Miodrag Trajković, stereograf “Petog leptira”

Miodrag Trajković, stereograf “Petog leptira” – Dar čistih očiju

Zahvaljujući Vuku Karadžiću, Anastas Jovanović 1854. godine otkriva tajne stereo fotografije. Popularnost stereo fotografije u Srbiji raste sve do Prvog svetskog rata. Skoro svaki profesionalni fotograf je bio i stereo fotograf. Nažalost posle Velikog rata, a i do dan danas, njena istorija u Srbiji skoro i da ne postoji. Tačno 160 godina kasnije, srpska istorija stereo fotografije ponovo počinje da se piše, ali ovaj put počinju da je pišu “pokretne” slike, zahvaljujući prvom srpskom 3D filmu “Peti leptir” koji će se naći na bioskopskim repertoarima od 23. decembra 2014.

Tema ovog intervjua neće biti radnja filma, već otkrivanje malih tajni onog što se događalo iz kamere. Stoga, naš sagovornik će biti direktor fotografije i prvi srpski stereograf na filmu, Miodrag Trajković.

Ove godine se navršava 160 godina postojanja stereo fotografije u Srbiji. Ako je Anastas Jovanović prvi stereo fotograf, za Vas može reći da ste prvi stereograf na filmu. Da li je pre Petog Leptira bilo pokušaja snimanja 3D filmova u Srbiji i na koji način ste naučili oblast stereoskopskih filmova, pretpostavljajući da se u vreme Vašeg studiranja na Akademiji dramskih umjetnosti u Zagrebu to nije proučavalo?

Koliko sam ja upućen, znam da je postojala ideja da se uradi 3D film u Srbiji. Nažalost zbog finansija, mislim da je ideja bila da se radi sa jednom kamerom, a da se 3D pravi u postprodukciji. Ja sam trebao da radim jedan korporativni spot pre nekoliko godina, ali i to je propalo.

Na akademiji, na žalost, nismo imali mogućnosti sticanja 3D iskustva. Jednostavno, nije postojao alat za to. Prvi moj kontakt sa 3D rigom je bio nekoliko dana pre početka snimanja filma Slučajni prolaznik. To se desilo tako što smo Jozo Patljak (producent i reditelj filma) i ja otišli u Minhen kod proizvođača da ga preuzmeno. Osim prethodnog, teorijskog znanja koje sam stekao zahvaljujući internetu i gledanju 3D filmova, to je bila prilika za praktično iskustvo. Narednih nekoliko dana smo isprobavali mogućnosti. Moram priznati da je bilo dosta stresno sve do prvih testova.

U intervju za VFXSerbia Uroš Petrović, autor romana “Peti leptir” po kojem je film rađen, nam je otkrio kako se rodila ideja za realizaciju filma. Pošto se ovaj intervju bavi produkcijom filma, zanima nas kako je došlo do ideje da se “Peti leptir” snima u 3D ?

Mogućnost da snimamo 3D je ostvarena zahvaljujući hrvatskom koproducentu, Alka filmu i njenom vlasniku Jozi Patljaku koji je vlasnik sve neophodne opreme za jedan takav poduhvat.

Mi smo mogli da biramo – 2D ili 3D. Kako smo znali da će delovi našeg filma biti mnogo bolji u 3D nije bilo mnogo razmišljanja. Odluka je brzo pala na 3D. Slučajni prolaznik je bio drama i svi su nas pitali zašto je sniman kao 3D. Naš odgovor je bio da stiže vreme 3D filma i da bi to trebalo da je normalno, kao što se snimaju zvučni filmovi ili filmovi u boji. Zašto bi 3D bio rezervisan samo za velike spektakle?

Što se Petog leptira tiče, mislim da neće biti takvih pitanja. Peti leptir je raskošna fantastična bajka na koji smo svi ponosni. Mislim da smo uspeli da ga napravimo tako da izgleda daleko skuplje nego što je realno bio.

Vi ste bili stereograf i direktor fotografije i na prvom hrvatskom 3D filmu “Slučajni prolaznik“. U čemu se razlikuju Peti leptir i Slučajni prolaznik gledajući sa strane tehnike koja je korišćena i možete li nam više objasniti o rekordima koje je postigao vaš prvi steroskopski film ?

