Kid A – Radiohead

Najveći izazov za recenzenta, kojem kratki vremenski okvir neretko predstavlja najveću prepreku da objektivno proceni vrednost novog albuma, jeste da nakon samo par slušanja prepozna remek-delo. Uz to, tokom traganja za genijalnim s jednakom pažnjom mora voditi računa i da osrednje ni u kom slučaju ne proglasi izuzetnim. Dešava se, ponekad, da nove pesme budu zavodljive, noseći sa sobom energiju koja vam ubrza krv kroz vene, ali ako nakon ponovljenih slušanja razotkrijete sve njihove tajne shvatite da se, ipak, radilo o lažnom alarmu.

Kodirani ključ vremena

S druge strane, neki albumi isprva znaju da zvuče autistično, praćeni nerazumljivom ili besmislenom lirikom, ostavljajući slušaoca u dilemi da li se tu radi o nečem posve izuzetnom i novom ili je, pak, reč o velikom, razočaravajućem promašaju. Vrativši im se mesecima ili godinama kasnije, te pažljivo ih slušajući, otkrijete svu njihovu lepotu i dubinu pa zažalite što ste ih ranije, nemajući strpljenja, pogrešno vrednovali i ocenili isuviše rano. Prošlogodišnje proglašenje albuma „Kid A“ grupe Radiohead za najbolji album dekade od strane uticajnog magazina The Rolling Stone, još jedno je podsećanje da je za dešifrovanje enigmatičnih i kompleksnih albuma (kakav „Kid A“ jeste) neophodno posedovati ispravno kodiran ključ čije fine ureze može oblikovati samo protok vremena.

Nakon tri sjajna CD-a koja su objavili devedesetih i osvajanja lente s natpisom „najuticajniji rok bend decenije“, Radiohead su se na pragu novog milenijuma suočili sa čuvenom dilemom uspešnih: kuda dalje kad ste na samom vrhu. Planetarni uspeh slojevitog, gitarsko-elektronskog „OK Computer“ koga relevantne ankete danas svrstavaju među najbolje albume svih vremena, predstavljao je dodatno breme. S obzirom da ih je kritika proglasila modernom rok verzijom Bitlsa i predvodnicima svoje generacije, Radiohead su bili svesni da im je potreban „bitlsovski zaokret“ sličan onom kojim je liverpulska četvorka sredinom šezdesetih vesele „je-je-je“ pesmice zamenila melodijski i lirski kompleksnijim, društveno-angažovanim albumima.

Kako je pevač Tom Jork objasnio, namena „Kid A“ je bila da bude njihov „veliki brisač“ koji će poništiti sve što su do tada uradili, vraćajući ih na novi početak. Tako su 2000. Radiohead „ugasili“ Radiohead i osnovali novi bend pod istim imenom. Iako je „Kid A“, verovatno zbog očekivanja publike da će nastaviti tamo gde je „OK“ stao, odmah po objavljivanju preuzeo je prvo mesto američke liste albuma, a kritike su bile podeljene: od ocena da je reč o „izuzetnom delu“ do atributa poput „pretenciozan“, „hermetičan“ i „dosadan“. U suštini, ni jedna od suprostavljenih ocena nije bila daleko od istine. Tačno je da je album otuđen i često opsesivno iritantan, da se nešto što liči na gitarski rif može čuti samo u uvodnom basu „The National Anthem“ i da ambijentalne gitare u „Morning Bell“ zvuče kao krici galebova(!), te da, konačno, albumom dominiraju „čudna“ lirika, elektronska muzika i „inteligentni tehno“ na tragovima Aphexa Twina.

Međutim, danas je jasno da su zvučno eksperimentisanje na „Kid A“ i strpljivo traženje novih izraza iz korena redefinisali rok muziku na rođenju 21.veka, dajući joj nedostajući umetnički impuls. Radiohead su, samouvereno iskoračivši u potpuno neistražene teritorije art-roka, svesno uništili komercijalno dajući prednost alternativnom, pa je izvesno da ni omiljeni album autora ovog teksta, komunikativni i inteligentni „In Rainbows“ iz 2007. ne bi zvučao tako moćno da su Jork i ekipa ostali na starim pozicijama. „Kid A“ definitivno nije najbolji album Radioheada i sigurno nije genijalan u dimenzijama koje mu je dodelila američka kritika, ali je nesumnjivo najuticajniji album dekade jer je – pionirski. A biti proglašen pionirom (sećate se?) predstavlja najveću čast.

Aleksandar Grbović

“Danas”

Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E

  Aleksandar Grbović, Kid A, Muzika, Radiohead.