Соња Савић – Између страха и наде

Игуман манастира Хиландара нам поручује:

У доба небивалног страдања, време је за сузе и покајање. Време је да схватимо, да нам не могу помоћи бучни протести; него смерна молитва у храмовима и домовима.

Питамо се, зашто нам не могу помоћи бучни протести?! Нездраво узбуђење које прати бучне протесте угушује ону свест о нашој личној одговорности које би нас навело на преиспитивање сопствених срца, и довело до разумне реакције на искушење. Уместо да реагујемо истинским старатељством и добротом једни према другима, ми у неправедној агресији налазимо изговор и повод за манифестацију наше повређене поноситости, гордости и гнева. Исус каже:

Или који цар који пође с војском да се побије са другим царем, не седне најпре и не одржи веће; може ли са десет хиљада срести онога што иде на њега са двадесет хиљада? Ако ли не може он пошаље посланике док је онај још далеко и моли да се помире.

(Лука 14, 31-32)

А како ми поступамо? Да бисмо избегли понижење спремни смо да жртвујемо и сопствене и туђе животе. Спремни смо да отпочнемо и Трећи Светски рат, само да би истрајали у свом поносу и инату.

Опијени привременим и лажним успехом којим нас Ђаво увек омамљује у почетку ми полазимо путем гордости и поноситости са кога после немамо снаге да се понизимо и вратимо назад. Показујемо склоност, да тако олако жртвујемо живот, као да је он толико безвредан, да је земља на којој људи живе вреднија од самих људи; а онда ту идолатрију чак називамо човекољубљем.

За разлику од Американаца који својом техником чувају своја тела, ми својим телима чувамо нашу технику. У стању тако нездравог узбуђења, неко је чак узвикнуо – “До последњег човека ћемо се борити да се не изврши геноцид над нама!” Не треба ли људи да нам буду светији од земље на којој живе? Да ли огњиште постоји ради човека или човек ради огњишта? Националне вредности постоје ради нације, а не нација ради својих националних вредности. Док је Западни свет у ропству од материјализма, ми смо у ропству од наших идола. Материјалне вредности бар нечему служе; и сами хрлимо ка њима; док наши идоли не служе никоме.

Не сабирајте себи блага на земљи где мољац и рђа квари и где лупежи поткопавају и краду. Него сабирајте себи благо на Небу где ни мољац ни рђа не квари и где лупежи не поткопавају и не краду. Јер где је ваше благо онде ће бити и срце ваше.

(Матеј, 6, 19-21)

Немојмо се борити за царство земаљско већ за Царство Божије, а Царство Божије је љубав према ближњем, према живом човеку. О, како је лакше волети ћирилицу, домовину и мртве претке него живе људе око нас… Хоћемо ли дати живот за ову земљу које су се наши преци одрекли пред страхом од непријатеља?

Сеоба Срба под Чарнојевићем би могла да се схвати као издајство земље и национални кукавичлук, али је она пре свега била разуман израз праве љубави према нацији. Исус саветује:

Ако вас потерају у једном граду, бежите у други.

(Матеј 10, 23)

О, како је тешко поносном и охолом срцу да се понизи и постане разумно. Ако већ хоћемо да бранимо узвишене принципе до саме смрти, онда се покајмо за грехе Америке и принципе Новог Светског Поретка које смо сами усвојили. Покајмо се за себични материјализам наших срца и тоталитаризам на локалном плану. Уместо да се боримо против грешника са Запада, устанимо у борбу против самог греха, а грешницима покажимо Љубав, јер им је Љубав потребна. Уместо да измишљамо класне, националне и верске непријатеље, устанимо против оног нашег највећег непријатеља – Зла у сопственим срцима. Када своја сопствена срца будемо очистили од греха, када сами будемо добили моћ и силу Љубави да од непријатеља стварамо пријатеље, тада ћемо моћи да Новом Светском Поретку пружимо бољу алтернативу од оне коју он заступа. Да би себе уништили, нама не требају никакви спољни непријатељи; ако се не покајемо за своје грехе сами ћемо себе да уништимо, само да престану да нас узнемиравају овим бомбардовањем које сада изазива вештачки мир међу нама, има онда да наставимо да се међусобно гложимо до потпуног истребљења. Зато још говори Господ:

Обратите се к мени свим срцем својим и постећи и плачући и тужећи. И раздерите срца своја, а не хаљине своје, и обратите се ка Господу Богу својем, јер је милостив и жалостив, спор на гнев и обилан милосрђем и каје се ода Зла. Ко зна, неће ли се повратити и раскајати се, и оставити иза тога благослов.

(Јоил 2, 12-14)

Боље да се сами понизимо пред Милостивим Богом него да будемо понижени пред Немилостивим Човеком. Борба против сопственог греха је највећа борба која се икада водила.

Претпоставимо да је Исус дошао у наше време и у нашу земљу, и почео да, као некада код Јевреја, укорава, не спољњег непријатеља – Римског окупатора, већ, националну и верску охолост и самоправедност. Претпоставимо да је затим ухапшен и као издајник осуђен на смрт. Те да је народу дато да изабере да ли ће пустити на слободу Њега или Вараву, који је заправо крив за смрт војника окупатора. Да ли би наш народ пре ослободио онога који га укорава за грех и позива на покајање, или онога који представља снагу отпора страном окупатору? Против кога се наш народ заправо бори? Зар ми не бисмо Христа разапели на Крст исто као некада Јевреји, а Вараву прогласили националним јунаком? Размислимо зашто су судбине јеврејског и нашег народа тако сличне. Кренимо прво у борбу против Зла које носимо у сопственим срцима, а Бог ће тада моћи у складу са својом праведношћу да нас сачува од зла које нас сналази споља.

У Београду, 30.04.1999.

Za P.U.L.S.E Stefan Katić

  Društvo, narod, NATO, postupci, Religija, Sonja Savić, Stefan Katić