Lutke (i za odrasle)
Onima koji bi devojčicama uskratili lutku preporučujem da se pozabave „lutkama za odrasle”. One su intrigantnije za analizu.
Što se mene tiče, lutka, sa sve svojim frizurama i toaletama, najlepša je stvar u detinjstvu devojčice. Kasnije, dok su se i moja ćerka u svoje vreme, kao i moja unuka, do besvesti igrale sa „Barbikama“, uživljavajući se u sve njene uloge, od domaćice u američkom predgrađu ili trendseterke u lovu na muža, do junakinje kosmičkih brodova, stjuardese, doktorke…, bila sam u prilici da pročitam toliko toga o lošem uticaju takvih lutaka na decu! Te one su loš primer „jer su sve lepe, vitke, zlatokose i negovane“, te samo se provode, te imaju besna kola i još bešnje kuće…
Sve su to gluposti. Treba pustiti decu da prožive svoje bajke. Onima koji bi da devojčicama uskrate bilo kakvu lutku preporučujem da se pozabave „lutkama za odrasle“. One su intrigantnije za analizu. Ima ih u slikarstvu, vajarstvu, muzici, poeziji, u pozorištu i na filmu. U pravoj umetnosti i još više u domenu kiča.
Potreba dece za igrom sa lutkom oduvek je postojala, ali je njen smisao zavisio od vremena, podneblja, okolnosti, civilizacijskih nivoa. Lutka može biti primitivne izrade, izgnječena i osušena od ilovače, istesana od drveta, sašivena od krpa, a može biti i luksuzan predmet, pažljivo urađen rukom umetnika. Unikat ili izrađena u milionima primeraka, industrijski štancovan proizvod plasiran na tržište planetarnih razmera… Lutke izrađene pre nekoliko hiljada godina danas su muzejski eksponati. Najveća je zabluda da su lutke, kako za decu tako i za odrasle, lake i isprazne stvari. Širom Evrope i Azije, a naročito na Dalekom istoku, posebno u Japanu, stvarani su vekovima likovi-tipovi, koji su postali arhetipovi ljudskih strasti i ponašanja.
„Može li uvaženi profesor Akademije lepih umetnosti u Drezdenu – bečki slikar Oskar Kokoška (1886–1980) biti ubica?“ Upravo to su se pitali policajci koji su stigli na lice mesta. Mlada žena ležala je obezglavljena, oblivena krvlju i okružena kricima prisutnih u prazničnoj noći u kojoj je umetnik proslavljao svoj 36. rođendan. Svi su bili pijani. Na sreću, policajci su odahnuli. Žena je bila samo lutka, krv je bila samo prosuto crno vino. Oskar je voleo Almu Maler (1880–1964) ljubavlju koja prevazilazi granice razuma. Godine 1911, 24 sata posle susreta sa njom koja je upravo postala udovica slavnog kompozitora Gustava Malera, Oskar joj nudi brak. Njoj su 32, njemu 25 godina. Strast ih je vezala snažno i dugo. On stanuje u Beču, u malom ateljeu, čiji su zidovi obojeni u crno. Ona mu pozira do besvesti – ili vode ljubav. Posle izvesnog vremena kod nje dolazi do zahlađenja. Onda on, očajan, odlazi sa željom da pogine u Prvom svetskom ratu, ali ostaje živ i dalje zaljubljen.
Tada naručuje lutku voljene žene u prirodnoj veličini, za nju kupuje najlepše haljine i luksuzni donji veš u najskupljim radnjama u Parizu, tako obučenu vodi je sa sobom – ona sedi pored njega u otvorenoj kočiji ili u operskoj loži. Ništa nije vredelo. Ona se udaje, ali za drugog. Onda on odluči da je – ubije. U svojoj umetničkoj fikciji – teatralno!
Oskar Kokoška voleo je Almu Maler do kraja svog dugog života. A ona je, sama po sebi, bila remek-delo. Zvali su je „muzom četiri umetnosti“ (prvi muž – kompozitor Gustav Maler, zatim ljubavnik – slikar Oskar Kokoška, pa drugi muž – arhitekta Valter Gropijus, i treći muž – književnik Franc Verfel). Ova fatalna žena ljubičastoplavih očiju ovenčana je titulom najveće kolekcionarke genija 20. veka.
Kao što se dobro sećam snežne i olujne praznične noći i moje lutke „iz snova“ od pre sedamdesetak godina, isto se tako sećam posete „Viktorija i Albert“ muzeju u Londonu, kada sam se na izložbi pop-modernog dizajna srela sa delom britanskog umetnika Alena Džounsa (rođen 1937). Bilo je to sedamdesetih godina prošlog veka. Dizajner je voleo nameštaj i lutke. Ove druge, i te kako, i to ženske. Da je voleo lutke – znam, a da li je mrzeo žene – ne znam. Možda. „Problematično“, ocenili su kritičari. „Fuj, odvratno“, nastavile su feministkinje. „Radim ono što želim“, odvratio im je dizajner, i nastavio po svome. Podloga za njegov nameštaj bile su tri žene-lutke u sado-mazo odeći i pozama, i to u formi čiviluka, fotelje i stočića!!!
Šta reći? Eksperiment, avantura, podsvest, provokacija… Raritet za kolekcionare, samo ne znam da li za one koji skupljaju nameštaj ili za one koji vole da se igraju sa lutkama? Prepuštam to psiholozima, analitičarima.
marijana@ambijent. net
Radmila Milosavljević
Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E
Lutke (i za odrasle) napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →