Mеђу афричким белокошцима у намибијској пустињи – Како су настали „аветињски градови”? Зашто у пустињи живе само најбољи? Каква је разлика између британског и немачког колонијализма? Ево одговора
Понекад наша осећања бивају најживље покретана мртвим предметима, попут једне зарђале плехане кутије за оловке у боји, марке Stabillo,са сликом белог лабуда у кружном раму, која потиче из прашине главне улице Колманскопа. Носим је са собом као неку успомену. Кад се њен поклопац одигне — погледу се указују плава, црвена, жута, црна и бела оловка. Највише је истрошена плава, па бела, а црна је нетакнута. Коришћење беле упућује ме на закључак да је њен власник обичавао цртати по обојеном папиру, како се то усуђују да чине углавном професионалци. Никада нећу сазнати какве су све ликове и крајолике описале те оловке.
Осматран очима способним да разликују само архитектонске стилове, Колманскоп се ни по чему не разликује од насеља својствених јужним пределима немачког културног простора, од Баварске до Тирола. Двосливни кровови су коси као да треба да стресају снежне наносе, а прочеља кућа радо показују градитељски скелет од готски укрштаних дрвених носача, истакнутих мрком бојом спрам кречног белила оплате. Понегде, мале капеле с Распећем сведоче о верској ревности.
Ипак, насеље није затрпано снегом већ песком Намибијске пустиње који наносе ветрови Африке. Колманскоп је један од „аветињских градова” које је на атлантској обали подигла дијамантска грозница какву су код немачких колониста изазвали британски експлоататори, почетком XX века. Већ низ деценија у њему нема никаквог трага живота изузев пустињског и оног који доносе и односе туристи, зачарани stimmung-ом пролазности.
Бар за очи писца ових редова, Колманскоп је урбанистичко осведочење једне трагичне појаве што је обележила XX век и коју је Милош Црњански означио изразом преузетим из речника британске имиграционе политике: displaced persons. Као што постоје премештене особе, постоје и премештени градови.
Пред премештеним особама осећам саучешће уусуду који их је погодио и отргао од родне груде, а пред премештеним градовима душу ми обузима туга спрам подложности европског човека сиренама које га отржу, обично неповратно, од отаџбине, уз самообману да је изван Европе могуће живети европски. И баракa у којој станујем, с прозором што гледа на најстарију пустињу ове арене универзума — такође је премештена. Она садржи све што је потребно да се европски човек у пустињи не би осећао пустињачки: од света нужности до трпеза луксуза, од компјутера, сателитског телефона и телевизора до конзерви с гушчијом џигерицом, залеђеног димљеног лососа, француских вина и шампања Cristal, вазда спремног за славље, у фрижидеру напајаном аутогеном енергијом.
Барака чини део управе имања које се простире на преко 1.200 квадратних километара пустиње, омеђених жичаном оградом. Само у уском појасу, дуж реке Орање, власници узгајају винову лозу, први доносећи грожђе на тржишта Европске уније, јер су међу афричким виноградарима најближи екватору.
У друштву Фридриха Ничеа
Обилазим имање у друштву главног инспектора Вилерса, и сувласника, инжењера Фридриха Ничеа, чији се прадеда доселио у Намибију из Шлезије. Када су ми га представљали, стиснувши му руку пријатељства рекао сам:
„Драго ми је, а ја сам Рихард Вагнер. Дошло је време да се помиримо.”
Зинуо је од запрепашћења и промуцао:
„Реткост је у овој пустињи срести човека који зна за још једног Фридриха Ничеа осим мене.”
Пролазећи, током смотре винограда, крај група црних радника, што се одмарају у сенци чокота или кантина, питам се како они пак нас виде и доживљавају. У њиховим очима не видим искре мржње, својствене просторима којима је некад владао Горди Албион. Ако би о европским колонијалним нацијама требало судити по односу црнаца према бледоликим дошљацима — онда би Енглези прошли најгоре, а Италијани и Немци најбоље. Ипак, у њиховим очима осећам да у нама виде уљезе који корачају по земљи што им не припада. Гласно поверавам тај утисак афричког искуства. Ниче уљудно ћути пред комплиментом а Вилерс, Бур, припадник специјалних снага у време апартхејда, ћутке га обрће на веригама сопственог искуства, пре него што ће одговорити:
„Да, тачно, у Намибији нема мржње према белцима, поготову не онакве која потиче из злопамћења британског колонијализма. Уосталом, овдашњи добро знају да су их на немачке фармере хушкали британски агенти. И кад је Намибија била део Јужноафричке Уније, где су политику de facto водили Енглези — овде је преовладавао благотворни утицај немачких староседелаца, колона, који и данас ту живе, делећи судбину са осталима…”
Фридрих Ниче се осећа понуканим да нешто истакне:
„Али важно је знати да и сушта супротност тој мржњи може бити једнако погубна. Мислим на теорије по којима су сви људи исти, без обзира на боју коже. И та теорија се може претворити у страшно насиље над људима, над етничким и културним разликама које треба поштовати. Ево, видите ове куће? Оне су производ погрешне претпоставке да сви људи исто воле и желе.”
