Ovogodišnji, 13. Međunarodni festival dokumentarnog filma Beldocs otvoren je trećeg septembra u amfiteatru ispred Muzeja Jugoslavije. Ove godine realizuje se u nešto drugačijem maniru nego prethodnih godina usled aktuelne situacije sa virusom Covid-19, pa se, osim na sedam lokacija u Beogradu, filmovi mogu pogledati i iz udobnosti vašeg doma. Bogat festivalski program od 120 filmova po prvi put je dostupan na onlajn platformi Cinesquare u periodu trajanja festivala, od 3. do 10. septembra, kako bi se izbegle gužve u bioskopskim salama.

Iako ništa ne može da zameni čari velikog platna, gledanje filmova kod kuće ima jednu veliku prednost, a to je mogućnost premotavanja filma. U ovogodišnjoj selekciji nalazi se zaista veliki broj filmova vrednih premotavanja i upornog vraćanja na određene kadrove, među kojima su i dva domaća – Otac Arsenije i Govori da bih te video. Zajednički imenilac ova dva, naizgled ne tako slična filma, leži u prikazivanju čoveka kao malog univerzuma (mikrokosmosa) koji je u neraskidivoj vezi sa svetom oko sebe, makrokosmosom.

Otac Arsenije je film Svetlane Cemin iz 2019. godine koji se nalazi u kategoriji Posebne projekcije. Prati priču monaha Arsenija koji živi u manastiru Ribnica u blizini Mionice i prikazuje njegovu ljubav, ne samo prema Bogu i pravoslavlju, već i prema umetnosti. Perspektiva filma je u prvom licu, tako da sam otac Arsenije priča svoju biografiju, govoreći i o slikarstvu i vajarstvu, koji pored vere u boga daju smisao njegovom životu. Način na koji predstavlja odnos čoveka sa prirodom i umetnošću ima poetske razmere. Otac Arsenije smatra da je boravak u prirodi i stapanje sa prirodom vrlo važno za čoveka, jer čovek je kosmos u malom.

Ova teza o čoveku kao mikrokosmosu javlja se u književnosti vekovima unazad, u različitim književnim epohama,  kod velikih književnika poput Šekspira i Njegoša, da bi se danas proširila na muziku i film (u tekstovima pesama grupe Tool i u filmovima legendarnog Larsa von Trira, na primer, možemo se susresti sa idejom čoveka kao minijaturnog univerzuma).

Kosmologija, koja se temelji na astronomiji i fizici, teži da iz filozofskog ugla objasni položaj čoveka u svetu u kojem živi, posmatrajući ga kao minijaturnu repliku tog sveta, pri čemu pod pojmom „svet“ ovde ne govorimo samo o planeti Zemlji i prirodi na istoj, već o beskonačnom prostranstvu koje nas okružuje – univerzumu. Kosmologija nas uči tome da je mikrokosmos u stalnoj korespondenciji sa makrokosmosom, te je svaka promena u univerzumu, propraćena promenom u čoveku kao neraskidivom delu te savršeno skladne konstrukcije, i obrnuto. Tu korespondenciju otac Arsenije vrlo slikovito opisuje rečima: „Mikrokosmos vibrira, makro odgovara.“  Smatra da tek kada se stopi sa mirom i tišinom u šumi, boravkom u prirodi, na površinu izbija njegova prava priroda i, kako kaže: „Postajem ono što jesam…“ U tom činu otac Arsenije vidi čoveka kao biće koje ne poznaje vreme, odnosno vidi svojevrsnu pobedu čoveka nad sopstvenom prolaznosti, koju nam na različite načine nude i religija i umetnost.

Još jedan tzv. kosmološki element je potreba za spoznajom porekla svemira, a ona se ogleda u potrebi za samospoznajom, koja je po rečima oca Arsenija moguća tek kada se nađemo van urbanog. Priča ovog monaha odražava njegovu sinkretičku životnu filozofiju u kojoj se monaški život harmonično prepliće sa umetničkim eskapizmom i rusoovskom potrebom za povratkom prirodi.

