Istorija tišine – Živim u tihoj kući. Po zimskom danu čujem sneg koji pada na prozorska okna i plamen koji mrmlja u peći, gume što šište po mokroj ulici, meškoljenje mojih mačaka. Kada otopli, otvaram prozore i ponekad do mene doleprša delić razgovora prolaznika. Tišina oko mene je ogromno mesto po kome moje misli lutaju dok radim.

Ponekad pomišljam da me ona povezuje sa prošlošću, da je i udovica koja je živela u ovoj kući pre sto godina radila u tišini osluškujući zvuke – neke slične onima koje ja čujem, neke svojstvene njenom vremenu – sa ulice, iz dvorišta i obližnje šume, sa okolnih polja. Ali njena tišina je bila suštinski različita od moje: dovoljno je da pritisnem dugme ili dodirnem ekran da bih čula glasove koji pevaju ili govore. Tišinu menja moja svest o tome da mogu da je otkažem.

Moj lak pristup zvuku znači da se obimi njenog i mog sveta razlikuju. Iz ove kuće udovica nije mogla da čuje ni najglasniju viku ljudi udaljenih van dometa glasa. Gledam kroz iste prozore kao i ona, kroz stara, neravna stakla. Ali ja to radim dok razgovaram s prijateljima koji žive u Njujorku ili u okolini Bostona, sa svojim bratom u Francuskoj, sa ljudima širom sveta bez granica koji definiše moj život.

***

Ljudi koji su prvi put čuli glasove odvojene od mesta s kojih su dolazili sigurno su se našli u velikom čudu. Psiholog i likovni kritičar Rudolf Arnheim uspeo je da izrazi nešto od tog čuđenja i te moći. On se seća jedne večeri kad je sedeo u kafani blizu luke, u ribarskom selu na jugu Italije, 30-ih godina 20. veka.

„Ribari raskrečenih nogu, s rukama u džepovima, leđima okrenuti prema ulici netremice su gledali u čamce koji su donosili ulov“, pisao je on. „Bilo je vrlo tiho, a onda se najednom iza mene začulo krčanje i pljuckanje, zatim vrištanje i skičanje – neko je upalio radio“. Vlasnik kafane „u italijanskom mestašcetu koje gotovo nije videlo strance“ nadao se da će zvuci radija – engleski spikeri, nemački hor – privući goste. „Ribari su se okrenuli i slušali, mada ništa nisu razumeli“, seća se Arnheim. Bili su opčinjeni, nepomični.

U ruralnoj Americi iz doba ekonomske krize dejstvo radija bilo je jednako snažno. Farmerskim porodicama koje su imale struju laknulo je kada su mogle da prekinu tišinu koja je pratila njihovu izolovanost.

„Kada smo nabavili radio, stavili smo ga na kuhinjski prozor, okrenuli ga ka poljima i odvrnuli na najjače“, seća se jedna žena s farme. „Tokom prve nedelje, svi su se trudili da budu u dometu njegovog zvuka.“

Do 30-ih godina prošlog veka radio je već bio prešao veliki put. Prvi primerci, nastali u drugoj polovini 19. veka uglavnom su korišćeni za prenošenje poruka na Morzeovoj azbuci. Prvi pravi radijski program emitovan je na Božić 1906, kada je kanadski pronalazač Reginald Fessenden, koji se nalazio na obali Masačusetsa, odsvirao na violini „Svetu noć“ i pročitao opis Hristovog rođenja iz Jevanđelja po Luki. Ali većina Fessendenovih slušalaca bili su radio-operateri na brodovima u vodama Istočne obale SAD. Godine 1910, kad je drugi pronalazač, Lee de Forest, organizovao prenos iz Metropoliten opere, stotine Njujorčana okupile su se u centrima u kojima su mogli da stave slušalice i čuju naprsli, deformisani glas Enrica Carusa. Čak i prvi komercijalni program, u Pitsburgu, na dan predsedničkih izbora 1920, nije stigao do više od hiljadu slušalaca koji su, nagnuti nad svojim prijemnicima, čuli vest o izbornoj pobedi Warrena Hardinga. Ostali su morali da sačekaju jutarnje novine da bi pročitali rezultate.

Godine 1922, kada je radio stanica grada Njujorka emitovala prvu poznatu reklamu u kojoj su se veličale vrline stanova Hotorn Korta, u Džekson Hajtsu, u Kvinsu, u celoj zemlji je bilo tridesetak radio-stanica. Ali tehnologija se razvijala, delom zahvaljujući inovacijama tokom Prvog svetskog rata. Posle rata broj slušalaca i broj emitera višestruko je porastao. Već 1924. bilo je više od 500 stanica; 1930. članovi 40 odsto američkih domaćinstava okretali su dugme da bi pratili važne događaje u realnom vremenu ili slušali radio drame, vesti, muziku, vremensku prognozu i reklame. Deceniju kasnije bilo je 80 odsto takvih domaćinstava.

