Jonathan Lynn o “Da, ministre”

Mart 2003. Zajedno sajt Jonathana Lynna i Yes (Prime) Minister files ponosno predstavljaju sesiju pitanja i odgovora sa Jonathanom Lynnom. Posetioci su bili u mogućnosti da ostave pitanja Jonathanu i deset najboljih među njima mu je postavljeno. Hvala Jonathanu i ljudima koji su predali pitanja!

Pitanje 1: Pre nekoliko nedelja, novoizabrani predsednik Lula (Brazil) objavio je da ukida veliki vojni ugovor sa svojim snabdevačem (SAD) i da će upotrebiti taj novac da bi se borio protiv nezaposlenosti u svojoj zemlji. Zvuči poznato (otkazivanje Tridenta)? Kladim se da znam na šta će se ovo svesti! Pre deset meseci, premijer Barosso (Portugal), novoizabrani, objavio je rapidno smanjivanje javnih rashoda namerom da se rasformiraju suvišne institucije (portugalski ekvivalent Quango-u), od kojih su mnoge osnovane još pre mnogo godina da nadziru i reše probleme koji su odavno prošli. Zvuči poznato? Ishod je bio urnebesan svakom obožavaocu serije “Da, ministre”: Novi institut je formiran, novo osoblje zaposleno da proučava problem i izveštava; posle 9 meseci odlučivanja, konsultacija i preispitivanja, ispostavilo se da samo 3 (tri!) “quango-a” očito nisu potrebna (oko 12 osoba ostalo je bez posla – privremeno, obzirom da su preraspoređeni u novoformirani Institut). Novi Institut trenutno zapošljava stotine ljudi i samo je svoje ciljeve preusmerio da omogući javnu istragu trošenja novca na institute koje formira vlada. Pa, g. Lynn, pitanje je: kako je moguće da su vaše serije još uvek tako aktuelne i danas, posle pada Komunizma, Berlinskog zida, kraja Hladnog rata, uspona terorizma, pada Ajatolaha, proširenja EU, uvođenja Evra, i tako dalje, i tako dalje?

Odgovor 1: Razlog što su serije još uvek tako aktuelne i posle dvadeset godina taj je što se ništa suštinski ne menja. To je stvarno i poenta serija, takođe. Jedino što se menja su imena učesnika i cifre (zbog inflacije). Na primer, kada smo počeli da pišemo “Da, premijeru” u leto 1986, otišao sam u kancelarije Daily Telegrapha u Ulici Fleet i pogledao članke tih novina objavljene u toj istoj nedelji 1956, 30 godina ranije. Ispostavilo se da su sve priče bile potpuno iste: pisalo se o nadolaženju plime nasilja na Bliskom Istoku, pitalo se da li će biti rata između Izraela i njegovih suseda, da li bi Britanija trebalo da bude u Evropi ili ne, da li bi britanski posebni odnosi sa Amerikom trebalo da budu žrtvovani u ime toga da budu dobri Evropljani, rashodi za odbranu, strah od inflacije/deflacije/stagnacije/stagflacije, nezaposlenosti i tako dalje. Zapravo, iako su naše serije doživljavane kao izrazito aktuelne, epizode su često pisane mesecima ili čak i godinu dana pre nego bi bile snimljene i emitovane. Aktuelnost je iluzija.

Epizoda “Jobs for the Boys”, premijerno emitovana 7. aprila 1980. godine. Sir Desmond Glazebrook: Objavljen je članak u današnjem Telegraphu: “Quango džungla”: Preostalo je još oko 8,000 plaćenih naimenovanja koja ministri mogu podariti kvaziautonomnim nevladinim organizacijama, u vrednosti od pet miliona funti godišnje. Sigurno imaš dva, tri mesta viška. (…) Vrlo malo znam o svemu tome. Sir Humphrey: Pa, u šta se razumeš? Sir Desmond: Ni u šta. Ništa ne znam. Ja sam bankar. (…) Sir Humphrey: Mora postojati neka manjinska grupa koju bi reprezentovao. Sir Desmond: Bankari. Sir Humphrey:Vidiš, idealna osoba da bude naimenovana u quango je crna, velške nacionalnosti, hendikepirana žena sindikalac. Svi tražimo jednu takvu.

Pitanje 2: Šta mislite o tome što su “Da, ministre” i “Da, premijeru” citirani u nekim udžbenicima o britanskoj politici kao način da se razume kako se upravlja zemljom?

Odgovor 2: Oduševljen sam što su “Da, ministre” i “Da, premijeru” citirani u udžbenicima o britanskoj politici. Iako je većina informacija iz programa bila dostupna u drugim izvorima poput “Dnevnika” Richarda Crossmana, mi smo ih ponudili u čitljivijoj i lakše razumljivoj formi.

Pitanje 3: Britanska vlast morala se promeniti od Callaghan/Thacher ere i mora da su sada dostupne mase novog materijala. Da li bi bilo moguće ponovo pokrenuti seriju, sa novim glumcima?

