Sid Vicious

10.05.1957. – Lewisham, England
02.02.1979. – New York City

Johnny Rotten:

Sid je umro na beznačajan američki praznik po imenu Dan mrmota, 2. februara 1979, godinu i mesec dana nakon propasti Pistolsa, tri i po meseca posle Nancyne. Po narodnom predanju, mrmot izlazi posle zimskog sna. Ukoliko vidi svoju senku, sledi još šest sedmica zimskog vremena. Ni Sid hrčak ni Sid mrmot toga jutra nisu videli svoju senku. Njegovo nago telo pronašli su odmah posle podneva na Grinič Vilidžu, u stanu jedne 22-godišnje nezaposlene glumice.
Kada sam čuo za Sidovu smrt, sedeo sam u svojoj dnevnoj sobi. Javio mi je Joe Stevens. Činilo se da mi to ništa ne znači. Čudno je. Neprestano sam se pitao: “Treba li nešto da osetim?” Nisam osećao ništa. Godinama. Tek me je mnogo kasnije strefilo koliko je to tužno. Sve vreme sam od toga bežao. Znao sam da će se pre ili kasnije dogoditi, pa…

Iskreno, umrla je pogrešna osoba. Kada je umrla Nancy, bio sam srećan. Mislio sam da je to sjajno, ali sam u srcu znao da je nije ubio Sid. Mislim da su mu smestili. Sid bi verovatno na duže vreme otišao u zatvor, iako se danas za ubistvo dobija manje nego za pljačku.

Već dugo kolaju glasine da je Sid ubijen. U Rajkers Ajlendu su ga očistili od droge, ali se opet uradio iste večeri kad je izašao. Jedna noć, nekoliko sati, zapravo. Vrlo je neobično. Je li Sidu neko smestio?

I dalje mislim na Sida. Užasno je sve to što mu se dogodilo. No nema svrhe. Mrtav je i to je kraj. Voleo bih da je tu, ali samo onakav kakav je bio u početku. Sve to samouništavanje prosto se nije moglo podneti. Gledaš kako ti neko pred očima propadne za puku godinu, i to je to. Tako nešto izbriše ti sve lepe uspomene na tu osobu. Takvi ljudi postaju sve rđaviji i neprijatniji. Ljudi počinju da se drogiraju iz samosažaljenja. Sid je bio izgubljeni dečačić potpuno van domašaja pomoći, i kao svi osioni tinejdžeri, znao je sve, i tu više nema šta da se kaže.

Niko nikada neće do kraja rešiti zagonetku Sidove smrti, jer se sve svodi na čista nagađanja. Niko nikada o tome neće reći istinu, a tragedija je što je sve pokopano u drogi i narkomanskoj kulturi. Smrt takvom okruženju i priliči.

-iz knjige “Roten: Zabranjeno za Irce, crnce i pse”

Našao sam u jednom starom Džuboksu (decembar 1977. – objavljen na Popboksu) jedan od ranih jugoslovenskih tekstova o punku, autora Branka Vukojevića, koji je prilično oprezan i skeptičan prema novoj muzici, čak pokazuje i određenu dozu nerazumevanja za ovu novu estetiku. No, na Popboksu rekoše da je to jedan od prvih ozbiljnijih tekstova o punku, pa evo kako je to izgledalo:

Koliko je to novo?

Sudeći po nekim našim novinama koje su se već do sada bavile novim talasom, rešenje problema “šta je punk rock?” je vrlo jednostavno. Treba samo pogledati u rečnik engleskog slenga, tamo naći da “punk” može da znači: klinac, bitanga, propalica…i sve što preostaje je da se iz tih podataka “naučnim” metodom izvuku zaključci. Nema sumnje da je takav način mnogo lakši i uz to obezbeđuje znatne uštede u razmišljanju – no ipak, krenimo drugim putem i zadržimo se na ljudima koji u svoju biografiju mogu da upišu “izvršio znatan uticaj na punk rock”. Razgovor o imenima koja su svojim radom direktno uticala na oblikovanje savremenog punka pomaže da se jednim udarcem ubiju dve muve . Pored sličnog idejnog stanovišta novi talas je u potpunosti (ili bar u velikoj većini) nasledio način muzičkog izražavanja imena o kojima se spremam da govorim. Prosto rečeno, većina punk rockera svira najbazičniji mogući rock (i to ponekad vrlo traljavo!) koji su primili kroz Iggy Popa, MC5, New York Dolls, Lou Reeda i engleskih grupa 60-ih godina, kao što su The Who, Small Faces ili The Kinks iz njihovog najranijeg perioda.