Kako mu je rasla popularnost, radio je sticao i svoje kritičare. Najglasniji među njima je verovatno bio švajcarski filozof Max Picard, rođen krajem 19. veka. On je smatrao da tišina ima sopstvenu realnost. „Tišina“, pisao je, „nije nešto negativno, nije puko odsustvo govora. Ona je pozitivan, potpun svet… Tišina je postojala pre stvari. Kao da je šuma polako izrasla posle nje… Ptice pevaju u šumi, ali taj zvuk nije uperen protiv tišine, on je blistavi pogled koji pada na šumu iz oka same tišine.”

Picard je posebno prezirao radio; smatrao ga je mašinom za „proizvodnju apsolutne verbalne buke. Sadržaj je gotovo nevažan; izazivanje buke je glavni cilj… Čak i kada je radio aparat isključen, njegova buka kao da se nečujno nastavlja“. Picarda bi posebno uznemirila ideja da se radio okrene prema radnicima u polju. On je idealizovao svet do koga ne dopire tehnološki napredak i tišinu u kojoj su radili radnici na farmama: „Prošle generacije radniku ćutke prave društvo“. Po njegovom mišljenju, moderni život, sa svojim neprestanim žagorom i klepetom uništio je tišinu pretvorivši je u „mesto u koje buka još nije prodrla“, u „puki prekid kontinuiteta buke“. Godine 1948. izrazio je žaljenje što „tišina više ne postoji kao svet, već samo u fragmentima, kao ostaci sveta. A pošto čoveka ostaci uvek plaše, on se plaši ostataka tišine.“

***

U mom detinjstvu, dok sam odrastala na farmi u Masačusetsu, radio je davao ritam mojoj svakodnevici. Dan, sedmica i vikend bili su podeljeni u nepromenljive programske šeme. Pozno večernje slušanje razlikovalo se od jutarnjeg. Gledala sam televiziju u dnevnoj sobi, obično s roditeljima, braćom i sestrom, ali radio je bio moj, stajao je tik uz moje uho dok sam ležala u krevetu. Antena je bila okrenuta ka prozoru da bi hvatala bostonske stanice. Kad bih našla WMEX, do mene je dolazio svet čiji sam deo želela da budem; „The Boxer“ i „Someday Soon“ najdačavali su hujanje vetra u borovima iza naših polja.

Radio je usmerio mladog borca za ljudska prava i kongresmena Johna Lewisa ka njegovoj budućnosti. Stigavši do njega na porodičnu farmu u Alabami 50-ih godina prošlog veka, otkrio mu je bibliju socijalnog bunta. „Jednog nedeljnog jutra početkom 1955, slušao sam, kao uvek, radio stanicu WRMA u predgrađu Montgomerija, kad je do mene stigao glas propovednika koga nikada ranije nisam čuo, mladog sveštenika iz Atlante“, piše on. “Njegovo ime sam čuo tek na kraju propovedi, ali glas me je odmah osvojio… On nije govorio već kao da je pevao. Ali još više od njegovih reči opčinila me je njegova poruka.“

Ipak, radio je i sužavao svet. U njegovim ranim godinama ženski glasovi nisu bili uobičajeni, posebno među spikerima. Smatralo se da su iritantni, suviše lični, da ne mogu da prenesu objektivnost. Godine 1928, jedan ekspert za radio tvrdio je da se „karakteristični govor žena, kad se pretvori u električne impulse, ne slaže sa električnim karakteristikama današnje radio opreme“. Udaljenost glasa u prostoru više nije bila ograničenje. Ali to je istovremeno značilo pojačano odsustvo glasova i smanjenje moći obespravljenih – što je druga vrsta tišine. „Radio je osoba koja govori a ne sluša“, primetio je Arnheim, „dok svi drugi slušaju, a ne mogu da govore.“

***

Tridesetih godina 20. veka Bertolt Brecht je razmišljao o radiju.

