JOANNE SHAW TAYLOR …’’White sugar”(2009)

‘’Blue angel of British blues”

Joanne Shaw Taylor kreativan je i nadahnjujući, više nego inspirativan i dojmljiv muzički fenomen moderne generacije blues rockera. Moj prvi susret sa ovim plavokosim, senzibilnim i neodoljivo inspirativnim  anđelom modernog blues zvuka bio je više nego fascinantan i dojmljiv – ostao sam zatečen njenim božanstvenim, gitarski virtuoznim, hipersenzibilnim, energičnim verzijama pesama ’’Time has come“ & ,,Jealousy“, ne verujući sopstvenim čulima šta me je snašlo… Bilo je to neverovatno emotivno iskustvo, tako nadahnjujuće, inspirišuće poput ljubavi na prvi pogled, dodir muzike koji prožima srce i dušu i svojom neopisivom lepotom i čulnošću prodire u svaku poru nekoga ko čitav svoj život uživa u čudesnim blue notama… Nestvaran spoj lepote, energičnog i ženstveno nežnog scenskog nastupa ostavio me je zatečenim… Ta čudesno emotivna kombinacija iskričavih solo deonica i napuklog glasa, ta energija koja vas na prvi pogled veže i prikiva vam poged i čula na to prelepo lice i dugu, lepršavu plavu kosu, taj scenski nastup prepun želje da se muzika proživi do samih granica njenih nestvarnih mogućnosti vezali su me trajno za svet bluesa Joanne Shaw Taylor.

 Ja sam blues gitaristkinja, ali oduvek sam se smatrala soul pevačicom

Godinama kasnije shvatio sam da sam u tim čudesnim momentima uhvatio deo vanvremenog trenutka besmrtne blues muzike, dodir jedne prelepe devojke koja pleni snagom emocije i božanskom lepotom, nadahnućem, inspirativnošću svoje muzike, scenskog nastupa. Zvuk gitare Joanne Shaw Taylor zauvek se urezao u emotivno stablo mog melanholičnog bića, ostavljajući neizbrisiv trag unutar srca i duše, unutar bića koje decenijama unazad funkcioniše na talasima magične dvanaestice, taktova koji život čine…

’’Moja mama bila je plesačica i veliki obožavatelj ’’Northern Soula“ i ’’Motowna“. Odrastajući, slušala sam puno blues gitariste. Kad sam odlučila pevati kao i svirati, znala sam da nikada neću zvučati poput njih, pa sam se okrenula Arethi Franklin  i Tini Turner“

Joanne Shaw Taylor, britanska blues diva rođena je 1985. godine u Wednesburyju, Westmidlands, England, a odrastala je u Solihullu nadahnuta još u ranoj mladosti blues muzikom… Njen je otac svirao gitaru i usnu harmoniku (bio je ljubitelj blues muzike i hard rock zvuka tipa Deep purple, svega što će kasnije uticati na Joanne). Njen je brat svirao gitaru, kasnije je izgubio zanimanje i gitaru je predao Joanne. Kao dete pohađala je privatne časove i u školi učila gitaru. Nakon što čujete njenu muziku, nećete se iznenaditi kad saznate da je bila školovana za klasičnu gitaru. Stevie Ray Vaughan, potaknuo je njezino zanimanje za blues. Volela je slobodu izražavanja koju je nudio blues. Njen otac negovao je njen interes za blues usmeravajući je u pravom smeru.

Kad sam bila dete, imala sam tatinu kolekciju ploča. Bio je svirač usne harmonike, pa sam zahvaljujući njemu saznala ko su Sonny Terry, Brownie McGee i Big Bill Broonzy.

