Fani Hil (Uspomene devojke za uživanje) – Džon Kleland

Kada se spomene erotska književnost, prva asocijacija mnogih čitalaca je da to uopšte nije književnost, a ako i jeste, onda je to neka niža kategorija književnosti, šund, literatura za plažu itd. Opšte stanovište je da u djelima koja se svrstavaju u ovu kategoriju književnosti nema dubine, nema pitanja, već da služe isključivo za nastranu zabavu nekih perverznjaka.

„Fani Hil“ je knjiga koja od prve do posljednje strane sa sobom rađa pitanja, a to je već, složićete se, dovoljno da ne bude pretenciozno svrstana u nekakvu „nižu“ književnost.

Namjera ovog teksta je da što je moguće više pokaže svu slojevitost koju je Džon Kleland (1709 – 1789) unio u svoj roman.

Roman je napisan u jednoj vrsti epistolarne forme kroz jedno jedino pismo koje glavna junakinja piše svojoj prijateljici i mentorici, pa se na taj način radnja od početka usložnjava, jer je pismo istovremeno i Fanina lična ispovijest.

Simbolizam u ovom djelu javlja se odmah na početku, u imenu glavne junakinje (Fanny Hill – u originalu) koji u žargonu britanskog engleskog znači ženski polni organ, a njeno ime u cjelini označava mons Venus, tj. Venerin brežuljak. Tako se pred čitaoca postavlja dilema da li je autor htjeo da ženu svede na obični seksualni objekat ili je pak pokušao da personifikuje taj skriveni predmet želja.

Fransis Fani Hil postaje siroče u svojoj petnaestoj godini kada joj roditelji umiru od boginja. Istog trenutka oko nje kreću da se pletu mreže lažnog prijateljstva koje za cilj imaju obmanu zarad profita kroz najstariji zanat.

Fani na pozornicu života stupa kao nevina u fizičkom, ali i u mentalno-emocionalnom smislu i upravo je, možda (ili sigurno), ta čistoća i neiskvarenost okidač za mnogobrojne probleme u koje je junakinja upala, a koji su kasnije jednom lančanom reakcijom nastavili da se nižu. „Eto, dakle, bejah obučena, i tada mi nije u glavu ulazilo da sva ta šarena odeća nije ništa drugo doli ukrašavanje žrtve za obred, dok sam ja sve to pripisivala pukom prijateljstvu i dobroti mile i drage gospođe Braun…“

Život naše Fani sastoji se u hodu po minskom polju sudbine, gdje se jedna situacija izbjegava pukom srećom, da bi već naredni korak na nju sručio svu težinu odnosa u iskvarenom društvu. Na izvjestan način, pisac kroz redove ovog romana provlači pitanje koliko čovjek ima privilegiju da ostane principijelan u vremenu iskušenja. „No, naše vrline i naši poroci isuviše zavise od okolnosti u kojima se nađemo.“

Ljudsko biće je biće potreba, pa tako Fani zaključuje: „Večnih patnji nema, bar ne na ovom svetu; moje behu, ako ne okončane, ono bar privremeno potisnute; moje srce, koje se tako dugo grčilo od tuge i jada, poče da se opušta i otvara prema svakom zračku razonode i utehe. Malo sam plakala i suze mi olakšaše muku; uzdisala sam i moji uzdasi kao da su olakšali breme koje me je pritiskalo; lice mi, ako ne baš vedro, postade sređenije i manje napeto.“

Pa ipak, kada čovjek krene putem udovoljavanja svojim nagonima, često ne osjeti svu klizavost terena, pa onda nagoni neprimjetno preuzmu potpunu kontrolu nad osobom. Mnogo godina kasnije ovo će biti obrađeno kao tema u jednom drugom romanu „Slika Dorijana Greja.“

„Kao što ljubav nije nikada, tako sad ni osveta nije više imala nikakvog udela u mom opštenju s lepim mladićem. Slasna zadovoljstva bila su jedina moja spona s njim;“, kaže u jednom trenutku Fani.

U svim mračnim trenucima treba imati svjetionik koji će u tami pokazivati put. Ovdje je to ljubav, jer „Fani Hil“ je između ostalog i ljubavni roman.

