Prilog o knjizi “Reči su senke dela” Duška Lopandića

Knjiga “Reči su senke dela” Duška Lopandića bavi se evolucijom diplomatskog zanimanja i međunarodnih odnosa u prošlosti, strukturisanih oko tri ključna mirovna kongresa koji su oblikovali Evropu i svet – Vestfalski mir (1648), Bečki kongres (1815) i Mir u Versaju (1919). Evolucija diplomatije prikazana je putem dvadesetak biografija, manje ili više značajnih diplomata i državnika iz tog perioda, od Makijavelija preko Meterniha i Bizmarka do Vilsona. Uključene su i pripovesti o nekoliko klasičnih teoretičara diplomatije, poput Grocijusa, “oca” međunarodnog prava, E. Satoua, autora najpoznatijeg diplomatskog priručnika u svetu, ali i biografije nekih znamenitih ličnosti koje su samo uzgred bile i uspešne diplomate, poput slikara Rubensa ili pisca Šatobrijana.

Najzad, tu su i osvrti na delovanje naših znamenitih predstavnika – prote Mateje, Jovana Ristića i Nikole Pašića – tokom Bečkog, odnosno Berlinskog kongresa, kao i Pariske konferencije.

Može li se današnja srpska diplomatija uporediti s nekim istorijskim periodom koji ste analizirali u vašoj knjizi?

Srbija 19. veka je bila mala zemlja i imala je malu diplomatiju, kao i mali broj predstavništava, desetak, ne računajući počasne konzulate. Diplomatija 19. veka je u načelu bila jedna vrsta “kabinetske” aktivnosti ograničene na mali broj učesnika koji su pripadali političkoj eliti (bivši premijeri, ministri i sl.), dok nakon Versajskog mira možemo da govorimo o “novoj diplomatiji” čiji su elementi veća otvorenost, veći uticaj i interes javnosti za diplomatiju, kao i uspon tzv. multilateralne diplomatije.

Diplomatija se u naše vreme na neki način banalizovala i profesionalizovala, tj. postala je samo jedna od službi u okviru državne uprave – iako uvek vrlo specifična delatnost. Ona je ipak daleko od nekadašnje ekskluzivne i elitne aktivnosti, kako je to bilo u vreme Ristića. Međunarodni položaj prve i druge Jugoslavije je na razne načine (geografski, demografski itd) bio sasvim drugačiji od položaja nekadašnje Srbije 19. veka, odnosno Srbije s kraja 20. i u 21. veku. Srbija se nakon raspada SFRJ suočila s nekim pitanjima koja su sličnija Srbiji 19. veka nego Jugoslaviji: na primer, ponovo smo postali zemlja bez izlaza na more; priroda našeg međunarodnog okruženja ponovo više zavisi od evolucije odnosa snaga kao u 19. veku, a ne od ideologija iz 20. veka i slično.

Često se za Jovana Ristića kaže da je izgubljeno na vojnom planu uspevao da pretvori u diplomatsku pobedu. Da li je baš tako?

Jovan Ristić je jedan od najmarkantnijih državnika našeg 19. veka čije je diplomatsko delovanje u prvom redu povezano sa dva značajna međunarodna uspeha tadašnje Srbije. Prvi se odnosi na njegovo učešće u svojstvu kašpućehaje (tj. srpskog poslanika) u Carigradu u postizanju sporazuma o mirnom odlasku turskih garnizona iz Srbije (“gradsko pitanje”) u vreme kneza Mihaila. Druga i još važnija je Ristićeva uloga tokom Berlinskog kongresa 1878. Berlinski kongres je bio prelomni događaj jer je tada Srbija dobila nezavisnost u proširenim granicama. Ristić je u posebno osetljivim uslovima, uz podršku kneza Milana, uspeo da spase ono što je srpska vojska već postigla na terenu u drugom srpsko-turskom ratu, a što je nacrtom Sanstefanskog ugovora između Rusije i Osmanskog carstva bilo dovedeno u pitanje.

