomenik u Knjaževcu.

Padeži – najteži

Aleksić, kao svestrani umetnik, oprobao se 1932. i u pisanju, mada stručne literature. U knjizi pomalo rogobatnog naziva „Aleksićev doživljaj: sa uvodom svoga sistema gimnastike“ ostavio je uputstvo, i danas vrlo primenljivo.

„On tu objašnjava kako telo i duh treba držati u formi, jer onda čovek može da izdrži sve napore i prevaziđe svoje fizičke sposobnosti. Meni je to fascinantno, on dođe kao savremeni Vim Hof ili jedna vrsta gurua“, napominje Milošević Micić.

Takozvani „Ledeni čovek“ Vim Hof može da podnese ekstremne hladnoće, navodno posebnom tehnikom disanja kontroliše temperaturu tela i imuni sistem.

Moćni atleta, iako je decenijama živeo u Beogradu, ipak nešto nije savladao – sedam padeža književnog govora. Do kraja života pričao je na prizrensko-timočkom dijalektu.

„Daleko je bio od beogradskog govora, nikad nije mogao da se nauči pravilnom govoru, bar da ne greši u padežima, to nije mogao“, uz osmeh kaže rođak Jovanović.

BBC na srpskom

  akrobata, Dragoljub Aleksić, Film, Istorija, Nevinost bez zaštite, okupacija