Kosmička samoća -Jednom me je jedan satanista okarakterisao kao “razobličitelja neortodoksnih shvatanja”. Nije mi bilo sasvim jasno šta je time mislio, pa mi je pojasnio:

Ne, nisi ti razobličitelj kojeg krasi osobina da ima neortodoksna shvatanja, nego si ti samo razobličitelj koji razobličava neortodoksna shvatanja. Znaš, postoje ortodoksna i neortodoksna shvatanja. Neko razobličava ortodoksna, a ti razobličavaš neortodoksna shvatanja.

Ispada da ja nisam kadar da budem razobličitelj ortodoksnih shvatanja. Ova nedorečenost, pa naknadno objašnjenje, bilo je sasvim dovoljan signal da pomenutog satanistu imenujem za neku važnu funkciju u mojoj Fondaciji, s tim što je dijabolizam moje nonšalantnosti zasenio prenemaganje njegovog doktrinarnog satanizma. Prenemaganje satanizma je obožavanje i služenje Satane, tj. jednog vulgarizovanog i maskulizovanog, prvobitno ženskog aspekta Velike Majke, aspekta koji predstavlja Njen mračni vid. Cilj tog obožavanja je oslobađanje od emocija kroz potpuno predavanje jednoj, onoj najjačoj emociji. Rezultat takvih napora proizvodi strašne posledice pa otud taj put nije prijemčiv slabijim karakterima, s obzirom da katarza od svih te besomučno prianjanje za jednu emociju – i to onu najjaču – obično proizvodi demone, pošto su demoni ovaploćena grotesknost jedne hiperbolisane osećajnosti. Naravno, isto bi mogli reći recimo i za obožavaoce Hrista koji beše hodajuća ljubav.

Sa druge strane, nonšalantnost dijabolizma jeste jedan krajnji, ali prefinjen i veoma perfidan egocentrizam koji ne pristaje ni na kakvo služenje ili obožavanje bilo kog osim samog sebe. Pomenuti egocentrizam ide toliko daleko i mnogo dalje od standardnih oblika satanizma da bi čak odbio laskave religijske i mitološke funkcije označene terminima poput: Antihrist, Ahriman, Lucifer, ali i Saošjant, Spasitelj, Mesija… Sve te forme ova vrsta dijabolizma smatra sputavajućim i suviše obavezujućim (oni teže što većoj slobodi razmahivanja njihovih ega), pošto je svaki od pomenutih entiteta (mitoloških i religijskih funkcija) na neki način zarobljen svojom ulogom u kosmičkom poretku, ma koliko ona glamurozna bila. E, pa ja sam jedan, upravo takav, nonšalantni dijabolik. Glamur, to sam Ja. Kosmička samoća moja je domovina.

To se sve uklapa u svetonazor koji tvori maksima Kalajićevog kodeksa Ordo explorarum:

Samoću duhovnu prihvati kao dar nebeski.

Ta samoća je totalna i sveobuhvatna i jeretična za svaki vid duhovnog delovanja koje podrazumeva zajednicu. Vitez samoće je poput zvezde. On jeste zvezda. Tek iz perspektiva veoma udaljenih magnituda moguće je sagledati obrise istinske nebeske zajednice kosmičke samoće. Ako znamo šta je i gde je ishodište zvezdanih staza, znaćemo kako nešto jeste uprkos tome što nam sve govori da to nije. Oni koji zemaljske zajednice projektuju na nebesa, za mene su redom svi satanisti – u pežorativnom smislu. Oni koji kosmičku samoću projektuju na zemaljsku ravan – braća su u metafizičkom smislu.

Za P.U.L.S.E / Dorijan Nuaj

bafomitras.blogspot.rs

  dijabolizam, egocentrizam, samoća