Šta je sve uticalo da ishod Berlinskog kongresa bude pozitivan za Srbiju?

S jedne strane, relativno uspešnim rezultatima Berlinskog kongresa po Srbiju doprinela su spremnost, pa i politička hrabrost kneza Milana i vlade na čelu s Ristićem da tokom Berlinskog kongresa uspostave jednu vrstu saveza sa Austrougarskom, sklopivši trgovinsku konvenciju i sporazum o izgradnji železnice. Osim toga, Ristić je na samom Kongresu uspeo da dobije podršku nekih manje zainteresovanih sila učesnica, poput Francuske ili Italije – što je bilo vrlo važno jer su u okviru komisija za granice velike sile “glasale”, recimo, o sudbini Vranja ili Pirota. Osim pomenutog, za uspeh Srbije, odnosno njeno proširenje ključno je bilo i stanje na terenu, kao i etnički sastav stanovništva. Ristić je, recimo, predlagao i organizovanje plebiscita stanovništva u oblastima oko kojih je postojao spor sa Bugarskom – Pirot i Trnovo – ali taj predlog nije bio usvojen.

Sa druge strane, ne treba zaboraviti ni dugoročne negativne posledice Berlinskog kongresa, koji je u prvom redu predstavljao rezultat privremenog kompromisa velikih sila, a ne pokušaj da se na pravičan i dugotrajan način reši “Istočno pitanje”, odnosno sudbina Turske i Balkana. Stojan Novaković je ukazao na negativnu stranu Kongresa rečima: “Mi smo spaseni od Velike Bugarske, ali smo zato imali Austriju u Bosni i Sandžaku”.

Da li je međunarodna situacija tadašnje Srbije na bilo koji način uporediva sa današnjom?

Kao što znamo, Srbija je do Berlinskog kongresa 1878. bila zavisna država pod suverenitetom sultana, pa je dobijanjem nezavisnosti, kako je to Vuk napisao, Karađorđev ustanak posle više od sedam decenija borbe najzad dobio “svoj pravi svršetak”. Ako tražimo neke analogije između položaja Srbije s kraja 19. veka i naše današnje države – uz sve razlike do kojih je došlo tokom veka i po, možemo govoriti o nekim diplomatskim temama koje se ponavljaju.

Položaj i delovanje male zemlje u međunarodnim odnosima, suočene s velikim silama onda kao i sada, uvek ima neke zajedničke karakteristike, bez obzira na istorijski period. Osim toga, pitanje “statusa” u međunarodnim odnosima za Srbiju je bilo aktuelno kako pre 1878. tako ponovo i nakon 1992. godine. Treba podsetiti da je decenija diplomatske energije u devedesetim godinama potrošena oko pitanja da li je ondašnja SRJ “nastavljač” ili “sukcesor” Jugoslavije, odnosno da li se socijalistička Jugoslavija smatra “bivšom” ili “prethodnom” državom u međunarodnopravnom smislu. Današnja Srbija slično onoj iz 19. veka i dalje ima otvoreno pitanje regulisanja svojih spoljnih granica koje su u nekim delovima osporene (Kosovo), a ni proces razgraničenja s nekim od bivših jugoslovenskih republika još nije završen.

Ambasadori su odraz političke elite

Kako su se nekad birali ambasadori u Srbiji?

Svaka diplomatija, posebno male zemlje, predstavlja odraz političke elite iz zemlje. Šef države je taj koji na predlog vlade i ministarstva upućuje ambasadore u inostranstvo, a on ih najčešće bira među onima koje smatra sebi bliskima. Prvi po zvanju ambasador kod nas bio je Jovan Dučić, koga je Stojadinović, u stvari, želeo da smeni sa pozicije poslanika u Rimu, pa ga je “unapredio” titulom i položajem u Bukureštu.

