Ђаво у детаљу – Поводом 500.годишњице смрти Јеронима Боша

Јероним Бош (рођен око 1450, а умро у августу 1516.) представљао је у историји уметности ”causa Bosch”, јер се дуго није знало шта и како са њим отпочети. Неколико столећа је био напросто заборављен, биографских података готово да нема, а његов сликарски опус не припада духу времена у коме је живео. Сликарство позне готике или ране ренесансе имало је свој тријумф у склоности за реализам и достојанственост, док Бош излива своју гротескну машту инферналних сцена на гледаоце: одвратна хибридна бића, полу-људи, полу-животиње, грбави демони, накарадне креатуре са телом птица и наочарима, ужасавајући људи који метаморфозирају у дрвеће и друге бизарне фигуре чији узори, данас се то зна, нису постојали у митологији да би се Бош могао за њих визуелно асоцијативно везати. Тај панотикум бизарних бића је пуштен на људе који оргијају без славља и радости у кошмарним кулисама. И мимо све те бизарности, Бош је имао присталице међу угледним уметницима и љубитеље у високим социјалним слојевима; Филип Лепи или Маргарета из Парме, регенткиња из Холандије, били су опчињени јединственим сликарским космосом Јеронима Боша. Његова платна су често копирана и имитирана, а број слика које доиста потичу са његовог штафелаја вишеструко превазилази број приписаних му оригинала. Бош на нас делује из тмине свога живота као загонетка. Какву семантику имају сви ти бизарни детаљи на његовим сликама? Како су их тумачили његови савременици? Да ли су све те алегорије, симболи и алузије декодиране? У књизи коју је написао Штефан Фишер – Stefan Fischer: Hieronymus Bosch. Das vollständige Werk. Taschen Verlag, Köln 2013 – је на сва та питања одговорено.

Иако су интерпретације Бошовог дела разноврсне, ипак се оне могу сврстати у неколико основних токова. Доминантно је мишљење о Бошу као сликару сатанског, те је његово име постало синомим за бића из пакла и демонска чудовишта. Реч је о опскурним силама које прожимају сликарево биће. Друге интерпретације виде у њему екстремног религиозног рaвнитеља, моралисту са подигнутим кажипрстом, са својим фантазмагоријама и гротескним визијама весником пакла и непријатеља свега људског односно његово дело уметничким продуктом једне варварске епохе. Други токови тумачења се концентришу на Бошово душевно стање, при чему дијагноза не говори у Бошову корист. Тако је R. E. Hemphill у свом чланку „The Personality and Problem of Hieronymus Bosch“, објављеном у једном медицинском часопису, Бошуатестирао ”schizoid personality”. Сходно томе је овај, утонувши сав у себе, примио одбојан карактер према људском.

Неки пак, предвођени Wilhelm Fraenger(ом), у Бошу виде јеретика. Слика о религиозном фанатичару је у једној авангардистичкој форми са езотеричким призвуком добила нове акценте и Боша престројила у јеретике.

Више Бошових слика је репродуковано на двоструким страницама представљајући често у оригиналним размерама исечке тих слика. Бошово дело почива без икакве сумње на средњевековној алегоријској традицији, а сам Бош је њен последњи грандиозни репрезентант.

Фишерова велика студија, настала на фундаментима његове докторске дисертације о овом сликару, чини и ревизију онога што се Bosch-Forschung зове.Ова монументална књига представља темељ најновијих истраживања и преглeд целокупног Oeuvre уметника.И ономе ко је већ видео оригинална дела Боша, овом се књигом отвара нови прилаз. Ко тражи поуздани Tour d’Horizon и суверену навигацију кроз Бошово дело, тешко ће наћи бољу алтернативу од Фишерове књиге. Најзад је светлост просветлела у тами Бошовог универзума и на многа отворена питања одговорено. Бошова иконографија је демистификована и скинута са пиједастала недокучивог.