MC5 (Motor City Five) su grupa koja je delovala u Detroitu krajem 60-ih godina. Pored frenetične tutnjave koja je dolazila sa njihovih koncerata i ploča, oni su se odlikovali radikalnim političkim stavom. U stvari, MC5 su bili glasnogovronici vrlo militantne organizacije “White Panthers” koja je zagovarala anarhoteroristički obračun sa američkim društvom. Kao što ste učili u školi, za revoluciju je potrebno nešto više od dobre volje nekolicine ljudi, tako da je uskoro sa scene nestalo i “Belih Pantera” i MC5. John Sinclair, vođa Pantera (to je onaj Sinclair o kome Lennon peva na svom albumu “Sometime in New York City”), i Wayne Kramer, gitarista grupe, zaglavili su sa one strane brave , stvarajući tako dobru podlogu za legendarni status ovog sastava. Ako vas interesuje kako ti momci sviraju potražite albume “Kick Out the Jams” i “Back in the USA”.

Za razliku od MC5 koji su, pored energičnog rock’n’rolla, nudili politicki angažman (utopijski doduše), Iggy Pop je svojim punk sledbenicima ponudio nihilizam, koji je našao plodno tle među mnogim grupama (Sex Pistols, Damned, Adverts). Iggy Pop je svojim samoubilačkim nastupima (mislim i bukvalno samoubilačkim, jer je za vreme jednog nastupa zabio sebi nož u grudi!) našao podršku u krugu kritičara koji na rock gledaju kroz naočari socijalnog radnika. On im je najbolje poslužio kao prototip “izgubljene post-Woodstock generacije”. Mada, čini mi se da su oni u njegovim pesmama više nalazili ono što su hteli da nađu nego ono što je zaista iz njih izlazilo. Što se tiče muzike kojom je Iggy razrešavao samouništavajuće frustracije, ona se, kao i kod MC5, može svrstati u heavy metal grmljavinu.

Bez Lou Reeda teško bi bilo zamisliti savremenu punk scenu u Americi (čitaj: u New Yorku). “Reed je sa svojom družinom Velvet Underground prvi svesno zaronio u onu tamniju stranu velegrada, i pokazao da se iza blještavih kula odvija jedan mnogo mračniji život” – rekao je Tony Parsons iz časopisa “N.M.E.”. Ovo što rade grupe sa savremene punk scene u New Yorku otprilike bi se moglo okarakterisati kao nastavak te tendencije, samo na jednom ekstremnijem nivou. Reedove pesme, zaokupljene temama o izolaciji, otuđenosti, paranoičnoj dosadi i sa strahovito škrtom pratnjom zvečeće ritam gitare i dalje su jedan od glavnih izvora inspiracije sledbenika novog talasa s one strane okeana.

O grupama kao što su “The Who” i “The Kinks” uglavnom se sve zna. Treba samo napomenuti da su njihove pesme iz prve polovine 60-ih poslužile kao gotov model za mnoge punk grupe i to naročito za one iz Britanije. Još i danas je “Substitute”, stara kompozicija Petea Townshenda, jedna od glavnih tačaka u koncertnom repertoaru Sex Pistolsa.

Zašto Punk?

