Duh nesporazuma, ili kako progutati slona a zagrcnuti se na komarca
Ovo je moja replika na drugosrbijanski uradak koji kipti od divota bosonogog Konstantinovića the Radeta: Marjan Čakarević: DUH NESPORAZUMA – Polja
Ah, oh i ih, dragi moji kulturnjaci i oni koji se takvima smatraju, okupite se oko ovog virtualnog ognjišta Čakarević the Marjana, večitog člana Ninovog žirija, pa ovog, pa onog, da čujete priču o jednom piscu.
Ne, ne o bilo kom piscu, već o onom čije se ime šapuće po hodnicima Filološkog fakulteta, čije se knjige ne čitaju, ali se zato citiraju – o velikom, nedokučivom, a opet tako banalno banalizovanom Radomiru Konstantinoviću.
Zamislite samo, ceo jedan život, ceo jedan opus, sažet u jednu jedinu rečenicu. Pičkematerine, rekli bi neki. Ali ne, mi smo prefinjeni, mi kažemo: “To je onaj što je napisao ono o duhu palanke.” I tu stajemo, zadovoljni sobom, ubeđeni da nam je Marjan iz svojih dubina izbljuvao suštinu, da smo progutali čitavog slona misli, a u stvari smo se zagrcnuli na komarca citata.
A onda dolazi ta knjiga, “Duh umetnosti”, kao neka literarna Pandorina kutija. Otvaraš je, a iz nje iskaču demoni nesporazuma, bauk “kulture”, avet “evropejstva”. I šta sad?
Kako da uguramo tog Konstantinovića u naše male, palanačke umove opterećene uzdizanjem zločina i mržnjom prema Hagu? On nam govori o Barbarogeniju, a mi se pitamo da li je to neka nova kafana u Skadarliji. On raspravlja o pop-artu, a mi mislimo da je reč o novom žanru ping-ponga.
A tek ta polemika sa Markom Ristićem! Zamislite vi to – usuditi se kritikovati velikog Marka, tog Kreonta naše književnosti! Pa to je kao da ideš u crkvu i vičeš popu da ne veruje u Boga. Ali eto, Konstantinović je to uradio. I šta sad? Da ga proglasimo za jeretika ili da ga kanonizujemo?
Pripremite se sad za još jedno intelektualno prežderavanje. Zgotivio Marjan šesti odeljak, te svete kravice Konstantinovićevog opusa, gde se naš neumorni mislilac baca na analizu svega i svačega, od Brohovog romana “Vergilijeva smrt” (jer, znate, nije dovoljno da Vergilije umre jednom, mora i Broh da ga ubije) do filmske kritike Slobodana Novakovića.
I kao da to nije dovoljno, Konstantinović nam servira i svog prijatelja, tog “značajnog, ali danas potpuno zanemarenog pisca” Pavla Stefanovića. Zanemarenog, kažete? Pa, dragi moji, u srpskoj književnosti biti zanemareni pisac je kao biti pijanac u kafani – toliko ih je da se više i ne primećuju.
A onda, kao vrhunac ovog intelektualnog striptiza, dolazimo do “analize određenih pozorišnih fenomena”. Jer, znate, nije dovoljno da gledamo predstave, moramo i da ih analiziramo do besvesti, da ih rastavljamo na proste faktore, da im zavirujemo pod suknju i u gaće, ne bi li otkrili tu mističnu suštinu “savremenog stvaralaštva”. Pičkematerine, što bi reko naš narodni mudrac.
I onda, nakon ovog kratkog, nepotpunog i svakako nedovoljnog popisa (jer, zaboga, kako bi iko mogao da popiše svu tu veličinu?), dolazimo do zaključka. Pažnja, molim vas, ovo je važno: u novijoj srpskoj kulturi, izuzimajući Vinavera i donekle, ali na drugi način, Boru Ćosića, nema nijednog pisca koji bi donekle mogao da se meri sa Konstantinovićem.
Ah, Bora Ćosić. Donekle, kažu, može da se meri sa Konstantinovićem. Ali hey, dajmo Bori šansu.
I tako, dragi moji, dok se Konstantinović bavi “intelektualnom i stilskom razigranosti”, dok njegov “referencijalni opseg” prevazilazi granice zdravog razuma, mi ostali smrtnici možemo samo da zurimo u čudu, pokušavajući da dokučimo ovo Marjan-Konstantinović sazvučje.
Jer, znate, nije dovoljno biti pametan – moraš biti toliko pametan da te niko ne razume. To je ta “nepristojnost” i “nekulturnost” duha o kojoj Konstantinović govori?
A mi, mi ostali? Mi smo tu da klimamo glavom, da se pravimo da razumemo, da citiramo onu famoznu rečenicu o duhu palanke (jer, hey, to je jedino što smo stvarno pročitali), i da se nadamo da će nas neko jednog dana spomenuti u istoj rečenici sa Konstantinovićem.
Makar i “donekle”, kao Boru. Jer u srpskoj književnosti, biti “donekle” uporediv sa velikanom je već ogroman uspeh. Pičkematerine, indeed.
I na kraju, kao šlag na torti ovog intelektualnog cirkusa, imamo dadaizam. Ali ne bilo kakav dadaizam, već onaj sa dečakom kome stalno spada čarapa.
Jer, znate, nije dovoljno biti buntovnik u umetnosti – moraš biti buntovnik sa spuštenom čarapom. To je taj srbski avangardizam – revolucija u gaćama, pobuna u čarapama.
I tako, dragi moji, dok se vi i dalje pitate da li je Konstantinović bio autošovinista ili prorok, on vam se smeje iz groba. Jer on je odavno shvatio ono što mi još uvek pokušavamo da dokučimo – kako pisati o besmislu pisanja knjige o besmislu hvatanja smisla. A mi, mi smo tu da budemo punchline. Pičkematerine i tako to.
Dušan Marić
Duh nesporazuma, ili kako progutati slona a zagrcnuti se na komarca napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →