Koliko puta se film gleda? – Običan svet, po pravilu, filmove gleda jednom, eventualno dva puta, i ako ih pitate „Zašto?”, odgovoriće vam da nemaju više potrebe za reprizom, jer su ih već videli, što bi značilo: saznali jednom zauvek. Takav odgovor najbolje svedoči o kakvim se zabludama radi i kakvu vrstu filmova gleda najšira publika. To su oni filmovi (holivudskog tipa) koji i ne moraju da se gledaju više od jednog, manje-više, površnog gledanja. Ako ih dalje pitate za gledanje umetničkih filmova, ili vas neće razumeti šta ih pitate, ili će vam odgovoriti da i njih gledaju jednom, eventualno dva puta, jer ne razlikuju umetnički od namenskog filma. A ako ih pitate  koliko često slušaju muziku koju vole, odgovoriće vam sa oduševljenjem da to čine bezbroj puta.

Zašto ljudi filmove obično gledaju jednom, a omiljenu muziku slušaju mnogo puta ili im isto tako ne smeta da neku umetničku sliku na zidu svoje sobe gledaju svakodnevno? U pitanju je niz predrasuda i zabluda.

Muzika se sluša dosta često jer nema „priču”, prija i ne opterećuje mozak, slika se gleda jer ukrašava stan što takođe ne podrazumeva svakodnevno razmišljanje, pri tom nemamo mogućnosti (finansijske) da slike menjamo često, dok je film „laka zabava i kada vidimo o čemu se radi, glupo je gledati ponovo ono čemu znamo kraj”. Dakle, zabluda nastaje zbog generalno pogrešnog shvatanja filma, kao priče koja je stavljenja u centar važnosti, te publika kada sazna tu „priču” prestaje da se interesuje za određeni film, tj. filmsku priču.

Nemamo pretenzije da ovde ponavljamo i dokazujemo teoriju da film nije samo priča i da priča u umetničkom filmu ne treba da bude glavni izvor estetskog doživljaja, već da je film satkan od mnoštva elemenata koji taj doživljaj nude pojedinačno ili kao deo orkestrirane celine. Ali i kada je priča kičma filma ne znači da je iscrpljena saznavanjem samo njenog površnog sloja. Mnogi veliki reditelji, kao što su Bergman, Tarkovski, Breson, Paradžanov, Kurosava, Josiliani, Bunjuel, Sokurov, Felini, Jančo, Mizoguči, Hercog, Kobajaši, Godar, De Sika, Angelopulos… – i da ne nabrajamo više, jer bi taj spisak bio predug za ovu priliku – pričali su priče, ali ne tako jednoslojne da bi smo im sve mogućnosti čitanja i doživljavanja filma iscrpeli u jednom gledanju. Naprotiv, prosto su pozivali na novo gledanje i na otkrivanje njihovih bogatstava. A obični gledaoci, naviknuti kroz filmove „holivudskog tipa”, na status pasivnog posmatrača, ili su izlazili sa pola filma, ili su izbegavali gorepomenute autore. Nažalost, to su činili i mnogi koji sebe smatraju „poznavaocima filmske umentnosti”, pa čak i „ekspertima”.

Zaključak bi, dakle, bio: Umetnički filmovi se gledaju mnogo puta, baš isto kao što se „bezbroj puta”, sa uživanjem, mogu slušati Mocart, Bah, Čajkovski, Vivaldi, Verdi, Šuman, Smetana, Štraus, Ravel, Hačaturijan, Rimski-Korsaakov, Marija Kalas, Pavaraoti, Bočeli, Bitlsi, Rolingstonsi, Pako de Lusija, Santana… A one filmove za jednokratnu upotrebu, baš isto kao i  lošu muziku, bar što se tiče potpisnika ovih redova, ne morate nikada da gledate i slušate.

I Tarkovski je bio sklon ovakvom shvatanju filmske umetnosti i, uopšte, svake velike umetnosti. O tome svedoči i citat o njegovom odnosu prema Bergmanovim filmovima:

„Mnogo puta sam gledao Bergmanovu ’Personu’, i svaki put sam dobijao nešto novo. Kao istinsko umetničko delo, ono dozvoljava da se prema njemu odnosimo lično, svaki put ga drugačije tumačeći“. („Vajanje u vremenu“)

I njegova skromna poruka, na kraju (ovog puta cela):

„…Umetnost ne bi bila umetnost kada ne bi svakom čoveku davala mogučnost za sopstveni doživljaj. Naravno, i spremnost, i određena jasnoća u razumevanju moraju postojati. Ali, najvažnija nije spremnost, u smislu nekog znanja, niti obrazovanje, nego duhovni nivo. To jest prihvatanje. Ne toliko razumevanje, koliko prihvatanje. Ako prihvatiš, onda ćeš i razumeti! Nastupiće moment kada ćeš razumeti!”  (Iz intervjua, 1985)

Ima, naravno, filmova koji ne moraju da se gledaju više puta, pošto se njihova površnost može u totalu videti iz prvog gledanja. Ali tada se neminovno postavlja novo pitanje: „Da li je bilo potrebno i to jedno gledanje?”. Da, takvih filmova ima na pretek i oni dominiraju u svetskoj kinematografiji, ali to ne treba da vas buni. To je filmska industrija. A mi ovde govorimo o filmskoj umetnosti.

Autor: Miroslav Bata Petrović

“Deset zabluda o filmu” – VIII deo

“Filmske radosti”

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Film, Miroslav Petrović