Ozbiljnija profesionalizacija naše diplomatije otpočela je nakon Prvog svetskog rata, a svoj vrhunac imala je u vreme kada je SFRJ počela da igra značajnu i specifičnu ulogu na međunarodnom planu (nesvrstanost i sl). U SFRJ najvažniji kriterijumi za položaj ambasadora bili su povezani s podrškom u partiji, kao i “kvotama” republika. Naša današnja diplomatija se nalazi u jednoj vrsti procepa između potrebe modernizacije i profesionalizacije, s jedne strane, i pojave jačanja “partokratije”, sa druge strane.

Razgovarala: Ivana Pejčić

Izvor: Novi Magazin

“Reči su senke dela”

Pregovarači, informatori, pisci

Iz knjige Duška Lopandića: REČI SU SENKE DELA – izaslanici, državnici, mislioci u diplomatiji od Nikola Makijavelija do Vudroa Vilsona (Izd. “Mali Nemo”, Pančevo i “Arhiv Vojvodine”, Novi Sad), Fransoa de Kalijer i Abraham de Vikfor

Druga polovina sedamnaestog i početak osamnaestog veka predstavljali su vreme žestokih i čestih ratova vođenih za prevlast u Evropi između Francuske, Španije, Nemačkog carstva, Engleske, Rusije, Otomanskog carstva i drugih – manjih sila, ali isto tako i vreme intenzivnog pregovaranja, međunarodnih konferencija i postepene pojave nove profesije – profesionalnih diplomata i stalnih predstavnika – poslanika na evropskim dvorovima. Novo vreme i nova profesija podstakli su i pojavu većeg broja dela o tome šta znači diplomatija, koje su funkcije diplomatskog poslanika i kako treba pregovarati sa strancima. Među brojnim delima iz tog vremena, neka su postala klasici pa se i danas čitaju zahvaljujući njihovom dubokom pronicanju u smisao, načine i ciljeve pregovaranja, kao univerzalne aktivnosti ljudskog duha. Među pisce takvih dela, treba pomenuti dvojicu diplomata i državnih službenika – Holanđanina Abrahama de Vikfora (1606-1682), pisca dela “Ambasador i njegove funkcije” i Francuza De Kalijera (1645-1717), autora spisa “Kako treba pregovarati sa vladarima” – dela koja se i danas proučavaju po diplomatskim akademijama i čitaju na fakultetima posvećenim međunarodnim odnosima. Iako su pripadali različitim generacijama, de Vikfora i de Kalijera povezuje činjenica da su bili aktivni tokom vladavine jednog od najdugovečnijih vladara svih vremena, francuskog kralja Luja XIV (vladao 72 godine: 1643-1715) – prvi u vreme Lujeve mladosti, a drugi u drugoj polovini kraljevog života.         

POSLANIK – INFORMATOR

Za Abrahama de Vikfora, predstavnika nekoliko manjih evropskih vladara u Parizu, a kasnije u Nizozemskoj, ne bi se baš moglo reći da je činio deo tadašnje evropske diplomatske elite – možda delimično i stoga što nije bio plemić. Nije zabeleženo da je de Vikfor učestvovao u nekim od značajnijih međunarodnih pregovora ili mirovnih konferencija njegovog doba. Najdramatičniji delovi njegove duge biografije svedoče da diplomatska pozicija nije značila i ozbiljniju zaštitu od progona: dva puta je tokom diplomatske karijere bio hapšen, jednom proteran pod vojnom pratnjom, a jednom i osuđen na doživotnu robiju. De Vikforove diplomatske aktivnosti mogu se uglavnom opisati kao prikupljanje političkih i drugih značajnih informacija iz kraljeve okoline i sa dvora i prodaju tih poverljivih vesti pojedinim stranim vladarima. Formalno diplomata, De Vikfor je živeo od skupljanja i obrade informacija, slično današnjim međunarodnim konsultantima ili specijalnim medijskim izveštačima.

Rođen u Amsterdamu 1606. u građanskoj porodici, Vikfor je studirao pravo u Lajdenu pre nego što se kao još mlad preselio u Pariz. Sa dvadeset godina (1626) uspeo je dobije posao kao stalni predstavnik brandenburškog elektora (iz Brandenburga će se u kasnijim vekovima razviti Pruska kraljevina) na dvoru Luja XIII. Obrazovan (govorio je brojne jezike, među kojima uz holandski, francuski, engleski, španski i nemački i dr.), okretan, bistar i komunikativan, de Vikfor je uspeo da uspostavi bliske veze sa porodicom Konde, rođacima francuskog kralja i da se poveže sa uticajnim predstavnicima francuske aristokratije i visoke administracije. Na osnovu razvijene mreže prijatelja i poznanika sa dvora i iz okoline pravih upravnika francuske države tog doba – prvo kardinala Rišeljea, a zatim za njegovog naslednika kardinala Mazarena – de Vikfor će tokom više od tri decenije, prikupljati osetljive informacije o činjenicama od značaja za tadašnju evropsku politiku. To je vreme, između ostalog, oporavka i uspona Francuske nakon dugotrajnih verskih ratova, centralizacije administracije i izgradnje apsolutne monarhije, Tridesetogodišnjeg rata u Evropi, kolonizacije Severne Amerike… De Vikfor će održavati i bliske veze sa svojim zemljakom – mnogo poznatijim i uglednijim poslanikom švedskog kralja u Parizu i pravnim teoretičarom – Hugom Grocijusom, sa čijim sinom će sarađivati i decenijama kasnije. Nakon smrti Luja XIII de Vikfor će blisko pratiti ogorčenu borbu za vlast oko regenstva nad maloletnim Lujom XIV (Fronda 1648-1653) o čemu će svojim poslodavcima (raznim nemačkim kneževima poput vojvode od Brunsvika i drugih, ili poljskog kralja) slati redovne nedeljne, vrlo detaljne izveštaje, koji su i danas jedan od najboljih istorijskih izvora za taj burni period francuske i evropske istorije. Ipak, široka obaveštajna služba kardinala Mazarena sa svoje strane pratila je de Vikforovo delovanje i izveštavanje. Čini se da je poslanikovo isuviše detaljno prenošenje dvorskih tračeva (uglavnom istinitih) o ljubavnim aferama mladog i vatrenog Luja XIV sa nećakama kardinala Mazarena – prvo ljubav sa Olimpijom Mansini, a kasnije sa njenom sestrom Marijom – bila kap koja je prevršila čašu tolerancije lukavog kardinala prema indiskretnom diplomati. Mazaren je zatražio 1558. godine da de Vikfor bude povučen iz Francuske. Kako de Vikfor nije žurio da napusti Pariz, kardinal je naredio da već bivši diplomata bude zatvoren u Bastilju, a zatim da pod oružanom pratnjom bude proteran iz zemlje. Osuđenik, begunac – pisac dela o diplomatiji.

