KAKO POMERITI GRAD

Zašto postoji centar grada? Da li je on nastao slučajno tu gde je danas ili je ciljano pravljen kako bi se na jednom širem prostoru našla i uspostavila najvažnija kulturna infrastruktura jedne metropole?

Narodni muzej, Narodno pozorište, biblioteke, trgovi, parkovi, korzo Knez Mihailove, Stari dvor, legat kneza Pavla, stari beogradski hoteli, banke, prvi bioskopi, pijace, Patrijaršija i Saborna crkva, najstarija škola u Srbiji (“Kralj Petar I”, a nekadašnja “Braća Ribar”), na kraju Kalemegdan kao greben smešten na ušću dve reke, koji dominira okolinom i omogućava kontrolu. Bio je dugo graničnik između Istoka i Zapada. Njegove zidine i luka u Donjem gradu su čuvale, hranile i branile kraljevstva i carstva. Sava i Dunav, dve velike plovne reke koje se susreću baš pod utvrdama grada, čine ušće jedinstvenim, sa svojim obalama i adama.

Šta nam sve to predstavlja? Je li to naš nacionalni JMBG ili samo jedna prilika za materijalnom degradacijom i eksploatacijom? Uništava se naše kulturno nasleđe zbog nekoliko unosnih tendera, provizije ili lake zarade. Nebrojano puta mi je protutnjao iz očaja predlog da uzmu iz kase novca koliko god žele, a da ne diraju ništa i ne grade spomenike njihovoj siromašnoj i suludoj mašti.

Zar smemo da dozvolimo tako nešto? Zar se struka i poslenici kulture ništa ne pitaju? Zar se takve stvari ne iznose na javnu raspravu, na konsultaciju sa strukom, na reč ili dve sa građanima i sučele argumenti za i protiv? Šta preduzimaju resorna ministarstva – Ministarstvo kulture i informisanja i Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture? Tihuju u svom strahu od gubitka fotelje.

Jednom prilikom imao sam čast da razgovaram sa akademikom Branom Mitrovićem povodom jedne nejasne i dobro pripremane medijske euforije oko Beograda na vodi. Sećam se kako je ocenio moj nemir oko jedne česme koja se nalazi u sada već zatvorenoj i popločanoj Ulici cara Lazara. Replika česme iz Trebinja, na koju je nakalemljen petao, valjda zbog neke veze sa tim delom grada, nagoveštavala je dominaciju kiča koji se pojavljivao, iz dana u dan, na raznim nivoima.

Akademik Mitrović mi je rekao: “Nikada više Beograd neće izgledati isto.” Znao je da prepozna stil i manire onih koji su donosili takve odluke. I zaista, od tada Beograd zahvata virus kiča, šunda, jeftinog populizma, laganja, otimanja, pljačkanja i razbijanja. Sve može stati pod jednu reč – osveta. Ne znam kako drugačije da nazovem ono što se našem gradu dešava.

Mnogi su verovali u “Beograd na vodi”, u to čedo “suludog uma” kako su ga govornici tribine o zaštiti Kalemegdana nazvali u Medija centru pre neki dan, verovatno misleći i na sve ostale projekte u poslednjih nekoliko godina, zbog kojih je Beograd bivao sve manje Beograd, sve dalje i daleko od sveta, koji i te kako zna da čuva ono što ima u svom nasleđu, zna da to prezentira i koristi na civilizovan i primeren način.

Da se ne bi poštovala procedura oko odluka za ovakve i slične projekte koji zadiru duboko u zaštitu kulturnog nasleđa i zahtevaju znanje, određeni visoki estetski nivo i ukus, pribeglo se raznim zloupotrebama, voluntarističkim odlukama i “gimnastikama” kako bi se stvorio utisak da je to zbilja projekat u interesu građana i ovoga grada. Najpre je donet lex specialis o “Beogradu na vodi”. Ukinute su studije o visokoj gradnji, sledilo je rušenje Savamale (gubljenje života jednog mučenog čuvara pod nerazjašnjenim okolnostima, koji je jedini svedok nemilog događaja) Vučićevih “idiota iz vrha gradske vlasti”, kako ih je sam diktator nazvao.

Nakon toga, dobijamo kičersku fontanu na Slaviji sa Leontinom kao muzičkom urednicom. Niže se potom nekoliko poduhvata – popločavanje Kosančićevog venca, nalik na jeftine holivudske studije, jeftino farbanje zgrade Geozavoda da bi se u nju smestio restoran i kancelarija direktora projekta “Beograda na vodi”.

Setimo se najave projekta “Despotov grad” koji bi se gradio u Donjem gradu, dvorištu Kalemegdana, ili na primer projekta na mestu nekadašnje fabrike “Beko”, koji će ličiti na svemirske brodove iz ratova zvezda. Na mestu arheološkog nalazišta iz rimskog perioda, neistraženog i nekonzerviranog, nastao je prazan i pust tržni centar “Rajićeva” kao poduhvat biznis razvoja, arhitektonski neuklopljen u okruženje.