Erotika i erotske scene dominiraju ovim romanom, pa ipak moramo da se zapitamo o funkciji iste. „Fani Hil“ prvi put je objavljena u drugoj polovini XVIII vjeka, kada u društvu vlada svojevrsni puritanizam, ali i dvostruki moral kao nešto što pliva ispod površine. Džon Kleland upravo je ovo djelo posvetio kritici tadašnjeg (britanskog) društva. „Dvostruki moral je doveden do ivice savršenstva“, reći će mnogo godina kasnije čuveni Ilija Čvorović. Ljubavnice se predstavljaju kao rodice, javne kuće kao odmorišta, a razne madam kao humanitarne radnice koje spašavaju djevojke sa ulice.

Dakle, reklo bi se da je erotika sredstvo da se pokaže, na direktan način šta se zapravo radi u tom naizgled uređenom društvu čistunaca. Da li je erotika sama sebi cilj? Može da bude, ako odlučite da ovaj roman tako posmatrate i da zanemarite sve ostale aspekte. Ipak, tako ćete ostati uskraćeni za jedno veće uživanje u čitanju, a i ostaćete pomalo razočarani, jer su opisi erotskih scena nevini kao dječije bajke u poređenju sa onim što se može danas pronaći na internetu.

Takođe, erotika u ovom djelu može se posmatrati i kao diskretni marketing, jer pišući na taj način, autor sigurno dobija preporuku koja ide od usta do usta čitatelja. Tako Džon Kleland prenosi poruku svog romana. „Tako sam, najzad, uplovila u luku gde sam, u krilu vrline, ubirala samo neiskvarene slasti. Obazirući se sada na porok kroz koji sam prošla, i poredeći njegova besramna laskanja s neizmerno nadmoćnijim radostima čistote, ne mogu da ne požalim, čak i s obzirom na ukus, one što su utonuli u sirovu čulnost, pa ne osećaju one tako istančane čari vrline, od koje zadovoljstvo nema većeg prijatelja, kao što od poroka nema većeg dušmanina. Tako umerenost čini ljude gospodarima nad zadovoljstvima kojima u raspusnosti robuju; jer prva, umerenost, jeste roditelj zdravlja, snage, plodnosti, vedrine i svakog drugog poželjnog životnog dobra, dok druga, raspusnost, dovodi do boleština, maloumlja, jalovosti, samoprezira i svakog drugog zla koje može zadesiti čoveka.“

Ovo sve potvrđuje i Aleksandar I Spasić, prevodilac i recezent koji u svom tekstu „Erotička parodija Džona Klelanda“ (koji se nalazi u knjizi kao pogovor) kaže: “Ne čini se da je pisac Fani Hil išta iskazao u nameri da podrži upražnjavanje ma kakvih nemoralnosti, već bi se reklo da on samo prikazuje suštu istinu i prirodu svetu, i razotkriva one skrivene nepravde koje, po našem mišljenju, treba samo izložiti pogledu da bi ih se zgrozili i odrekli oni koji bi, inače, mogli nesmotreno da se u njih upuste…“

Za kraj se još mogu samo iznijeti neki lošiji utisci koji se tiču stila pisanja. Prvo, roman je pisan cjelovito, tj. nije izdjeljen na poglavlja, pa je malo nezgodno pratiti radnju ukoliko ne možete da odvojite vrijeme da pročitate roman u jednom dahu. Drugo, reklo bi se da je čitaocu ostalo vrlo malo ili ništa kako bi sam izvlačio zaključke, jer je svaka situacija podrobno objašnjena i ne ostavlja prostor za nedorečenost. Treće, malo je naporno čitati tekst u kome se ne štedeći koristi prošlo vrijeme (naročito aorist i pluskvamperfekat). Ipak, treba razumjeti da je to stil tog doba i prihvatiti ga kao takvog.

Na kraju, ovakav roman kao ljubavna priča može, ali i ne mora da ima srećan kraj. Kakva je priroda tog kraja znaćete jedino ukoliko budete pročitali roman.

za P.U.L.S.E: Goran Došen 

  Džon Kleland, erotska književnost, Fani Hil, Goran Došen, Književnost