Već naredne 1659. godine, nalazimo okretnog poslanika kako nastavlja sa svojim diplomatskim aktivnostima – ovaj put u rodnoj Holandiji u kojoj je našao pokrovitelja u moćnoj ličnosti guvernera Ujedinjenih Provincija (sa zvanjem “veliki pensionar”) Jan de Vita. Uz diplomatski položaj u sopstvenoj zemlji – iznova je postao poslanik (rezident) vojvode od Brunsvika, de Vikfor je 1663. Dobio i službu u holandskoj administraciji, postavljen je za sekretara – prevodioca, odnosno korespondenta za inostranstvo. Na tom mestu, biće u mogućnosti da bude dobro upoznat sa delovanjem stranih predstavnika u Holandiji i da ima uvid u mnogo poverljiva dokumenta. Tako je zabeleženo da je špijunirao španskog ambasadora u Amsterdamu za račun Francuske, a usput i Holandije. Sudbina je nekako okrenula leđa de Vitklifu sa izbijanjem nov serije evropskih ratova 1672. godine u kojima su učestvovale Holandija i njeni saveznici (Nemačko carstvo, Brandenburg, Španija) prvo protiv Engleske, a zatim i protiv Francuske. Te godine je smenjen, a zatim surovo ubijen de Vitklifov dugogodišnji zaštitnik, guverner de Vit. Nekoliko godina kasnije, 1675. Godine, i sam de Vitklif je uhapšen i optužen za veleizdaju, jer se, prema optužnici bavio prodajom poverljivih državnih dokumenata, u konkretnom slučaju davanjem informacija engleskom poslaniku u vreme kada su dve zemlje ratovale. Izbegavši za dlaku smrtnu kaznu, de Vitklif je osuđen na za to doba neobičnu kaznu: doživotnu robiju uz konfiskaciju celokupne imovine. Državni zatvori toga vremena nisu imali odgovarajuće prostorije za doživotne zatvorenike, pa su u tom cilju prilagođene posebne prostorije u poznatom holandskom zamku-zatvoru Luvestejn, u kome je nekoliko decenija ranije robijao i već pomenuti Vikforov zemljak i kolega, čuveni pravnik Grocijus. “Osam meseci zapisao je de Vikfor, živeo sam u užasnoj izolaciji, jedino u društvu sova, tamničareve porodice, i uz gomilu pacova i slepih miševa”. Slično kao i Grocijus, i de Vikfor je uspeo nakon par godina robije da pobegne iz zatvora (1679) tako što je potkupio tamničare. U to vreme, imao je već preko 70 godina. Poslednje godine proživeo je u izgnanstvu u Brunsviku u Nemačkoj, gde je i završio svoja čuvena dela posvećena diplomatiji, zasnovana na njegovom dugogodišnjem iskustvu i velikom poznavanju toga posla: Ambasador i njegove funkcije (prvi put štampano 1681) i Zapisi o ambasadorima i ministrima poslanicima.

Delo Ambasador i njegove funkcije po prvi put je ukazalo na značaj institucije stalnih diplomata – rezidenata za razvoj modernih međunarodnih odnosa i sa bogatstvom detalja prikazalo delovanje i zadatke diplomatskih predstavnika. Za razliku od ranijih radova posvećenih više prikazu idealnog diplomate – ambasadora, De Vikfor je, slično Makijaveliju čija dela je cenio, nastojao da prikaže diplomatsko delovanje u praksi – onakvo kakvo je zaista bilo, odnosno koje su se osobine pokazale važnim za uspeh neke diplomatske misije. Bio je posvećen opisivanju moderne diplomatske prakse i izbegavao je knjiške osvrte na primerima iz grčke i rimske antike, kako su to radili njegovi prethodnici, poput Huga Grocijusa. “Ambasadorov glavni zadatak je da održava dobre veze između dva vladara, da prenosi i dobija odgovore na vladareva pisma, da prati sve događaje na dvoru gde pregovara, da štiti podanike (svog vladara) kao i interese svoga gospodara.” Veliki deo svog rada, de Vikfor je posvetio pitanjima predstavljanja, priznanja diplomatskog statusa, ranga i ceremonija, što je bio važan deo diplomatske prakse u vreme i nakon Vestfalskog kongresa. On ukazuje na reprezentativnu, kao i na suštinsku stranu diplomatske funkcije: “Ambasador treba da ima osobine slične glumcima… Nema većeg pozorišta nego što je dvor i nema komendije u kojoj glumci izgledaju manje nego što su u stvari, kao što to ambasadori rade tokom pregovaranja.” De Vikforovo delo je postalo neka vrsta praktičnog uputstva za diplomatsku praksu u novostvorenom sistemu država – nacija, formiranom nakon Vestfalskog mira, koje će se koristiti sve do 20. veka.

KRALJEV SEKRETAR “S PEROM”

