Enklava Gorana Radovanovića je jedan potreban izuzetak, budući da Kosovo jednostavno nije tema u srpskom filmu. Iako nije film bez mana, barem nije zloćudan i manipulativan, ne služi za samo-viktimizaciju i neku potencijalnu novu mobilizaciju, već jednu lokalnu priču sa terena priča manje ili više suvislo i razumljivo na nekom univerzalnom nivou. Dakle, umesto guslanja imamo studiju ljudske patnje.

 

 

Dečak Nenad (Šubarić) odrasta u naslovnoj enklavi, srpskom selu okruženom albanskim. Iz njegovog školskog sastava (jedini je učenik, u školu i iz škole ga vozi oklopni transporter) saznajemo da nema drugova, da živi sam sa pijanim ocem Vojom (Glogovac) i umirućim dedom Milutinom (Jovanovski). Društvo u transporteru mu, doduše, ponekad pravi pop Draža (Krivokapić), ali sa decom svoje generacije nema kontakta i to mu smeta.

 

Albanski dečaci u selu (Stanojković, Sekulić) vreme provode uglavnom u gluvarenju, a transporter gađaju više iz dosade i navike nego iz mržnje. Saznajemo da je upravo transporter i vožnja u njemu predmet njihovih dečačkih želja i da je Nenad možda njihova ulaznica. Od albanskih dečaka se izdvaja Bashkim (Murić), on je nepoverljiv, čak i agresivan prema Nenadu i generalno svemu što ima veze sa Srbima i fasciniran oružjem preko one obične dečačke fascinacije. Jasno je i zašto: on je oca izgubio u ratu, ubili su ga Srbi. Iz tog sela ili drugog, svejedno. Milutinova skora smrt koja koincidira sa albanskom svadbom u selu i uobičajeno nasilnim okolnostima pokrenuće lavinu događaja u kojima će ključni biti upravo Nenad i Bashkim.

 

 

Radovanoviću su u fokusu prvenstveno Srbi iz enklave, i to je nekako normalno: u sadašnjoj “podeli karata”, oni su ugrožena strana, baš kao što su u nekim prošlim okolnostima (do 1999. godine) ugrožena strana bili Albanci. Naravno, on radi na osnovu saznanja koja ima, pa je srpska “istina” zastupljenija od one druge. To ne znači da su Albanci do jednog dehumanizirani, naprotiv. Perspektiva je čudo, siguran sam da ne postoji zvanična srpska verzija za baš svaki događaj, kao što ne postoji ni od druge strane. Kad smo već kod srpske perspektive, jedno je to posmatrati sa relativne distance, a drugo je biti na licu mesta. Radovanović ima da kaže i ponešto na tu temu na kraju filma, ali vrlo uvijeno i stidljivo, kao da se ne bi upuštao u širi kontekst, iako bi to filmu pomoglo.

 

 

Oseća se ipak manjak nečega, neka sputanost u Enklavi. Dok imamo ekspoziciju i uvođenje novih elemenata u priču, stvar još nekako ide. Međutim, kao da nema priče. Postupci likova deluju slučajno, a mehanika zapleta prema kulminaciji je takva da bi odlično išla u komediji (likovi se traže i promašuju na relativno ograničenom prostoru), ali nije potpuno primenjiva na dramu. I ceo sukob (radnja filma je nimalo slučajno stavljena u 2004. godinu) je, čini se, mogao biti izbegnut da su se likovi normalnije ponašali.

 

Uteha je barem da možemo videti dobre glumce kako tumače relativno detaljno napisane likove. Glogovac je standardno dobar, Krivokapić očekivano solidan, a Anica Dobra nažalost nema značajniju ulogu. Meto Jovanovski ima nimalo lak zadatak da glumi skoro bez reči i pokreta i prenese nam muku umirućeg čoveka. Mladi Filip Šubarić je sasvim solidan, međutim ostaje zasenjen glumom Denisa Murića čiji je talenat neprikosnoven. Nakon Ničijeg deteta, opet ima veoma kompleksan lik, ali štos je u tome što ima manje prostora da se iskaže.

 

 

Enklava je svakako korak napred jer se srpski film konačno dotakao teme Kosova, a ne samo posledica pogubne politike iz 90-ih na Kosovu (imali smo filmove koji se na ovaj ili onaj način bave izbeglicama). Ipak, taj korak napred je nekako mali i stidljiv, suviše obziran i prema srpskom javnom mnjenju koje je još uvek zatrovano recidivima politike 90-ih, a čini se i prema globalnom. Balans je ponekad teško naći, a ni priču nije uvek lako ispričati iskreno. Ali treba pokušavati.