Iako se možda čini da je čitav punk pokret došao iznenada na rock pozornicu i pao sa neba (u rebra!), pažljiviji pogled otkriva da to baš nije tako. Ako za trenutak ostavimo socijalnu podlogu po strani (što i nije mnogo zahvalno kad se priča o punku, ali neka) i okrenemo se razmišljanjima koja imaju više muzičku podlogu, videćemo da je novi talas trebalo očekivati kao sasvim logičnu pojavu. Evo zašto:

Dobar deo 70-ih godina rokeri, i sve ono što vezujemo uz njih, su proveli više koprcajući se u razmišljanjima “šta sad?” nego radeći nove stvari. Za otprilike dve decenije rock je u svom razvoju prešao pun krug. Od svojih poletnih, ali ipak primitivnih, početaka preko ekspanzije u 60-im godinama, koja je stvorila novu svest o rocku, pa sve do 70-ih, za koje je karakteristično koketiranje sa različitim muzičkim uticajima (jazz i evropska tradicija), rock je iscrpio gotovo sve mogućnosti radikalnih stilističkih promena. Razume se, naravno, da je dobrih stvaralaca ostalo još uvek dovoljno da bi rocku pretila opasnost od propasti…međutim, nije bilo novog pravca koji bi za sebe vezao tek stasalu publiku. Ukoliko se opet vratimo unazad, videćemo da je kroz dvadesetak godina trajanja rocka svaka nova generacija mladih dolazila sa svojom muzikom. Od polovine 50-ih to je bio onaj “pravi” rock’n’roll, zatim je došla ekspanzija sa Beatlesima i Stonesima na čelu, da bi se posle smenjivali psihodelik rock, blues-boom, heavy metal, rock treće generacije (glitter, Bowie, Roxy Music…), ono što uslovno možemo nazvati simfo-rock i jazz rock. Ova dva poslednja izdanka odvela su rock u ekstreme složenosti (kako po idejama tako i po načinu izvođenja) dotle nezabeležene u popularnoj muzici. Put koji bi dalje vodio odveo bi, verovatno, ova usmerenja u rezervate u kakvim se danas nalazi takozvana ozbiljna avangardna muzika i najradikalnije struje u jazzu. Kako nas je istorija umetnosti dosada naučila, rešenje je bilo u zaokretu od 360 stepeni i povratku osnovama. Primera za takav razvoj ima sasvim dovoljno a kao najkarakterističniji mogu da nam posluže promene koje je dvadeseti vek doneo “ozbiljnoj” muzici, književnosti i slikarstvu. To što su ti procesi u muzici i slikarstvu trajali stolećima, u filmu nekoliko decenija, a u rocku svega dvadesetak godina mogu da nam posluže kao potvrda da ona teorija po kojoj se “danas mnogo brže živi” i nije tako budalasta.

Elem, ono što iz ovog gore treba da izađe jeste zaključak da muzičku osnovu punka u ogromnoj većini slučajeva sačinjava bazični rock’n’roll. To i nije naročito teško primetiti a ovih nekoliko pasusa ispred treba da posluže kao ono “zato”, ako bi neko pitao zašto je tako. Pre nego što krenem dalje samo da kažem da stvari o kojima je upravo pričano nisu tako jednostavne i najčešće se ne uklapaju tako lako, ali to bi bilo najviše što prostor trenutno dozvoljava.

Objašnjavati novi talas preko njegove socijalne podloge je mnogo jednostavniji posao. Sasvim lepa i upotrebljiva objašnjenja mogu se izvući iz informacija koje nam svakodnevno donosi dnevna štampa. A ono što najčešće piše na nekoliko prvih strana po novinama i nije baš ružičasto.

Posle previranja sa kraja 60-ih, koja su u Evropi kulminirala “vrućom” jeseni 1968. godine a u USA pokoljem studenata na Univerzitetu u Kentu, Ohio (da, to je baš onaj Ohio o kome peva Neil Young) došlo je do znatne depolitizacije i mrtvila u redovima omladine. Povremene akcije očajnika kao što su dela organizacije “Baader-Meinhof” samo su naglašavala jalovost situacije. Zatim je došlo do prilično velike ekonomske i energetske krize u čitavom Svetu iz koje su neke zemlje izašle na prilično krhkim nogama. To se prevashodno odnosi na Englesku, na kojoj ćemo se nešto više zadržati, jer baš ona ima trenutno najvitalniju punk scenu.