Malo je verovatno da su se De Vikfor i De Kalijer ikada sreli, jer je ovaj drugi imao samo 13 godina kada je holandski diplomata bio proteran iz Francuske. Ipak, De Kalijer je u svojoj biblioteci držao De Vikforovo delo koje se vrlo brzo pročulo, a neke od njegovih ideja je i preuzeo. De Kalijerova biografija je mnogo sjajnija, iako manje burna i uzbudljiva od njegovog prethodnika u diplomatskoj teoriji. Potekao je iz porodice malog plemstva i već sa dvadesetak godina pokazao intelektualne sklonosti, objavljujući manja dela. U isto vreme (1670) uputio se u prvu poverljivu diplomatsku misiju – u Poljsku, gde je trebalo da radi na izboru francuskog kandidata za novog poljskog kralja. Na jednom mestu u svom delu “Kako treba pregovarati sa vladarima” De Kalijer ukazuje između ostalog na značaj putovanja za budućeg diplomatu, koji bi trebalo da što bolje upozna stanja u evropskim poslovima i organizaciju raznih država a i da se zbliži, koliko mu to pruže okolnosti, sa onima od kojih zavise državni poslovi. Nakon višegodišnjeg boravka u Poljskoj, gde je stekao poznanstva koja će mu i mnogo kasnije (tokom mirovnih pregovora u Rejsviku) dobro doći, De Kalijer je jedno vreme bio angažovan u diplomatskoj službi vojvode od Savoje, da bi zatim, između ostalog učestvovao u pokušajima sklapanja braka bavarske princeze sa francuskim prestolonaslednikom. Uz ove, koliko diplomatske toliko i unutrašnjepolitičke i društvene aktivnosti, de Kalijer je nastavio da piše. Talenat, bistrina i stil pisanja su mu bez sumnje pomogli da privuče pažnju i sa najvišeg mesta u državi, pa je nakon jedne pohvalne poslanice (“panegirika”) u kojoj je uzdizao kvalitete kralja “Kralja-sunca” kao nagradu dobio mesto člana francuske Akademije (1689).

Doba Luja XIV je bilo doba gotovo neprestanog ratovanja, mnogo pogodnije za brzi uspon u vojnoj karijeri nego za nekoga ko je, poput De Kalijera, pripadao stranci mira na dvoru. Devetogodišnji rat, započet 1688. godine, tokom kog se Francuskoj suprotstavila Augsburška liga – savez gotovo svih evropskih sila (Nemačko carstvo, Holandija, Španija, Engleska, Savoja) bio je posebno krvav i razoran, zbog sistematske prakse spaljene zemlje koju je primenjivala francuska vojska po Nemačkoj i Nizozemskoj. Tako su mesta poput Hajdelberga ili Manhajmana do temelja spaljena i uništena. Brisel je 1695. godine pretrpeo najveće uništenje u svojoj istoriji koje je potpuno izmenilo kasniji izgled grada i koje je naškodilo reputaciji francuskog kralja. Nakon ciljanog bombardovanja od strane francuskih trupa koje je izazvalo opšti požar, uništeni su briselski veliki trg (Grand place), stara kraljevska palata kao i 5.000 drugih zgrada, odnosno oko trećine grada. Ipak, i pored superiornosti svoje vojske, Francuzi nisu uspeli da ostvare konačnu pobedu u ratu, dok su troškovi ratovanja i održavanje vojske od 300.000 ratnika potpuno iscrpli, ne samo državnu kasu, nego i celu zemlju. Nakon devet godina i brojnih francuskih pobeda, ali uzaludnog ratovanja, Kralj – sunce se odlučio da zaključi mir. De Kalijer je bio među onima koji su putem posredstvom tajnih kontakata u Holandiji već nekoliko godina pripremali pregovore. Nakon više tajnih boravaka u Hagu, on je 1696. godine bio opunomoćen da zvanično pregovara, kao i da bude jedan od glavnih članova francuske mirovne delegacije. Nakon što je zaključen odvojeni mir sa Savojom, u Rejsviku (Holandija) održan je mirovni kongres, gde je nakon nekoliko meseci potpisan opšti mirovni sporazum između Francuske i njenih dotadašnjih neprijatelja. Francuska se odrekla gotovo svih zauzetih teritorija u Nemačkoj i Nizozemskoj, osim Strasbura, koji će s vremenom postati francuski grad. De Kalijer je bio jedan od tri francuska opunomoćena pregovaračka na mirovnom kongresu u Rejsviku, što je predstavljalo vrhunac njegove pregovaračke karijere i ukazivalo na uticaj i ugled koji je nekadašnji skromni provincijalac dostigao na dvoru Kralja sunca. “Bio je to krupan čovek, opisao ga je sa simpatijama vojvoda od Sen Simona u svojim neprevaziđenim Memoarima, velikog nosa… rasejan, učtiv, ljubazan… koji je ostavljao pomalo neprijatan utisak sve dok ne bi počeo da razgovara o ozbiljnim stvarima, a ne o tričarijama. Beše to u svemu vrlo dobar čovek, izuzetno mudar i razborit, koji je voleo državu i koji je bio vrlo učen, skroman, potpuno nepristrasan, i koji nije strahovao da se ne dopadne kralju ili ministrima kazujući im istinu, i sve što je mislio i zašto je to mislio, otvoreno do kraja, čime bi ove često navodio da izmene svoje stavove”.