Видим низ нових и лепих, породичних кућа од опеке, с двосливним крововима под црепом.
„Те куће су потпуно празне. У њима нико не станује од кад су саграђене. Саградили смо их за наше раднике, по највишим стандардима. Мислили смо да ћемо их усрећити, да ће нам бити захвални. Можете мислити какво смо разочарање доживели кад су одбили да се ту преселе из својих трошних тршчаних колиба, које сваки јачи ветар односи. Ниједна породица није хтела да се у њих усели. Њима су те куће хладне, туђе, као некакве тамнице.”
Биљка стара две хиљаде година
Оно што чујем подсећа ме на једно место код Тацита где он каже како се Германи ужасавају пред обичајем Римљана да своје богове затварају у тамнице, односно храмове. Германи су, као и Словени, своје богове славили у слободном простору.
Питам Ничеа шта се дешава када пустињски ветрови однесу колибе. Слеже раменима:
„Ништа! Они онда приону и граде нове. Свако своју. Нема код њих радне солидарности. Туђа им је и колективна исхрана. Организовали смо пољске кујне, пружајући бесплатне оброке, како би уштедели време, али су радници то одбили. Кажу да нико не уме да им справља тако укусну храну као њихове жене. И тако се они за ручак враћају својим кућама, односно колибама. Ја то поштујем. Свет би био ужасно досадан кад би сви људи били исти, а све нације једноличне. Разумем и што у нама виде уљезе које, за сада, толеришу. Једино ми смета што сваке године, пар дана пред бербу, радна снага с којом смо склопили уговор, ултимативно тражи много више од уговореног и заправо нас уцењује. Ипак, не жалим се, јер — ако не овде — ја осећам радну солидарност код свих који умеју да виде целину и општи интерес Намибије. Нас ова пустиња упућује једне на друге. А у њој има места за све. Има нас укупно један милион душа, просечно по једна на један квадратни километар.”
Долазећи у Намибију мислио сам да је пустиња простор беживотности, безличности и досаде. Дубоко сам се преварио: никада на путевима свог живота нисам срео тако огромно мноштво разноврсних облика живота и израза животности, попут оног које око мора опазити у примерку праисторијске флоре, званом Welwitschia mirabilis, што раскошно шири своје дуге, широке и меснате листове, зелене боје, хранећи се само зрацима сунца и капљицама јутарње росе, довољним за живот дуг и по две хиљаде година.
Ниче ми пружа велики, тек убран грозд, хвалећи његову еколошку чистоћу:
„Пробајте ово грожђе у коме нема ни трунке пестицида! Овде нема никакве потребе да грожђе прскамо. Сама пустиња, својим суровим условима живота се брине да уништи сваког паразита који би се усудио да се настани у њој. Исто важи и за људе: овде долазе, остају и опстају само доиста најбољи, најхрабрији и најчеститији. Извесно сте већ чули нашу животну пословицу: у овој пустињи човек само два пута плаче. Први пут када се ту насели а други пут кад мора да оде.”
Окрећем се око себе и док погледом прелазим по далеким хоризонтима пустиње у свест ми, из тресетишта сећања, долазе парчићи спектакла цивилизације Запада: од инсталација по вртовима Венецијанског бијенала до милионских поворки педера по булеварима и трговима Берлина, Рима или Париза. Те сличице извештачене неживотности пред призором крајње природне живости изазивају ми гласни смех.
Кажем Ничеу чему се смејем и предлажем да у пустињи саграде стационар за лечење европских наркомана. Уверен сам да би у пустињским условима, далеко од радијација цивилизације, одбацили њену смрт и заволели живот.
Драгош Калајић
Mеђу афричким белокошцима у намибијској пустињи added by P.U.L.S.E on
View all posts by P.U.L.S.E →
Ваш сајт је бакља која пали Калајићеву ватру!