Film „The Father“ je priča o čoveku u dubokoj starosti. To je film u kojem je uspelo ono što je uspevalo tek retkima koji su se u svojim filmovima bavili tematikom demencije i mentalnog propadanja kod starijih ljudi. Zahvaljujući neverovatnom scenariju, ovo delo je jedinstveno i dobijamo duboko istraživanje strašne bolesti.

Gledajući ovaj film, kao da smo i sami uvučeni u um Anthonyja (Anthony Hopkins), nekadašnjeg inženjera koji je potpuno izgubio vezu sa stvarnošću. Uglavnom ne zna ko su ljudi oko njega, ne zna ni gde se nalazi, a zaista je teško sve to gledati jer smo svesni da se to mnogima dešava u stvarnosti.

Kako se Anthony sve više gubi, tako se i gledalac sve više gubi s njim. Francuski reditelj Florian Zeller, koji je napisao i scenario zasnovan na njegovoj istoimenoj pozorišnoj drami, zajedno sa Christopherom Hamptonom, sjajno je strukturirao ovu zaista tešku priču o čoveku kojem se baš sve pobrkalo u glavi. Hopkins je u svojoj 83. godini postao najstariji dobitnik Oskara za glumu, a ovo mu je drugi Oskar (prvi je dobio pre 30 godina, kada je nagrađen za ulogu Hannibala Lectera u filmu „The Silence of the Lambs“ iz 1991. godine). „The Father“ je bio nominovan za ukupno šest Oskara (najbolji film, produkcijski dizajn, montaža, adaptirani scenario, glavni glumac i sporedna glumica), a na kraju je osvojio dva – drugi je za scenario.

Film je to bez ijednog natprirodnog elementa, ali ipak drama strašnija od mnogih horora. Prvi put srećemo Anthonyja dok sedi u svom otmenom londonskom stanu i sluša klasičnu muziku. Ima 80 godina, nestašan je i želi da živi sam (uveren da je i dalje sposoban za samostalan život) i odbija sve negovatelje koje mu šalje njegova ćerka Anne (Olivia Colman). On, naravno, nije svestan svoje bolesti i uveren je da je potpuno priseban, čak i svadljiv prema onima koji ga navodno prave ludim.

To je ozbiljna konfuzija, ne samo u glavi glavnog protagoniste, već i u našoj, tim više što se menjaju i glumci koji igraju likove oko njega. Pratimo kako njegovo stanje utiče na Anne, koja dolazi u situaciju da tuguje zbog gubitka oca, iako je on još uvek živ. Iako se skoro cela radnja filma odvija u stanu u kojem Anthony živi, on je stalno izgubljen. Ne može da se seti gde je ostavio stvari, oterao je negovateljicu koju je optužio za krađu, počeće da sumnja u namere svojih bližnjih… Scenario ne pokušava da ulepša njegovo stanje, štaviše, daje nam brutalnu sliku ove bolesti.

Ova potresna drama briljantno funkcioniše zahvaljujući sjajnim glumačkim performansama. Anthony Hopkins je apsolutno maestralan, velški veteran daje jednu od najboljih izvedbi u svojoj karijeri, ako ne i najbolju. On na nestvarno ubedljiv način prikazuje zbunjenog, uplašenog, ponekad šarmantnog i ljutog čoveka. Iako je „The Father“ skoro Hopkinsov one-man show, u ulozi njegove ćerke Anne odlično mu parira vrsna britanska glumica Olivia Colman.

Zeller je napravio zastrašujući film o ovoj bolesti i treba mu apsolutno čestitati na tome: tako jasno dezorijentisati gledaoca i prebaciti ga unutar misaonog toka dementne osobe je ogromno postignuće. Ovakav film, naravno, nije lako preporučiti, ali s obzirom na to da Anthony Hopkins briljira i da je Florian Zeller snimio vrhunski film, možda bi svako trebalo da pogleda ovu izuzetno kvalitetnu i tešku dramu. „The Father“ je jedan od onih filmova koji nudi brojna iznenađenja i film u kojem nam je u početku malo toga jasno, no u kojem na kraju ipak sve seda na svoje mesto.

za P.U.L.S.E: Marko Jovanović

  Entoni Hopkins, Film, Marko Jovanović, The Father