Joanne u mladosti nikad nije zamišljala ništa od svog budućeg uspeha i slave, popularnosti koju je stekla svojim sjajnim albumima (nakon početka karijere preselivši se u Detroit, jednu od kolevki urbanog američkog bluza) i pre svega impresivnim živim nastupima. Nekad davno, devedesetih, je bila samo obična učenica iz Black Countrya, dosadila joj je muzika koju je čula na pop radiju kasnih 90-ih, preslušavajući očevu kolekciju ploča i naslađujući se albumima slavnih gitarista, pre svega bluzera Stevie Ray Vaughana, Alberta Collinsa i Jimija Hendrixa. Gitare su ’’bukvalno ležale oko kuće“, prisećala  se kasnije ona, a s 13 je uzela prvu električnu gitaru i vežbala ’’svake minute“. S 14 godina prkosila je svojim učiteljima dok je svirala u slavnom Marquee klubu i počela svladavati nesigurnost u vezi s svojim glasom.

’’Nikad nisam trebala biti pevačica“, skromno je rekla za časopis ’’Classic Rock“. ’’Oduvek sam imala dubok glas. Mislim da je to došlo od mojih uticaja kao deteta. Kad sam pevala uz ploče, to su bili momci poput Alberta Collinsa, Freddieja Kinga… Kako sam ušla u tinejdžersko doba, bila sam veliki ljubitelj rocka: Glenn Hughes, Skin, Doug Pinnick. Ne bih stigla daleko na X Factoru“

Joanne je napustila školu sa 16 godina, dok je splet sudbine njezin demo snimak usmerio u ruke ikone Eurythmicsa Davea Stewarta.

Dave Stewart (Eurythmics) prvi je put otkrio Joanne kad je video kako svira sa svega 16 godina (uključivši je potom u vlastitu evropsku turneju 2002.). Svoju tadašnju reakciju opisao je na sledeći način.

’’Svirao sam sa raznim blues muzičarima širom sveta, poput RL Burnsidea i Jesse-Mae Hemphilla. Čuo sam tada nešto za šta sam mislio da nikada neću čuti, britanska bela devojka koja je svirala blues gitaru tako senzibilno i strastveno da su mi se dlake digle na glavi! Ne samo da sam bio u totalnom šoku, već mi je trebalo nekoliko minuta da je pitam koliko dugo već tako svira. ’’Nekoliko godina“, odgovorila je. ’’Koliko ti je godina sada?“ ’’Šesnaest.“ Probudio sam se nekoliko sekundi kasnije na podu“.

Njen debitantski album, ’’White Sugar“ (jedinstvena muzička priča i razglednica tradicionalnog bluesa – smeštena između polova legendarnog Buddy Guy zvuka Chicaga i moderne jednog od velikana, Joea Bonamase) , objavljen je 2009. godine i od tada je glavna zvezda blues rocka. White Sugar je blues rock s mesta koje pliva u jedinstvenim odjecima velikana nekadašnjeg British blues booma šezdesetih poput Kim Simmondsa (Savoy Brown), Petera Greena (Fleetwood mac) ili pak Stan Webba (Chicken shack) i Erica Claptona… Njezin zadivljujući glas (whisky-voiced singer), povrh toga što je još i impresivna profesionalna gitaristkinja (midas-touch gitarska heroina, kako je još nazivaju), njezinim pesmama uvek daje toplinu i uglađenost. Među njenim uticajima su Stevie Ray Vaughan, Jimi Hendrix i Aretha Franklin. Takođe možemo reći da je Janis Joplin duboko uticala na Joanne, jednom kada se ’’usudila“ snimiti cover verziju ’’Summertime“.