Nakon zaključenog mira u Rejsviku De Kalijer je postavljen (1698) za jednog od četiri privatna sekretara Luja XIV što je podrazumevalo i položaj zvani sekretar za ruku ili sekretar sa perom, odnosno obavezu da se pišu pisma u ime kralja, podražavajući njegov rukopis (što je De Kalijer uspevao skoro savršeno). Vojvoda od Sen Simona je ovaka opisao ulogu kraljevskog “sekretara sa perom”: “‘Držati pero’ značilo je biti zvanični falsifikator, tj. baviti se nečim što bi drugog koštalo glave. Ovaj posao je podrazumevao da se u potpunosti kopira kraljev rukopis tako da se ne razlikuje od pravog, i da se na taj način pišu pisma koje bio kralj trebalo ili želeo da napiše svojom rukom, ali je bio sprečen ili nije želeo da to uradi”. Nakon kraljeve smrti 1715. godine, de Kalijer je objavio delo napisano godinama ranije – “O načinu pregovaranja sa vladarima. O korisnosti pregovaranja, o izboru ambasadora i poslanika i o osobinama koje su potrebne da bi se uspelo u ovom poslu” zbog kog će ostati upamćen. U 20. veku, ta knjiga je ocenjena kao “rudnik političke mudrosti” (Nikolson). De Kalijer je umro samo dve godine nakon Kralja sunca (1717). Nije se ženio i nije ostavio potomstvo, pa je svu svoju imovinu ostavio sirotinji grada Pariza.

Kako pregovarati s vladarima

Za razliku od de Vikforove knjige, koja se prvenstveno bavi diplomatskim poslom i zadacima, De Kalijer je u središte pažnje postavio temu pregovaranja kao univerzalnu aktivnost, pa stoga njegov rad može da zanima svakoga ko se bavi bilo kakvom vrstom pregovora.

Već na samom početku svog dela, De Kalijer ukazuje na značaj veštine pregovaranja kao aktivnosti koja je suprotstavljena ratovanju – načinu na koji se u njegovo doba pretežno vodila međunarodna politika: “Svaki hrišćanski vladar treba da se prvenstveno vodi načelom da neće posezati za oružjem kako bi zadobio neko svoje pravo pre nego što pokuša da ovo postigne koristeći puteve razuma i ubeđivanja… ali pri tome treba da se posluži dobrim izvršiocima koji znaju šta bi trebalo da se učini kako bi za njega pridobili srca i volje ljudi, i to je u prvom redu ono u čemu se sastoji veština pregovaranja”. Zanimljivo je kako je De Kalijer u 17. veku ukazivao na međupovezanost svih evropskih država, ističući kako sve zemlje u Evropi imaju takve veze i međusobnu razmenu da se “mogu posmatrati i kao deo jedne iste republike”, pa svaka veća promena u nekoj od tih država ne može proći bez posledica i na sve ostale.

De Kalijer ukazuje na nelogičnost da vojna služba podrazumeva dugu obuku i da se u vojnoj hijerarhiji napreduje godinama, dok sa druge strane, učesnici vrlo značajnih pregovora, ambasadori i druge diplomate postavljaju bez posebnih kvaliteta, i nemaju nikakvu specifičniju obuku niti znanja. Ovo se dešava iako su pregovori, kako naglašava De Kalijer, često značajniji i imaju veće posledice nego mnoge bitke i ratovi.