„Radio je jednostran, a morao bi biti dvostran“, piše on. „To je prosto aparat za odvraćanje pažnje, za prenošenje zvuka u jednom smeru. Evo pozitivnog predloga: promenite aparat tako da ne služi za distribuciju, već za komunikaciju. Radio bi bio najbolji aparat za komunikaciju u javnom životu, ogromna mreža glasnih žica“. Kada bi radio mogao da „dopusti slušaocu da govori a ne samo da sluša“, zaključuje Brecht, mogao bi da ga „uključi u komunikaciju umesto da ga izoluje.“

Kasnije je mnogo ličnije govorio o radiju. Kad je Hitler došao na vlast, Brecht je napustio Nemačku i otišao u izgnanstvo koje će potrajati 15 godina. Lutao je kroz Švajcarsku i Francusku pre nego što se skrasio u Danskoj. Svet izgnanika je svojevrsna tišina. Ipak, mali radio aparat mu je omogućio da prisluškuje ono što se govorilo na njegovom prvom jeziku – izgnanici i emigranti pre njega nisu mogli ni da zamisle tu nevidljivu vezu. U jednoj pesmi o radiju Breht je izrazio svoju privrženost prema maternjem jeziku iako su ga oni koji njim govore oterali u izgnanstvo:

Mala kutijo, što sam te uz sebe privio u bekstvu
da ti se lampe ne bi slomile,
nošena od kuće do kuće do broda od jedra do voza,
da bi moji neprijatelji nastavili da mi govore,
da kraj mog kreveta govore mom bolu,
pre no što zaspim i čim se probudim,
o svojim pobedama i mojim brigama,
obećaj mi da nećeš najednom zaćutati.

Slušanje je, međutim, bilo samo delimična uteha. Kad se s porodicom smestio na ostrvu Finen u Danskoj, počeo je da radi u nekoj adaptiranoj štali. Mada je u izgnanstvu uz sebe imao radio-aparat, on nije mogao da mu nadoknadi zvuk razgovora s prijateljima i živi berlinski žagor u pozadini. „Radio je uključen svake večeri i kontakt sa svetom je ponovo uspostavljen“, pisao je Brecht. „Ali nedostaju mi razgovori…“

***

Volim da zamišljam Brechta i njegove prijatelje u nekoj berlinskoj kafani, gde se njihovi glasovi mešaju s desetinama drugih. Mnoštvo istovremenih razgovora je svojevrsna muzika. U svojim dvadesetim radila sam u pekari i u kuhinji restorana u jednom ostrvskom gradu. Turisti su dolazili leti, ali mi smo bili otvoreni tokom cele godine. Posebno zimi, kad bi prošlo vreme ručka, stajala sam na vratima trpezarije i slušala glasove gostiju koji su pretresali svoje probleme i bistrili gradsku politiku, govorili o finansijama ili tračarili i tako stvarali sopstveni psalam. Sviđala mi se ta mešavina glasova koji se podižu i spuštaju, muzika pauze u radnom danu. Uverenje da tu muziku delom i sama omogućujem pomoglo mi je da ostanem na tom poslu.

Sada mislim da je zvuk tih glasova za mene bio pojačan i važan zato što mi je život bio ispunjen tišinom. Te zime sam živela sama, na petnaestak kilometara od grada, na izlokanom zemljanom putu. Kad bih se po oblačnoj noći vratila kući, a zaboravila da ostavim upaljeno svetlo, nisam mogla da vidim prst pred okom dok sam prelazila put od auta do ulaznih vrata. Nisam imala televizor, a radio je hvatao samo nekoliko stanica i pritom krčao. Tek sam bila završila koledž i još nisam znala ko želim da budem, što je svakako doprinosilo mom utisku da je svet neograničeno veliki.

Svakog jutra pre odlaska na posao čitala sam ili pisala pesme u toj tihoj kući. Tišina je bila opipljiva i dobroćudna, nudila mi je prostor da zamišljam ne samo rad koji me je u tom času čekao već i rad u budućnosti. Kad bih podigla glavu s hartije i pogledala kroz prozor, videla bih jastrebove u niskom letu nad sivim šipražjem. Ali noći su bile drukčije. Bila sam sama u tišini koju je uvećavao mrak. Pustoš tog mesta izgledala mi je ogromna, a ja u njemu sićušna. Sama tišina je bila prisustvo, čak i po oluji i jakom vetru. Nisam uspevala da se usredsredim ni na šta drugo osim na svoju usamljenost u tom nepreglednom predelu. Sad znam da sam tada tražila bilo kakvo sidro. Svake večeri sam ložila veliku vatru i zurila u njene promenljive plamenove; u najgorim noćima bih povukla ćebad s kreveta i spavala uz vatru, ne zbog toplote, već zato što me je umirivalo njeno živo prisustvo.

Kako se dan produžavao, noć me je sve manje uznemiravala. Kad je stigao april, sedela sam na pragu, uživala u toploti sunčevih zraka i slušala nevidljive talase iza duna, s druge strane puta. Po noći sam ponekad spavala uz otvoren prozor; vetar je postao blag i čula sam sirenu koja upozorava brodove da je obala blizu.

Pre sledeće zime napustila sam ostrvski život i preselila se u grad. Mogla sam da idem na pesničke večeri skoro svakog dana; radila sam u knjižari i provodila sate i sate u drugim knjižarama. Želela sam da budem deo tog sveta. Začudila sam se kad sam shvatila da se teško prilagođavam buci gradske zime. Na ostrvu su snežne oluje pojačavale tišinu. U gradu je bilo obrnuto. Moji susedi su imali lopate i sprave za oduvavanje snega. Ne bi čak ni sačekali da se vreme smiri, odmah bi prionuli na posao.

***

Mada tišina može biti zastrašujuća, ljudi su je uvek tražili. U 3. veku, u doba koje je bilo mnogo tiše od našeg, pustinjske majke i oci propovedali su tišinu; u 6. veku sveti Benedikt iz Nursije uveo je ćutanje u svoja pravila manastirskog života. Trapistički sveštenik Thomas Merton stupio je u Getsimansku opatiju 1941. godine, ali pre toga je povremeno živeo u Njujorku. „Gradska atmosfera je najednom postala strahovito napeta zbog vesti koja je stigla preko radija“, seća se on u Sedmospratnoj planini. „Pre nego što sam čuo o čemu se radi osetio sam napetost. Najednom sam postao svestan da se tiho, zasebno mrmorenje mnogih radio-aparata stopilo u snažan, zlokoban glas koji je dopirao do mene iz raznih pravaca i pratio me po ulici… Čuo sam ‘Nemačka – Hitler’.“

Radio je bio jedna od mnogih stvari koje je Merton sa zadovoljstvom ostavio iza sebe kad je otišao u manastir. Tu je svoju najplodonosniju tišinu nalazio tokom noći.

„Sedim u mraku. Sedim u ljudskoj tišini“, piše on u Joninim znacima. „Onda počinjem da čujem rečitu noć, noć mokrog drveća, dok mesečima klizi preko crkve u izmaglici od vlage i žege koja se povlači.“

Ponekad čak i oni koji prisilno žive u tišini otkriju njenu složenost. U Hronici kulta ličnosti, svojim memoarima iz zatvora u vreme Staljinovih velikih čistki, Jevgenija Ginzburg opisuje nametnutu tišinu kao vrstu mučenja. Ona se pita:

„Koliko tišine / ima na svetu?“ Ali u isto vreme kaže da je u tišini „mogla da posmatra virtuoznost koju razvija ljudsko pamćenje izoštreno samoćom i potpunom izolacijom od spoljašnjih utisaka. Čovek se seća, s neverovatnom tačnošću, svega što je ikad pročitao i može da ponovi čitave stranice knjiga koje je davno pročitao i naizgled zaboravio.“

***

Danas mislimo o tišini kao o nečem što izmiče i počinjemo da je merimo. U Kvadratnom inču tišine iz 2010. akustički ekolog Gordom Hempton opisuje „možda najtiše mesto u Americi“ – utočište u kome prirodu ne kvare razni zvuci koje proizvode ljudi. Počeli smo da merimo i uništavanje koje može proizaći iz remećenja tišine. U Velikom životinjskom orkestru iz 2013, muzičar i prirodnjak Bernie Crause nosi merač zvuka u šumu da bi pokazao kako preterana buka prekida ptičju pesmu.

Ali suočavamo se i sa bukom koju merač zvuka ne registruje. Nedavno sam putovala vozom iz Bostona u Njujork. Sedela sam u tihom vagonu. Žena pored mene držala je na stočiću dva otvorena kompjutera i tablet. Dok je voz putovao na zapad i dok je pored njenog prozora prolazila južna obala Nove Engleske, njeni kažiprsti su skakutali po tastaturi i ekranima dok je žurila da nešto skenira i odgovori na poruke. Sunce na vodi, talasi koji zapljuskuju obalu, njene ruke koje se nečujno kreću između različitih sprava – njena frenetična revnost je ubijala tišinu jednako kao što bi to učinio glasan razgovor, i sigurna sam da je moje vrpoljenje tokom putovanja imalo veze s činjenicom da sam bila bliže toj ženi nego udovici koja je nekad davno živela u mojoj kući. Jasno se sećam dana kad sam povezala mašinu na kojoj pišem sa svetom i odrekla se dela privatnosti svog rada.

Kad bih dobila priliku da živim na nekom udaljenom ostrvu, mislim da me mrak i vetar ne bi uznemiravali kao nekad; posle one nezaboravne zime provela sam mnogo vremena na pustim mestima i osećala se prijatno. Pitam se, međutim, da li bih imala strpljenja da tu dugo ostanem ili da se nastanim jer sam se privikla na odsustvo golemog prostranstva čije smanjivanje je suštinski obeležilo moj život.

Jane Brox, The New Yorker, 03.04.2019.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 18.07.2019.

Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Džejn Broks, Peščanik, radio