SVE JE BETON

Šta reći o rekonstrukciju Trga republike? Nad arheološkim nalazištem, kao još jednim svedočanstvom gde je pulsirao život kroz istoriju ovoga grada, asfaltiran je prostor oko spomenika Knezu Mihailu, na koji su potom slagane ploče, iako je bilo reči da će se staviti stakleni pod kako bi se videli temelji “Stambol kapije”. Arheološka istraživanja i arheološko nasleđe ova vlast tretira kao usputnu prepreku za ono što su oni naumili.

Nema više nijedne zelene površine, ni cveća, a kamoli drveća. Sve je beton i sve deluje beživotno i plastično. Zatvoren je za prolaz celokupan centar grada i njegovo premeštanje se polako ali sigurno usmerava ka obalama i zgradama oko “Beograda na vodi”. Tamo se takođe gradi tržni centar.

U stvari, da se ne bi desilo da braća Vučić bacaju tek tako pare na izgradnju besmislenog projekta koji nije u skladu ne samo sa našim Ustavom, nego i sa elementarnim zdravim razumom, promeniće ova garnitura i strukturu grada i izmestiti i centar, ako treba da se učini na volju, a pre svega na korist, svom gospodaru. Biće oni bogati ko krezovi i kada odu sa vlasti, samo što će im, verovatno, sve to bogatstvo biti uzaludno.

OPKOLJENI CENTAR

Zatim, Varoš kapija. Ubijanje života u centru grada, remećenje života ljudi koji tamo žive i plaćaju velike poreze na imovinu. Zatvara se centar grada po ideji uglednog Borisa Podreke, arhitekte iz Beča, rođenog u Beogradu, stranog člana SANU, koji, moglo bi se reći, ne oseća ovaj grad niti ima razumevanja za njegovo nasleđe, ni sluha za tradiciju. Diskutabilno je kakvu vizuru ima jedan moderni svetski arhitekta, a kakve potrebe imaju stanovnici i šta je važnije.

Nijedan grad na svetu ne zatvara na ovaj način svoj centar niti pravi pešačku zonu tako da otežava život stanovnicima u centru grada. Šta je sa starim ljudima ili građanima uopšte koji, na primer, moraju da koriste prevoz do svog stana ili da pozovu Hitnu pomoć, majstore za popravke? Da ne govorimo o drugim teškoćama vezanim za snabdevanje, prevoz stvari itd. Čak je znatno ranije arhitekta Branislav Jovin predvideo pešačku zonu, ali naravno, posle izgradnje metroa, a ne ovako. Gradski funkcioneri uveliko prodaju karte za metro koji ne postoji, a pitanje da li će uopšte biti izgrađen za našeg života.

Najveći stepen urušavanja izgleda prestonice svakako je ideja o izgradnji gondole. Niti to može biti neka naročita atrakcija kakvom je, uglavnom, vide predlagači, niti je neophodno prelaziti na drugu obalu na taj način, a pogotovo ne ako to ugrožava celinu Kalemegdanskog platoa, ako narušava panoramski izgled grada, vizuru ušća i tvrđave, kulturnog dobra od izuzetnog značaja, za koju tražimo (Tentativna lista Uneskoa) da kao nepokretno kulturno dobro bude deo kulturne baštine sveta. Već seča stabala je ogroman zločin, a kamoli bilo kakva intervencija na licu mesta, u tom delu Kalemegdana.

Zakon o prostornom planu Republike Srbije određuje Beogradsku tvrđavu kao prioritetno kulturno područje koje uživa poseban tretman. Ako je to tako, ko se usuđuje da radi mimo zakona ove zemlje? Da li je sve ovo uzurpacija, samovolja, arogancija, zloupotreba? Javnost i struka su ujedinjeni u apelu za sprečavanje izgradnje gondole. Tražimo referendum. Svaka mesna zajednica u Beogradu koja je pogođena urbanističkim nasiljem trebalo bi da ima referendum jer je, svakako, javna rasprava ključ opstanka demokratske civilizacije. Bez toga smo niko i ništa.

I danas, kao toliko puta u svojoj istoriji, Beograd je na meti rušitelja i onih koji ga devastiraju, ruže, čine kasabom, a ne modernom i prepoznatljivom prestonicom. Svete se Beogradu jer ih je već jednom sprečio u nameri da od devedesetih prošlog veka naprave našu trajnu sudbinu. Zato je borba koja nam predstoji čin mnogo veći od politike, ovo je instinkt za preživljavanje, za udah slobode, ovo je borba za simbole grada, borba za građane, borba za naše kulturno nasleđe, za buduće generacije. Ovo je bitka za Beograd.

Balša Božović

Vreme online

Tekstovi o arhitekturi na portalu P.U.L.S.E

  Arhitektura, Beograd, Beogradska tvrđava, beogradski stil, Urbanizam