“Pregovaračka veština, dobro ili loše izvedena, utiče na dobar ili loš način na mnoge opšte poslove… i ima veće posledice na ljudsko ponašanje nego svi zakoni koji su izmišljeni… Svaki dan se možemo osvedočiti šta se postiže sa pregovorima… oni mogu da izazovu iznenadne revolucije u velikim državama… oni izazivaju pobune, mržnju ili ljubomoru, pregovori mogu da utiču na stvaranje saveza između vladara i država koji imaju različite interese ili, naprotiv, da unište ili pokidaju i najčvršće saveze… ”

Kritika ratovanja, s jedne strane, i pohvale mirovnim pregovorima, sa druge, mogle su se shvatiti i kao indirektna kritika ratoborne politike Luja XIV, pa stoga nije čudo da je De Kalijer sačekao smrt Kralja – sunca, pre nego što je objavio spis napisan decenijama pre toga.

Među važne osobine za dobrog pregovarača, De Kalijer navodi pažljiv i praktičan duh, zdrav razum “koji ide ka cilju najkraćim najočiglednijim pravce”, pronicljivost da se shvate sagovornici i da se “prodre u čovekovo srce”, maštovitost da se traže rešenja, čvrstinu, hrabrost, hladnokrvnost i samokontrolu u teškim situacijama i pod pritiskom, sposobnost slušanja drugih, lakoću u kontaktima, otvorenost, blagost i privlačnost u ponašanju, sposobnost da se razdvoji važno od nebitnog. Pregovarač treba da raspolaže sa talentom i željom da se dopadne drugima, a posebno vladaru, što uključuje i određeno mondensko ponašanje, poznavanje dobrih jela i mode, lakoću komuniciranja sa damama (ali uz opomenu da je opasno da se pregovarač zaljubi) sposobnost korišćenja posrednika (poput javnih ličnosti, ali i špijuna i plaćenih poverenika) i drugo. Zanimljivo je da De Kalijer insistira na etičnosti i moralnosti posla pregovarača, koji treba da bude iskren i da izbegava da svoje pregovaračke uspehe “zasniva na lažnim obećanjima” ili prevarama, jer će mu se to u kasnijem delovanju može osvetiti. “Ljudi su manje pogođeni nekim odbijanjem nego lažima”. De Kalijer posvećuje i dosta pažnje potrebi da pregovarač poznaje razne jezike kao i da bude obrazovan, pa u svom delu, na primer upućuje na dokumenta i knjige (memoare, izveštaje pregovarača, ugovore itd) koje je potrebno proučavati.

Posebno je zanimljiva neka vrsta psihološke i antropološke analize kojoj se posvećuje De Kalijer kada se bavi ličnostima vladara ili strane sa kojom se pregovara. On na primer ukazuje kako se ne treba ljutiti ili odustajati pred činjenicom da se neko protivi predlozima pregovarača. I u takvim slučajevima., treba strpljivo i uporno nastaviti, jer sve se menja pa i mišljenja ljudi. “Situacije se menjaju, a i najčvršći i najtvrdoglaviji ljudi su sastavljeni od neusklađenosti i ležernosti. Njihove misli i odluke zavise od stanja u kojem se nalazi njihova imaginacija koja prihvata različite ideje, često suprotstavljene”.

Za De Kalijerovo delo, rečeno je da je tako sveobuhvatno, iako kratko, da “ne postoji više ništa što bi se moglo reći o temi kojom se bavio” (Galbrajt). Ono potvrđuje da, i pored napretka tehnike i informacija, organizovanje stvari u krajnjem vidu zavisi od ljudi, koji se nisu u suštini mnogo promenili tokom ovih nekoliko vekova.

Duško Lopandić

O razvoju diplomatije i međunarodnih odnosa

  Danas online, diplomatija, Društvo, Duško Lopandić, Forst, Istorija, Politika