Drugi film čiji su kadrovi jednako bogati i vizuelnim i zvučnim sadržajem, Govori da bih te video, režirala je Marija Stojnić 2019. godine, a nalazi se u kategoriji Srpskog takmičarskog programa. Ovde nema religijskog konteksta, ali je umetnički sadržaj nešto šireg obima od slikarstva i vajarstva predstavljenog u filmu Otac Arsenije. Najupečatljiviji utisak o filmu je sinestezija poput one koju su francuski simbolisti negovali u svojoj poeziji. Vizuelni efekti su maestralno spojeni sa zvučnim, ne bi li nam priča o Radiju Beograd postala bliža.

Nikola Marković, novinar Trećeg programa radio Beograda o filmu kaže:

Baš kao što je kod Marije Stojnić RBG prikazan na umetnički način, kroz odnos slike i zvuka, arhitekture, radijskih glasova i radijskih programa, tako se i sam Radio Beograd može posmatrati kao svojevrsno umetničko delo po sebi. Insistiranje na konceptualnoj muzici, emisijama poput radio drama ili čitanja ozbiljne literature, dočarava nam ovaj radio kao svetilište, hram duhovnosti i intelekta, koje funkcioniše mimo zemaljskog sveta i svakodnevnih problema, dok se istovremeno bavi esencijom i promišljanjem života i sveta na najdublji mogući način, bilo da to čini intelektualno i verbalno, ili intuitivno kroz muziku-sliku.

Pored muzike koja je vrlo važan motiv, uz zaista pažljivo odabrane muzičke komade, poput čuvene pesme „Pod sjajem zvezda ove noći“, posebno mesto zauzima književnost, ali ne kao slovo na papiru, već u obliku izgovorene reči na radiju. Upravo taj književnoumetnički momenat, pre svega odlomci iz dela „Kosmos“ Karla Sagana, ukazuje na već pomenuti kosmološki koncept – neraskidivo jedinstvo čoveka kao mikrokosmosa i univerzuma kao makrokosmosa:

Nauka je otkrila ne samo da se vaseljena odlikuje zapanjujućom, ushićujućom veličanstvenošću, ne samo da je dostupna čovekovom razumevanju, već da smo i mi u jednom krajnje stvarnom i dubokom smislu deo tog kosmosa, da nas je on iznedrio, da nas je sudbina neraskidivo povezala sa njim…

Slično poimanje veze izmedju pojedinca i kosmosa može se videti u Šekspirovom „Hamletu“, gde se na početku drame neuobičajena dešavanja na nebu (zvezda koja se nalazi u položaju koji joj nije karakterističan, istorijski gledano je verovatno u pitanju Tiho Braheova supernova) povezuju sa neprirodnim dešavanjima na zemlji, pojavom duha Hamletovog oca, pre svega, ali i konkretno poremećajem u mikrokosmosu – stanjem uma junaka drame .

Motiv samospoznaje, odnosno shvatanja mikrokosmosa, kao korak ka razumevanju makrokosmosa prisutan je već na početku filma, kroz dijalog u kojem se jedan sagovornik predstavlja kao lutalica koja ne zna za čim luta, ali kada bi znala, prekinula bi lutanje. Javlja se takođe odlomak o poteri za smislom i poreklom reči lingviste Vlade Đukanovića, koji se u ovom kontekstu može tumačiti kao alegorijski prikaz potrage za smislom i poreklom makrokozma:

A kad se ponekad prepustim mislima o zvuku, obliku i poreklu reči, tada me te misli odvedu daleko kroz neke mračne šume i žedne pustinje. Zanesem se i izgubim u poteri za smislom i poreklom reči.

Čovek kao kosmos u malom, koji je vrlo prisutan motiv u književnosti i tekstovima pesama kao deo muzičke umetnosti, našao je svoje mesto i na filmu, pa i na ovogodišnjem Beldocsu. U svakom slučaju, bilo da se odlučite da pogledate Govori da bih te video ili film Otac Arsenije, nećete napraviti grešku. Ovogodišnji Beldocs bi, uprkos pandemiji i neobičnim uslovima, mogao ostati upamćen i po vanredno visokom kvalitetu filmova koji su na njemu prikazani.

Za P.U.L.S.E Isidora Komaromi

  Beldocs, Beograd, festival, Film