Your time has come baby
and you ain’t trampling me no more
your time has come baby
and you ain’t trampling me no more
because i packed my bags this morning
now I’m headed out that door

said you gave me good times
oh how i remember the bad times more
said you gave me good times
oh how i remember the bad times more
i packed my bags this morning
now I’m headed out that door

Božanstveno, čudesno energično i zrelo debitanstko ostvarenje, pomenuti White sugar album na veličanstven način potvrđuje reči oduševljenja Dave Stewarta koje je izneo, fasciniran sviračkim umećem, zrelošću i energijom mlade Joanne… U najboljem sviračkom i kreativnom maniru prebogate blues tradicije, duže od jednog veka, britanska gitaristkinja i autor uvodi nas na tragu zvuka Stevie Ray Vaughana i Jimi Hendrixa u njen jedinstveni svet bluesa, obojen, naravno, senzibilnom crtom nežnog ženskog srca, ali i osobenom vatrom, svojim visikovoltažnim, režećim zvukom gitare, energičnošću koja pleni i začuđuje i mnogo, mnogo iskusnije majstore blues zvuka.

’’Danas je u bluesu puno izvrsnih gitarista i pevača“, kaže Joe Bonamassa. ’’Ono što vidim kod Joanne Shaw Taylor, pored toga što je sjajna gitaristkinja i pevačica,  što je izdvaja od ostalih je sposobnost da napiše sjajnu pesmu“.

Za većinu mladih blues muzičara današnjice uvek će postojati poređenje sa Stevie Ray Vaughanom. Kako je vreme prolazilo od smrti Stevieja Raya Vaughana 1990. godine, njegovo nasleđe i doprinos bluesu samo su ojačali. Iako je većina poređenja sa Stevie Ray Vaughanom bila obično preterana, Joanne Shaw Taylor doista odražava duh sviranja gitare Stevie Ray Vaughana. Poređenje s Vaughanom zapravo je jedan od najvećih komplimenata koji se mogu uputiti bilo kojem muzičaru današnjice, posebno blues muzičarima. Ipak mnogi obožavatelji mogu zaboraviti da se Stevie Ray Vaughan uvek iznova upoređivao s Jimi Hendrixom. S vremenom su ta poređenja zamrla kada je Stevie počeo graditi svoje jedinstveno i originalno nasleđe. Nakon preslušavanja celokupne muzike Joanne Shaw Taylor, takođe se može čuti jedinstveni originalni glas koji stoji na vrhu današnjih modernih blues gitarista i pevača… Fenomenalna Joanne svojim je jedinstvenim talentom i radom samo nastavila jednu božanstvenu razvojnu liniju unutar sveta bluesa i vanvremeskih gitarističkih virtuoza, donevši na kraju ipak nešto svoje – sa puno duše, kreativnog naboja, stila i nepresušne energije, koncertne atraktivnosti i nadahnutosti kakva se retko sretala u bogatoj istoriji blues muzike.

Mislim da je moj stil mešavina raznih uticaja. Nisam isključivo blues svirač, ali očito da je blues ostavio ogroman uticaj na mene. Ali da, tu su rock i klasični rock – Free, Paul Kossoff, Gary Moore, Eric Clapton i sve vrste stvari iz 60-ih. To vam daje lepo široko područje za stvaranje. Kao kantautor slušam puno različitih stvari – soul, Prince, Motown. Pokušavam sve uključiti u svoj stil… Moj ukus je veoma eklektičan. U ranim danima slušala sa Jeffa Buckleyja, potom Nicka Drakea, Bob Dylana i Joni Mitchel… Bili su tu još i Randy Newman, Billy Joel.