Velika Britanija 70-ih godina samo je ruševina nekadašnje najjače imperije na svetu. Pogođena sa bezbroj problema, inflacijom i nezaposlenošću, Engleska nije danas mesto za kojim bi čovek žudio da tamo odraste. Takva privredna situacija uslovila je i veoma klimavu političku scenu a i do stvaranja ekstremne nacionalističko-fašističke organizacije “Nacionalni front”. To je klasičan slučaj kada ljudi u kriznim vremenima preslikavaju svoje probleme i kroz takve aktivnosti, tražeći uprošćena rešenja za kompleksne probleme. Sedamdesete godine donele su Britaniji, pored svih tih problema, i novu generaciju mladih koja zbog nezaposlenosti i sličnih stvari ne može da nađe mesto u društvu. Baš iz te generacije punk je regrutovao najviše sledbenika!

Iz ovog bi moglo da se pomisli da je novi talas, pošto se čini da je proizašao iz oštrih društvenih konflikata, veoma angažovana forma, sa jasnim ciljevima. Međutim, kako stvari trenutno stoje, on najčešće odražava veliku konfuziju koja vlada u sredinama iz koje je potekao. Neki ljudi koji pišu o muzici već su uspeli da oko toga pobrkaju stvari. Po starom, naivnom, soc-rock običaju oni veruju da je punk snaga kojom mogu da se iniciraju promene u društvu. Takvo mišeljenje nije mnogo nova stvar, ali je zato vrlo naivna. Sećate li se rečenica u našoj štampi tipa: “A onda su Stonesi, po povratku u Ameriku, videli da od revolucije koju su oni započeli početkom 60-ih nema ništa” ? Stonesi predvodnici društvene revolucije??!!

Ovo bi otprilike bio u najosnovnijim crtama skiciran milje u kojem je došlo do formiranja onoga što danas zovemo novi talas. O tome bi moglo da se priča još satima, ali vreme je da se pređe na konkretnije stvari. Uostalom, koga to posebno interesuje, može da nađe bezbroj izvora gde je to šire i kompetetnije opisano.

Američki novi talas

Kada se započne razgovor o punk pokretu sa one druge strane okeana obično se priča isključivo o sceni u New Yorku. Tu su se oko nekoliko klubova kao oko osovine (CBGB’s, Max’s Kansas City’…) okupili najznačajniji američki predstavnici ovog usmerenja. Apsolutno sva najznačajnija imena tamošnjeg punka, kao što su Television, Ramones, Patti Smith, Talking Heads, Dictators…potiču iz tog kruga ili su tu došli do afirmacije.

Baš se ovih dana često vode rasprave da li sve te grupe sa pravom nose atribut “punk”, ali sve to i nije toliko važno, jer je tu uglavnom terminološka zbrka. Sva ova imena došla su iz istog centra, oslanjajući se uglavnom na istu publiku, tako da možemo zajedno da ih posmatramo. Za razliku od engleskih punk-rockera koji su, svesno ili nesvesno, upetljani u duboke političko-ekonomske probleme, američki punkeri uglavnom potiču iz boemske sredine i njihove su pesme više rezultat svesnog uobličavanja (neki kažu umetničkog) nego spontanosti koja se pripisuje engleskim grupama.

Patti Smith, jedno od najpoznatijih imena američkog novog talasa, jedan je od najboljih primera za takve tvrdnje. Ona je svoje ime u tim krugovima stekla svojim pesničkim umećem, a bacanje u rock vode za nju predstavlja više zanimljivu avanturu nego definitivno životno opredeljenje. Svoje komplikovane pesničke nebuloze zamenila je izuzetno primitivnim rock pristupom. Ukoliko je već u punku za jedan od glavnih kriterijuma izglasana spontanost pitanje je koliko svemu tome treba verovati.

Bivši dragan Patti Smith zove se Tom Verlaine i vodi grupu Television. Njihov album Marquee Moon izazvao je gotovo neviđenu seriju pohvala kritičara i predstavio grupu kao jednu od najizgrađenijih i najčvršćih formacija novog talasa. Verlaine ne insistira na totalnom anti-intelektualnom odnosu. Zvuk Television jasno je definisan i zasniva se na međuigri dve gitare. Veralinea samog, koji važi za verovatno najboljeg instrumentalistu ovog pokreta, i Richarda Lloyda. Cak i njihov bubnjar, Ficca, naginje ka jazz uticajima. Po mom skromnom mišljenju Television je trenutno grupa od koje treba najviše očekivati u čitavom novom talasu.

Sastav Ramones su najpoznatiji predstavnici struje koja se naziva “rock-minimalizam”. Taj minimalizam predstavlja rock svučen do svojih najosnovnijih elemenata – najprostiji mogući ritam, treštanje ritam gitare, uz šekspirovsko pitanje da li uz dva akorda treba dodati eventualno i treći. Reči pesama su često svedene na jednu frazu koja se besomučno ponavlja. Na primer, mnogo citirani usklik “Gabba, Gabba Hey”. Mnogi kritičari imaju samo reči hvale za Ramones jer oni verovatno treba da predstavljaju vrhunac anti-intelektualizma u rocku. Doduše, to i jeste anti-intelektualno, tu nema zbora, ali je posle prvog susreta i prilično dosadno.

Mink de Ville je jedna od retkih grupa koje ne poistovećuju punk sa treštavom galamom. Za njih bi se moglo reći da gotovo nastavljaju tamo gde su Velvet Underground stali, samo procišćeno kroz izvanredni rhythm and blues osećaj njihovog vođe Willy de Villea, koji i glasom neobično podseća na Lou Reeda.

To bi otprilike bili, po mom izboru, najznačajniji predstavnici američke scene. Doduše, po novinama se pominje nekoliko imena koja još nisam uopšte ili dovoljno čuo pa i ne želim da pričam o njima. To su grupe Talking Heads, Blondie, Heartbreakers, Richard Hell and the Voidoids i Dictators. Sa eventualnim prodorom punka na naše radio talase verovatno ćete čuti više o njima.

Engleska scena

U uvodnom delu već su istaknuti neki od osnovnih elemenata koji su uslovili pojavu punka. Kako sam te podatke navodio imajući na umu uglavnom englesku scenu nema potrebe da se sada više zadržavam na tome.

Zanimljiva je analogija koja može da se povuče izmedu Beatlesa i savremenog engleskog novog talasa. Svi znamo da su Beatlesi u svojim prvim danima oborili Ameriku na kolena njenom vlastitom muzikom, profiltriranom kroz genijalne glave Lennona i McCartneya. I za punkere u Britaniji glavni izvor informacija je bio u USA, konkretno u New Yorku. Samo što su te informacije, kako je duhovito primetila američka novinarka Mary Harron, dolazile izobličene kao u igri gluvih telefona. I tako su engleski momci, misleći da kopiraju pravu stvar, došli do nekih sopstvenih zaključaka.
Od prvih dana punk ekspanzije izdvojilo se na engleskoj sceni pet najspecifičnijih (i najuspešnijih) grupa, koje danas često služe kao merilo za ocenjivanje novih imena. To su sastavi Sex Pistols, The Stranglers, The Damned, The Clash i The Jam.

Sex Pistols se danas smatraju najpoznatijom punk grupom u Britaniji a verovatno i u svetu. Oni su bili prvi sastav koji je svratio pažnju na novi talas u Engleskoj, a daljim kontraverznim događajima vezanim uz svoje ime, na efektan način su je i održavali. Ideja o takvoj grupi nastala je u glavi Malcolma McLarena, koji je bio menadžer grupi New York Dolls, koji se danas pominju kao jedan od prototipova punk sastava. U najboljem maniru Toma Pattona, menadžera Bay City Rollersa, on je našao četiri mladića: Johna Lydona (poznatiji kao Johnny Rotten), Paula Cooka, Stevea Jonesa i Glena Matlocka (danas ex-Pistol), smatrajući da pomoću njih najbolje može da se odgovori kretanjima engleske rock-scene (i da zaradi pare!). Uspeo je i u jednom i u drugom. Poznato je kako su na neslavan način propali njihovi ugovori sa kućama “EMI” i “A and M” i kako su Pistolsi iz tih avantura izašli sa punim rukama novca, koji su dobili za potpisivanje ugovora. Sledila je saradnja sa kompanijom Virgin, koja se za sada pokazala kao uspešna.

Oni su do sada izdali četiri singl ploče i jedan album, koji su komercijalno odlično prošli, što i nije neobično, ako se uzme u obzir sa kakvim je publicitetom praćen svaki njihov potez. No, ipak to je suviše malo da bi se mogle doneti nekakve celovitije ocene o njihovom značaju. Ipak je tu suviše galame da bi se već sad mogao razdvojiti pravi kvalitet od naduvanog. U svakom slučaju Sex Pistols su sebi odredili ulogu anarhičnih, nihilističkih klinaca ugnjetenih od društva i za sada je odlično igraju.

Stranglerse bi mogli proglasiti punk intelektualcima – engleska varijanta. To su momci od kojih je većina bliža tridesetoj nego tinejdžerskim godinama i ne vole baš mnogo kada se svrstavaju uz ostale punkere. Njihovi tekstovi su mešavina angažovane socijalne kritike i muškog šovinizma, dok im muzika ima više sličnosti sa psihodeličnim grupama 60-ih nego sa heavy metal galamom sastava kao što su Sex Pistols ili Damned. Glavna specifičnost njihove instrumentalne postave su orgulje pa ih zbog toga mnogi spremno porede sa Doorsima. Kreativno jezgro grupe čine gitarista Hugh Cornwell i basista francuskog porekla Jean-Jacques Burnel, a kako sve to izgleda imaćete prilike čuti, jer sam načuo da njihova druga ploča No More Heroes treba da izađe kod nas.

Tekstovima koji više liče na parole i kompozicijama ne dužim u proseku od dva minuta, The Clash su sebi izborili status radikalnih engleskih punkera. Lideri grupe, Joe Strummer i Mick Jones, su prototipovi angažovanih pripadnika novog talasa i obrušavaju se na sadašnju socijalnu situciju u Engleskoj. Doduše, pitanje je da li time postižu nešto više od svojih starijih kolega rockera koji su nekada pevali o sličnim stvarima. A The Clash ih sada optužuju da su reakcionari. Jedna od njihovih osobenosti je i primena reggae elemenata u kompozicijama. To je poslužilo nekim kritičarima da iznesu teorije da je reggae za punk rockere isto što je za staru gardu bio blues.

Iako se pominju u prvoj petorki punka, The Damned i The Jam su i po svom uspehu i po značaju iza gore opisane trojke. The Damned su grupa koja svoju muziku zasniva na sasvim tradicionalnim heavy metal osnovama, sa elementima glam rocka, koje unosi njihov pevač Dave Vanian. Za The Jam su primarni uzori The Who i Small Faces, lideri mod pokreta iz 60-ih, i na njih se gleda kao na punk reinkarnaciju modova.

Nabrajanje ostalih engleskih punk sastava duže bi potrajalo jer je iz dana u dan sve više onih koji uskaču u zahuktali “punk voz”. Ipak, nekoliko grupa kao što su Generation X, Adverts, Buzzcocks ili Boomtown Rats sve češće osiguravaju mesto na stranicama muzičke i senzacionalističke štampe.

Još neke stvari

Iako je udar punka okarakterisan kao svež i silovit, situacija oko novog talasa još nije sasvim čista i bremenita je mnogim problemima. Praćeni podrškom kritike, punkeri su zauzeli naslovne strane novina (naročito u Engleskoj), ali još nisu našli trajno mesto među rock publikom. To najbolje pokazuju tiraži ploča i razna godišnja glasanja koja se ovih dana privode kraju.

Suočeni sa zatišjem na svetskoj rock sceni i nedostatkom novih stvari mnogi rock kritičari su prihvatili punk kao medij svoga delovanja. Dokazujući svoju otvorenost i spremnost da se suoče sa novim poklanjali su svoju pažnju i pera suviše demokratski, često bez jasnih kriterijuma. Nije valjda svaka grupa dobra zato što svira frenetično brzo kompozicije kraće od dva minuta i uzvikuje parole : “Vaša generacija mi ništa ne znači”. Dalje, opus najvećeg broja punk grupa (onih koje snimaju ploče) svodi se na dva, tri singla i, ređe, jedan ili dva albuma. To je ipak suviše malo da bi se na osnovu toga mogle donositi celovite ocene. Tek sada se većina sastava novog talasa suočava sa dilemom “šta dalje” i kako stvari stoje to će biti prilika za bolju selekciju. Često se kao jedan od glavnih elemenata punka navodi reakcija na trenutnu situaciju na rock tržištu. Punkeri optužuju disko industriju zbog mešetarenja a velike svetske grupe zbog načina na koji unosno krčme svoju reputaciju, snimajući jedan album svake tri godine i nastupajući u istom periodu na nekoliko gigantskih koncerata. Takve primedbe teško se mogu osporiti, ali je pitanje kako će sami pripadnici novog talasa zaobići takva iskušenja.

Industrija je danas tako neraskidivo povezana sa rockom da ni najmanje nije lako izbeći zamke koje postavlja. Punk se pojavio u vremenu kada je rock biznis razvijeniji nego ikada. Strahujući da ne propuste sledeću veliku stvar, kompanije su širom otvorile vrata novom talasu, a pri sklapanju ugovora pominju se takve cifre koje pre liče na telefonske brojeve nego na sume novca. Tako nad čitavim novim talasom lebdi vrlo realna opasnost manipulacije od strane disko kuća i to na one iste prozaične načine protiv kojih taj isti novi talas diže glas. Zar to ne ilustruje i ovaj primer: U “Melody Makeru”, pri prikazu prvog albuma Sex Pistolsa, naveden je deo teksta pesme E.M.I., za koju se kaže da na najbolji način razobličuje politiku najveće kompanije za snimanje ploča na svetu. A ispod tog teksta stoji da su delovi tekstova pesama citirani uz ljubazno dopuštenje kompanije W.E.A., a to je druga najveća kompanija na svetu. Toliko da znate!

Sve u svemu, punk tek treba da se razvije van uskih okvira u koje je trenutno postavljen. Da li će ostati na visini sopstvenog izazova, videćemo.

A punk kod nas?

Po logici preslikavanja uticaja sa svetske rock scene na našu, treba uskoro da očekujemo prve punkere i kod nas. Već se šuška o nekim poduhvatima a ja sam čak i gledao jedan, ali nadam se da su se šalili. Svirala je neka grupa klinaca pod imenom “Pogrebni zavod” (ovo im je valjda prvo i poslednje pominjanje u novinama). Vezu sa punkom trebalo je da predstavlja avijatičarska kaciga na glavi gitariste. Sviranje? Za onih desetak minuta koliko su imali na raspolaganju nisam primetio da li su to oni svirali ili su se štimovali pa im nije uspelo!

Šalu na stranu, u Jugoslaviji je rock trenutno u vrlo krhkoj poziciji. Bregović je u vojsci, Smak napolju, za Dadu nismo čuli od one aferice sa novom Batinom grupom… U takvoj situaciji ne treba mnogo očekivati ni od ovih novih kretanja. Znate ono, “eci-peci-pec-ti-si-mali-zec-ja-sam-mala-prepelica-danas-sviram-punk”. Čini mi se da se na taj način isuviše često donose artističke odluke u našem rocku. Živi bili pa videli.

za P.U.L.S.E:  Mihajlo Simić

  Mihajlo Simić, Moca, Muzika, Sid Vicious