Odgovor 3: Britanska vlast morala se malo promeniti od Callaghan/Thacher ere, ali samo površno. Sada postoji više “specijalnih savetnika” uvezenih u Ulicu Downing 10, Ulicu Downing 11 i ostala ministarstva, i reč “izvrnuti” verovatno je ušla u politički rečnik od vremena serija. Ali, suština britanske vlasti ostaje ista – pogledajte moj odgovor na prvo pitanje. Nisam siguran da ima svrhe snimati novu verziju serije sa novim glumcima, pogotovo zato što su originalni glumci bili nenadmašni.

Pitanje 4: Obzirom da se serija vrti oko vlasti, iako uglavnom u Kabinetu, zašto nijedna jedina scena bilo koje serije nije smeštena u Parlament?

Odgovor 4: Odgovor se sadrži u samom pitanju. Nijedna scena nije smeštena u Parlament zato što su serije o vlasti. Vlasti nema u Parlamentu; nešto politike ima tamo, i prilično mnogo pozorišta ima tamo. Vlast se ostvaruje van javnosti. Kao i u svim predstavama za publiku, pravi posao obavi se na probama iza zatvorenih vrata. Onda se javnosti prikaže Parlament onako kako to želi vlast.

Epizoda “The Greasy Pole”, premijerno emitovana 16. marta 1981. godine. James Hacker: Kakav je osećaj, Richarde, preći iz Donjeg u Gornji dom parlamenta? Lord Crichton: Kao prelazak iz životinja među biljke.

Pitanje 5: Da li biste mogli da nam kažete više o načinu na koji su pisane epizode? Da li je osnovna ideja svake epizode proizilazila iz istraživanja prošlosti britanske politike ili bi je prvo autori izmislili i onda je dalje razrađivali? Koliko je bilo potrebno istraživati za svaku epizodu?

Odgovor 5: Osnovna ideja svake epizode dolazila je na razne načine. Nekada je proizilazila iz istraživanja, razgovora sa nekim od naših izvora iz vlasti; nekada iz objavljenih materijala, poput Crossmanovih Dnevnika; nekada iz aktuelnih vesti za koje smo mislili da će imati odjeka; a, nekada u potpunosti iz naše mašte. Primer za poslednje bila bi epizoda o javnom zdravstvu u kojoj smo izmislili bolnicu sa 500 činovnika, ali bez doktora, sestri ili pacijenata. Ova bolnica dobila je nagradu Florence Nightingale kao najhigijenskija bolnica u zemlji. Nakon što smo izmislili ovaj apsurd, otkrili smo da već postoji šest takvih bolnica (ili vrlo velikih krila bolnica) baš onako kako smo ih i opisali u našoj epizodi, čak je u jednoj bolnici u Cambridgeshire bio jedan jedini pacijent: šef zadužen za medicinske sestre bio je pao sa neke skele i slomio nogu.

Kada bismo pronašli osnovnu ideju, radili bismo na priči u rasponu od tri dana do dve nedelje. Kada bismo je zaokružili, trebalo bi nam svega četiri jutra da napišemo sve dijaloge. Nakon što bismo napisali celu epizodu, pokazali bismo je nekom od naših tajnih izvora, uvek konsultujući nekoga ko je ekspert po pitanju teme o kojoj govorimo. Obično bi nam davali dodatne informacije koje bi, zato što su istinite, uglavnom bile mnogo smešnije od bilo čega što smo mi bili u stanju da izmislimo.

Epizoda “The Compassionate Society”, premijerno emitovana 23. februara 1981. godine. James Hacker: A, druga stvar?Bernard Woolley: Pitali ste me da proverim oko navodno prazne bolnice. James Hacker: O, da! Bernard Woolley: Kao što sam Vas upozorio, mreža šofera baš i nije pouzdana. Roy je pogrešio. James Hacker: Hvala Bogu zbog toga! (…) I?Bernard Woolley: Činjenica je da ima samo 342 člana administrativnog osoblja u bolnici. Ostalih 170 su portiri, čistači, ljudi u perionici, kuvari i tako dalje. James Hacker: A, medicinsko osoblje? Bernard Woolley: A, njih nema. James Hacker:Nikog? Bernard Woolley: Nikog.

Pitanje 6: Po vašem mišljenju, šta je to bilo u vašoj saradnji sa Antony Jayem što je dovelo do stvaranja tako čudesne političke satire?

Odgovor 6: Antony Jay bio je ekspert o pitanjima birokratije, bio je već objavio knjige kao što su “Menadžment i Makijaveli” (“Management and Machiavelli”) i “Korporacijski čovek” (“Corporation Man”). Bio je takođe i čelni čovek BBC-jevog odeljenja (Talks and Features) što je prilično slično tome da se bude viši civilni službenik (prim. prev. najviši rang u birokratiji – oni koji stvarno vedre i oblače). Ja sam došao sa iskustvom pisanja i glume u mnogim televizijskim i pozorišnim komedijama, i režiranja u pozorištu. Nekako, naša dotadašnja iskustva nadopunjavala su se. Počeli smo raditi zajedno pišući filmove obuke za Video Arts – Antony je osnovao ovu kompaniju kada je shvatio da je većina filmova za obuku dosadna zato što ti govori kako da stvari radiš na pravi način, dok je on smatrao da bi ih učinio zanimljivijim kada bi prikazivao ljude koji stvari rade pogrešno. Jednim delom, videli smo “Da, ministre” i “Da, premijeru” kao filmove za obuku političara, prikazujući im kako izgleda kad rade pogrešno.