Impresivna Going home otvara ovo veličanstveno, uzbudljivo zvučno putovanje svetom dvadesettrogodišnje blues posvećenice Joanne Shaw Taylor lepršavom energijom, sugestivnim vokalom i klizačem, uvodeći nas u impresivnu oazu gitarskog zvuka… Treperavi odjeci nekadašnje Delte odvode nas parobrodom natovarenim prebogatom tradicijom u novom ruhu put Severa, vraćajući nas kući, slatkom domu tradicionalnog elektrificiranog blues ugođaja na specifičan, britanskim filingom obojen način… Divne, odmerene solo deonice lebde unutar vedre atmosfere nadovezujući se toplinom na ’’samo još jednu reč“, nadovezujući se pesmom Just another word ne menjajući ni za tren ugođaj Joannine lepršavosti i razigranosti… Vraćajući se kroz moćan zvuk Fender Telecaster gitare Joanne Shaw Taylor u prošlost, pesmom Bones stižemo u furiozni svet boogie-woogiea … Uz malu pomoć ritam sekcije – David Smith, bas gitara i Steve Potts, bubnjevi, na čijoj snažnoj osnovi i blues tradiciji se uzdiže režući zvuk Joannine gitare, osećamo snažnu plimu talasa teškog zvuka Teksasa, zvuka koji sobom donosi duh legendarnog Stevie Ray Vaughana čijom je magijom ovaj vrhunski album prosto natopljen… u Texas flood maniru moćnog gitarskog tornada koji ruši sve pred sobom i mrvi strukturu klasične predstave, predrasude o krhkosti zvuka žene s gitarom… Joanne zvuči više no ubedljivo i moćno, bojeći punoćom zvuka i efektnim solo deonicama celokupnu atmosferu albuma ’’White sugar“.

’’Volim soul i rock jednako kao i blues. Uživam pevati balade. Ne moram uvek zamišljati da sam Eddie Van Halen u filmu ’’Beat it“ Michaela Jacksona, kao što sam to radila kao dete. Sad pevam da izbacim emocije. U osnovi, to je jeftina terapija“…’’Dave Stewart je bio jako važan za mene, zaista. Dao mi je prave savete što se tiče moje odluke da budem tekstopisac i gitaristkinja. Jedna od stvari koje mi je rekao je bila ’’Možeš imati najveći gitarski solo na svetu, ali ako to nije u dobroj pesmi, niko ga nikad neće čuti“. Što je istina. Stoga me uvukao u slušanje ljudi poput Bonnie Raitt, a uz to mi je pomogao da krenem na put i turneje. Bio je izuzetno važan za mene i moj početak“.

Who do you want me to be? usputna je emotivna stanica do nove, eksplozivne, hendrixovske blues odiseje zvane Time has come, jedne od zvučnih kulminacija albuma koja eksponira svu snagu talenta i nadahnutosti mlade Britanke. Njen zvučni krešendo, preplavljen snagom emocije i zavidnom gitarskom tehnikom koja se očituje u odmerenim, ali neopisivo moćnim gitarskim solo deonicama koje ostavljaju bez daha, vodi album ka vrhuncu modernog blues zvuka duboko uronjenog u tradiciju i obojenog dodatno rokerskom impresivnošču… Naslovna White sugar je pravi mali zvučni udar, strastveni instrumental vođen energičnim gitarskim linijama koje istovremeno izvode ritam i solo deonice, biser na melodijskom tragu legendarnog SRV koji je nesumnjivo ostavio traga na formiranje stila mlade Joanne. Iskričava blues magija, nošena uzavrelim talasima hard rok zvuka naprosto sve oduvava sa scene, pružajući slušaocu hipersenzibilan ugođaj koji samo vrhunski majstori gitare i kreativci mogu da donesu i prenesu svojim inspirativnim umećem… Potonje live verzije ove dve pesme užitak su koji se rečima ne može preneti, niti dočarati na bilo koji drugi način osim da ga sami osetite na vlastitoj koži dok Joanne i prateći bend na jednoj od mnogih turneja koje će uslediti uranjaju u samu bit blues muzike… njenu iskonsku snagu i senzualnost, snagu koja neprimetno dolazi iznutra i obara vas s nogu poput emotivnog tornada… Bili su to neki od prvih snimaka koje sam imao prilike da čujem, misleći da se radi o nekadašnjim, meni nepoznatim blues klasicima sa neke od teksaških turneja Double trouble blues banda predvođenih čovekom čiji je duh obeležio ovaj album i očigledno formiranje tehnike i blues duha junakinje ove priče… njene mladalačke snove dok je, rizikujući i napuštajući sve, pratila samo svoje srce koje je vuklo ka blues muzici i gitari kao najboljem izražajnom sredstvu za vlastite snažne emocije.

I am waiting so long, to hear what you say,
Thought it has something so special,

Yeah baby
Why would you do me this way
I have been given you all my love and
That day is gonna be my blackest day

When we first met,
You said we never apart,
But i know your lying,
Coz you ended up breaking my heart,

Yeah baby
Why would you do me this way

I have been given you all my love and
That day is gonna be my blackest day

Just one more chance,
Can we look in for a start,
I do anything just give me back my heart,

Yeah baby
Why would you do me this way,

I have been given you all my love and
That day is gonna be my blackest day

Gonna be my blackest day
Gonna be my blackest day

Kiss the ground goodbye održava plamen vatre ovog nestvarnog debi albuma, dok Heavy heart uvodi album, nakon zvučne distorzije i emotivne oluje u nešto mirnije vode… makar na trenutak… Ipak, bilo je to samo zatišje pred novu buru zvanu Watch ’em burn, novi a la stevierayvaughanovski zvučni tornado, talasi vatrene energije i snažnih emocija koji vas zapljuskuju blues feelingom divljeg Texasa.

Setna Blackest day zaokružuje blues tajnom i smirenjem ovaj božanstveni album i odvodi vas mirnijim blues vodama klasične dvanaestice ka nekoj novoj destinaciji, putu kojim je krenula jedna od nestvarnih, prelepih diva modernog bluesa … prekrasni plavi anđeo britanskog bluesa uronjen u tajne sveta iskonske Delte, čikaške urbane gerile i britanskih predivnih blues boom odsjaja jedne jedinstvene priče s kraja šezdesetih godina prošloga veka… Predivan glas Joanne Shaw Taylor, njena seta koja dira dušu tako sneno i čudesno emotivno… na životnom putu kojim vas samo besmrtni blues može povesti.

It cuts me deep
And it cuts me wide
This gut rock feelin’
I get inside
And I blame you
But it’s really me
Can’t rid myself
Of jealousy

When I’m away
And you’re at home
I don’t believe
You’re on your own
It’s my foolish
Insecurity
Can’t rid myself
Of jealousy

As thick as mud
It’s in my veins
It’s in my blood
It’s plain to see
I love you more
Than you love me

It get’s me so
I can’t sleep at night
I walk the floor
In the pale moonlight
Yes, I blame you
But it’s really me
Can’t rid myself
Of jealousy

It’s thick as mud
It’s in my veins
It’s in my blood
It’s plain to see
I love you more
Than you love me, baby

It’s thick as mud
It’s in my veins
It’s in my blood
It’s plain to see
I love you so much
It’s killin’ me, baby

It’s thick as mud
It’s in my veins
It’s in my blood
Jealously
It’s plain to see
I love you more
Than you love me
You’ll be the death of me, baby,

It’s thick as mud
It’s in my veins…

Nakon magije koja je ostala da lebdi u svetu blues-rocka koju je proizvela energična i senzibilna gitaristkinja i plodan autor – Joanne Shaw Taylor (za koju su govorili da je senzibilna i prepuma duše kombinacija Stevie Ray Vaughana i Dusty Springfield) ovim izvrsnim debi albumom, usledili su, u proteklih desetak godina mnogi sjajni koncerti, turneje, energični, euforični klupski nastupi i niska albuma koji sijaju svetom muzike ništa manjim sjajem – od Diamonds in the dirt (2010), preko Almost always never (2012), The Dirty truth (2014), Wild (2016) do još jednog vrhunskog ostvarenja koja su nastajala nakon njegog preselenja u kolevku bluesa – Ameriku i albuma Reckless heart (2019).

Za P.U.L.S.E Dragan Uzelac

  bluz, Dragan Uzelac, Džoan Šo Tejlor, Muzika