Kung-fu hustle i skriveni zmajevi – aka obavezno gledaj!

Prvi kung-fu film koji sam gledao 70-tih zvao se “Karate Čelicni mladić” iliti “Kara te čelični mladić” (Superior Youngster), čija prva scena počinje ovako:

GANGSTER (sa vrha hridi):

“Karate, dođi i poljubi mi noge!”

KARATE (sa dna hridi):

“Poljubi ih sam!”

GANGSTER (gomili od 120 bandita):

“Na njega!”

KARATE (ime lika) skače na vrh hridi i s rukama u džepovima nogama potamani bandu.

Kung fu filmovi polaze od jednostavne premise:

ONI KOJI ZNAJU BORILAČKE VESTINE, UMEJU DA LETE.

Ako niste spremni da ovo prihvatite, ne možete ih gledati.

Sa izuzetkom Brucea Leeja koji je 60-tih izazvao eksploziju žanra, Jackie Chan-a koji je uveo elemenat komedije u žanr i pretvorio ga iz monotonog krvoprolića u veseli cirkus i Jet Leeja, koji je žanru vratio “dostojanstvo” ozbiljnom tehnikom i virtuoznošćcu, kung fu film je oduvek smatran za tresh robu i primitivizam. Ne bez razloga; motiv za akciju je gotovo uvek isti – OSVETA. U najboljem slucaju, motiv je osveta uz moralne titraje: učenik osvećuje ubijenog učitelja, “pere obraz” svoje kung-fu škole ugnjetene od strane kabadahija (polaznika kompetitorske skole ili japanskih okupatora). U jeftinoj hiperprodukciji kung fu filmova 1965-2000, glumci kaskaderi koji se krevelje, negativci koji se obavezno smeju pre i posle ubistva, prezasićene osnovne boje u kostimima (kulturološke razlike) i dekoracije slične domaćim filmovima (makovnjače na stolu, milje(vez) na televizoru i sl.) dovele su do toga da su samo probrani manijaci tipa v.c.p. (vaseg cenjenog pripovedača) znali da temeljno analiziraju varijacije između “mekog i tvrdog ždralovog laza”, “tehnike orla i pijanog majmuna” kao i sličnosti između “tigra” i “tehnike vibrirajućeg prsta”. (pola od ovih tehnika je izmišljeno, ali nije bitno)

Proleća Božijeg 2000, kung-fu film po imenu “Crouching Tiger, Hidden Dragon” dobija nekoliko oskara, a žanr svoj legitimitet i visoke budžete. Crouching Tiger u svojoj formi protežira upravo ono čemu se prosečan gledalac smejao: njegovi junaci umeju da lete.

Ali umesto da lete u toku borbe, oni lete kao ždralovi – u ushićenom romantičnom zanosu. Sve što je u standardnom kung fu filmu odrađivano prebrzo (da se “trik” ili “prevara” ne bi videla) ovde je razvlačeno na tenane, “do koske”. Tako su svi kinetički elementi – slow motion, lepršanje plastova, pelerina i zavesa, valcer zasićenih boja – dobili estetsku vrednost. Toliku da je film proglašen za umetnički.

Ono sto je potom usledilo imalo je upravo suprotan efekat:

Producenti iz Hong Konga, smatrajući da je “balet” prodao film i dobio oskare, počeli su da izbacuju gomilu visoko budzetskih kojestarija tipa “House of flying daggers”, “Three Kingoms” i sl,sa mnogo baleta,teske kvazi-filozofije, besmislenih borbi i  “umnih” razvučenih scena. Sto razvučenija scena,to bolja za oskara, tako im se valjda činilo. Kung fu filmovi pretvoreni su u čistu dosadu sa overdoziranim CGI (kompjuterskim efektima).

Zaboravljena je prosta činjenica da je “Crouching tiger..” u suštini ljubavna priča, baš kao i “Titanik” i “Avatar”. Da nema direktne romanse ovi filmovi bi bili negledljivi po drugi, a možda i prvi put.

Žanr je skup konvencija u priči, kadriranju, likovima, dizajnu pa i ritmu ako vec hoćete. Ako porno film ne izaziva libido, znaci da je loš porno. Ako komedija ne zasmejava već uspavljuje, znači da nije komedija i da ima ritam drame a ne komedije.

Ono što razdvaja žanrovski od “autorskog” filma je to da potonji pokušava da NE barata konvencijama, već ima “privatni” ugao gledanja na stvari.

“Crouching tiger” predstavlja donekle autorski pristup žanru (kao neki De Palmini filmovi) i rezultat posle njega je katastrofalan po žanr kojem pripada: stare kung fu filmove više ne možete da gledate jer deluju stereotipno, novije ne možete da gledate jer deluju pre-pretenciozno i nerazumljivo. Kung -Fu je žanr koji posle 2000. počeo da sebe shvata preozbiljno.

 No, nije sve tako crno: juče sam pogledao svoj omiljeni film iz 2004, KUNG FU HUSTLE i poceo da vrištim od smeha još na prvoj sceni:

 ….U cekaonici u policijskoj stanici, preko zabrinutih lica gradjana i dezurnih pozornika čuju se urlici. Kamera odšvenkuje na tabelu sa natpisom “Red i Zakon”, preko koje se sruči telo premlaćenog policajca. Kamera ode na šefa policije koji se trese od straha. Lokalni tabadžija (sa šeširom kao u Belog Bore Perjara) izdire se na njega.

 TABADŽIJA:

“IMA LI JOŠ NEKOG!? IMA LI!?”

Muk.

TABADŽIJA: (reč po reč)

“Samo zato što je pljunula na ulici, vi ste ovu gospođicu (pokazuje na kurvu u belom) priveli u muriju.IMA LI OVDE ZAKONA? IMA LI OVDE DRŽAVE!?”

Šef murije se znoji.

Banda pod imenom “Sekirice” (imaju istetovirane sekire na grudima) reketira ceo grad – sem mahale koja se zove “Svinjska mahala” u kojoj žive najsiromašniji od kojih nema vajde jer nemaju love za reket. Upravo njih pokušava da reketira reditelj filma Stephen Chow, koji igra glavnu ulogu kukavice i prevaranta sa svojim debelim ortakom. Problem nastaje kada prava banda shvati da on reketira u njihovo ime i kada se pojave da ga lemaju u mahali. Tada se ispostavlja da cela mahala, od debele stanodavke sa cigarom, preko berberina homoseksualca pa sve do pekara vrhunski barata kung-fuom.

Stephen Chaw je istočni Sergio Leone, Magnus&Bunker, Quentin Tarantino, Groucho Marx, John Milius, Bob Foss i Stanley Donen u isto vreme. Alan Ford u miljeu, Sergio Leone i Milius u epskom preterivanju sa stilom, Groucho Marx u potpuno screw-ball humoru, Stanley Donen i Bob Fosse u lepršavoj koreografiji i Quentin Tarantino u nostalgičnom poigravanju sa žanrovima. Uz to i vrstan martial artist i pantomimičar – Jackie Chan i Buster Keaton u isto vreme.

Još nisam video film koji je toliko uspešna mešavina stilova-a ima svoj stil. Kada radite komediju, vrlo je teško održati ton u gegovima, pogotovo u glumi i mizanscenu – ton koji je uvek na ivici da ode u budalaštinu ili neuspeh, ali uvek ispliva kao svež i šik. Zasmejavaju vas čak i grafički efekti. Mogu da mislim kakve su reakcije bile u bioskopskim salama, kada publika uđe u “štimung” i posle par dobrih gegova po refleksu počne da se smeje na svaki podignuti prst.

Da ne tupim, pogledajte još jednom ovaj film ili ga skinite sa neta- obavezno u originalu s prevodom. Svaka dubbing (prevedena na engleski) verzija je trash.

Ovaj film je ono sto je “Once upon a time in the west” za spaghetti western, ono sto je “Singing in the Rain” za mjuzikl,ono sto je “A night at the opera” za screwball komediju, ono sto je “Meals on weels” za akcionu film – najbolje sto žanr moze da ponudi.

za P.U.L.S.E: Mustafa Presheva

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Film, Kung fu, Mustafa Presheva