Doviđenja, Zvezdana prašino Nešto se dogodilo tog dana kad je umro.

Kao i uvek, ostavio nas je zatečene i u šoku, ali ovog puta ne svojom muzikom, već neočekivanim odlaskom koji je, u neku ruku, bio još jedan performans.

Bio je poznata ličnost i muzička legenda, ali i mnogo više od toga. Za neke je bio ceo svet, ali onaj svet u kome se pozdravljaju čudni, drugačiji, buntovnici i umetnici, svet u kome se ostvaruju snovi i u kome ti je dozvoljeno da se stalno menjaš, da budeš heroj pa makar i na samo jedan dan. Znam da nisam jedina koju je njegova smrt pogodila toliko lično. Tog ponedeljka pristizale su poruke utehe, poruke pune očaja. Tešili smo se zajedno, ali nekako nije bilo dovoljno.

Našeg Bouvija više nema. Bar ne na ovom svetu na kom nas je ostavio, zbunjene i nesposobne da nastavimo dalje, odlučne da ne odrastemo zato što nam budućnost tek sada deluje mračna i beznadežna.

Dejvid Bouvi je preminuo nakon osamnaestomesečne borbe sa rakom, dva dana nakon svog 69. rođendana i izdavanja novog albuma „Blackstar“. Pokazao je da se intima i te kako može sačuvati. Fanovi su pokušavali da odgonetnu simboliku koja se krije iza tekstova njegovih novih i prilično setnih pesama. Sada, gledajući iz ove perspektive, sve je jasno. Muzičar se opraštao. Sopstvenu smrt je pretvorio u umetnost i samo je on mogao da ode na takav način.

Treća pesma na albumu za koju je izašao i spot sedmog januara, „Lazarus“, slobodno se može nazvati njegovom labudovom pesmom.

U spotu, Bouvi je u bolničkom krevetu, sa povezom preko očiju, istovetnim kao u spotu za naslovnu numeru „Blackstar“. Slede scene u kojima energično piše, inspiracija je ponovo tu. Ustaje i počinje da igra, vidimo Bouvija na koga smo navikli, u kostimu u kome je bio i na zadnjoj strani omota za album „Station to Station“. Spot se završava tako što Bouvi ulazi u ormar, u ko zna koji univerzum, sa ko zna kojom tajnom. Slobodan poput plave ptice, slobodan kao što je uvek bio.

Možda toliko boli zato što se nismo oprostili od samo jednog čoveka. Morali smo da pustimo Zigija Stardasta, Aladina Sejna, Mršavog Belog Vojvodu, pa čak i Džereta, Kralja Goblina. Bouvi je bio muzičar, glumac, slikar, revolucionar, modna ikona i vizionar za koga je čitanje predstavljalo savršenu sreću. Na televiziji se prvi put pojavio sa sedamnaest godina i to kao osnivač Društva za prevenciju okrutnosti nad dugokosim muškarcima. Niko nikada neće biti tako kul.

On je neko za koga veruješ da je večan, neko o kome se jednostavno ne govori u prošlom vremenu. Dejvid Bouvi nije mrtav. Čovek koji je pao na Zemlju se vratio na svoju planetu pošto je ovoj našoj već dao sve što je imao, dao je nešto što niko drugi neće moći.

Belgijska radio stanica „Studio Brussels“ i opservatorijum MIRA odali su mu počast sazvežđem u obliku poznate munje, zaštitnog znaka Aladina Sejna. Registrovali su sedam zvezda. Takođe su napravili i sajt na kome se može videti kako sazvežđe izgleda, a fanovi mogu „dodati“ svoje omiljene pesme unutar sazvežđa i na taj način zaista ovekovečiti Dejvida Bouvija u našoj galaksiji.

Shvatila sam da je „Starman“ najtužnija pesma na svetu. Zigi nam je pevao, ali tek smo sad razumeli. Tek smo sad dobili našeg Zvezdanog čoveka koji nas čeka tamo negde, svira gitaru i pleše u svemiru.

Pepeo pepelu, zvezdana prašina zvezdanoj prašini.

Doviđenja i hvala na svim svemirskim neobičnostima.

Za P.U.L.S.E Marijana Ristić

Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E

  Dejvid Bouvi, Marijana Ristić, Muzika