Epizoda “The Skeleton in the Cupboard”, premijerno emitovana 25. februara 1982. James Hacker: Kako je Sir Humphrey saznao da sam se video sa dr Cartwrightom? Bernard Woolley: Bog radi na misteriozan način. James Hacker: Da mi nešto razjasnimo! Humphrey nije Bog, u redu? Bernard Woolley: Hoćete li mu Vi to reći ili ću ja?

Pitanje 7: Da li vam je žao što niste napisali još epizoda serija?

Odgovor 7: Ne.

Pitanje 8: Iako smo videli bračni život Jima Hackera u »Da, ministre«, nikada nismo saznali nešto više o Sir Humphreyu Applebyju. Kakav bi on bio da ste odlučili da ga prikažete?

Odgovor 8: Bračni život Jima Hackera bio je blago relevantnan zato što je on živeo iznad radnje u Ulici Downing na broju 10. Oduvek smo podrazumevali da Sir Humphrey živi u Haslemeru, ima sina na Winchesteru i ćerku u Bedalesu i da mu je supruga osećajna žena koja peče kolače za druženje u crkvi i uživa da šeta porodičnog buldoga. Mislim da su Humphreyevi hobiji da čita (uglavnom biografije), sluša klasičnu muziku, i povremeno posećuje Kraljevsku Šekspirovu kompaniju (Royal Shakespeare Company), Nacionalno pozorište (National Theatre) ili Kraljevsku opersku kuću (Royal Opera House), gde je bio u upravnim odborima. Svoje odmore verovatno je provodio šetajući Lake Districtom i, povremeno, ploveći Lymingtonom. Sve u svemu, imao je blago topliji odnos sa svojim psom nego sa svojom porodicom.

Epizoda “The Smoke Screen” (“Da, premijeru”), premijerno emitovana 23. januara 1986. Desno na slici je Sir Humphrey Appleby, koga igra nezaboravni Nigel Hawthorne.

Pitanje 9: Da li je “Da, ministre” bilo moguće uspešno prevesti u američku seriju ili su vlasti SAD-a i Britanije toliko različite da bi to bilo neizvodljivo?

Odgovor 9: Suštinska razlika između sistema vlasti u Britaniji i SAD u tome je što je britanski sistem, koji stvarno i ne funkcioniše, nastao slučajno. Britanska vlast ima motor kosilice i kočnice Rolls Roycea. Zvanična opozicija, trenutno torijevci i liberalne demokrate, samo su opozicija u egzilu. Civilna služba je opozicija na položaju. Otuda, kao i u većini birokratija, mnogi ljudi mogu da kažu: “Ne”, ali gotovo niko ne sme da kaže: “Da”.

Amerikanci, počinjući od nule, budalasto su kopirali ovu situaciju nazvavši je Podela moći i kao svetinju je uneli u svoj Ustav. Zakonodavno telo (Kongres) ima vrlo malo izvršne moći. Izvršna vlast (Bela kuća) nema nikakvu zakonodavnu moć. Vrhovni sud može proglasiti svaki zakon kao neustavan – otuda, ista vrsta vrzinog kola. Takođe je tačno da je Kongres uglavnom pozorište na isti način kao što je to i britanski parlament.

Moglo je biti prevedeno u američku seriju, ali američke TV komedije ovih dana teže tome da ne budu ironične ili satirične. Žele da stvari budu više domaćinske i ugodne. Kada sam razgovarao sa mrežom oko toga da je prebacimo u američku seriju, pitali su me da li bih mogao da ubacim lik klinca – ili ako ne mogu, onda psa. Odlučio sam da je život previše kratak.

Pitanje 10: I, dalje prolazim vaše knjige zbog svog posla u vlasti. One mi više pomažu od većine predavanja. Kako i gde ste naučili tajne civilne službe, kao trik od 4 reči, 4 faze strategije pri krizama u inostranstvu, 5 standardnih izgovora Civilne službe i slično?

Odgovor 10: Mislim da smo ih izmislili.

Epizoda “A Victory for Democracy” (“Da, premijeru”), premijerno emitovana 13. februara 1986. Sir Humphrey Appleby:Onda sledimo strategiju iz četiri faze. Bernard Woolley: Šta je to? Sir Richard Wharton: Standarna reakcija Spoljnih poslova u vreme krize. U prvoj fazi kažemo da se ništa neće dogoditi. Sir Humphrey Appleby: U drugoj fazi, da se nešto možda može dogoditi, ali da mi ništa ne treba da radimo. Sir Richard Wharton: U trećoj fazi kažemo da bi možda nešto i trebalo da uradimo, ali da ne možemo ništa. Sir Humphrey Appleby: U četvrtoj fazi, da smo nešto možda i mogli učiniti, ali je sada prekasno.

Ajant preveo za P.U.L.S.E

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Ajant, Film