Razlika sa tehnološke strane ta dva filma je u 3D rigovima koji su korišćeni. Slučajni prolaznik je sniman sa Sterotec Side-by-side Maxi Rig. Odličan i pouzdan rig. U međuvremenu, Alka film je kupila P+S Technik Freestyle 3d Rig. Do pred sam početak je postojala nada da ćemo snimati sa dva riga (odnosno 4 kamere). No situacija se zakomplikovala i odlučili smo se za manji i lakši P+S Technik. On nam je omogućio da snimamo iz “ruke”, odnosno sa ramena, kao i iz malog električnog automobila u luna parku. Lako smo ga okretali za kadrove iz donjeg rakursa (par centimetara iznad nivoa potoka).

Rekordi Slučajnog prolaznika se odnose na premijeru filma u pulskoj Areni : 3D projekcija je izvedena sa udaljenosti od 73,6 metara što je vrednost koja prevazilazi sve dosadašnje filmske projekcije, ali i fabrički previđene mogućnosti same tehnologije. Uz to, postignut je ugao vidljivosti od 60 stepeni čime je pokrivena ukupna površina prostora za publiku u Areni u punom kapacitetu.

Zahvaljujući takvim tehničkim postavkama projekcije, ostvaren je još jedan svetski rekord. Film je gledalo 5920 gledaoca, što je najveći broj gledaoca na jednoj 3D projekciji na svetu. Film se projektovao na platnu širine 18,70 metara na novom srebrnom platnu i slika je izgledala kvalitetno kao na vrlo preciznom monitoru prilikom kolor korekcije (na žalost, u standardnim bioskopima to ne izgleda tako, stare lampe, neadekvatna platna za 3D …)

Kao što u svetu kompjutera postoji rivalastvo između PC-a i MAC-a, tako u svetu 3D filma postoji rivalstvo izmedju paralelnih i konvergirajućih kamera. Svako od pristalica jedne od ove dve strane ima svoje argumente. Čiji ste Vi pristalica i zašto, da li postoji razlika u doživljaju dubine kod ovih načina snimanja ? Pojasnite ukratko našim čitaocima u čemu se razlikuju ova dva načina snimanja.

Imao sam sreću da snimam i jedan i drugi postupak. Zahvaljujući poslednjem iskustvu paralelnog snimanja mogu reći da sam pristalica snimanja konvergentog postupka. Peti leptir je film koji je mnogo zahtevniji od Slučajnog prolaznika i odlučili smo se za paralelni način snimanja zbog brzine. Jednostavno, bilo je malo snimajućih dana. U paralelnom načinu se stereograf oslanja na tablice i postprodukciju. Finalno podešavanje se ostavlja za postprodukciju.

Kod ukrštenog (konvergentnog) postupka se na kontrolnom monitoru odmah vidi da li je dobijeni efekat kojem se težilo. Vidi se gde je ravan ekrana (konvergenca), vidi se kolika je negativna paralaksa i kolika je pozitivna. Ako nisi zadovoljan dobijenim rezultatom postoji mogućnost popravka. Moj utisak je da je lepši utisak kod konvergentnog snimanja. U svakom slučaju, zbog minimalne razlike gledaoci neće nikad znati kojim postupkom je snimano.

Miodrag Trajković i njegov sin Luka Trajković kao švenker

Kako teče proces pripreme za snimanje određene scene (gledano sa strane stereoskopije)?

Na žalost postupak nije jednostavan, najviše zbog vremenske zahtevnosti. Svaka zamena objektiva oduzme oko 20 minuta. Najvažnija stvar je postavljanje objektiva u “nultu” poziciju. Odnosno, obe kamere treba da daju istu sliku bez ikakvog razmaka ili deformacije. I tad se vidi koliko su objektivi savršeni. Srećom, programi u postprodukciji omugućavaju njihovo geometrijsko podešavanje.

Na kontrolnom 3D monitoru slika i bez 3D naočara treba da bude bez preklapanja. S obzirom da se kamere pokreću u rigu u XYZ osi nije ih lako poravnati. Nakon toga sledi podešavanje. Faktori koji određuju koliki će biti razmak (i ukrštanje ako je u pitanju konvergentni podtupak) su: žižna daljina objektiva, udaljenost od objekta i efekat koji želimo da dobijemo (Koliko želimo da nam je prednji plan bude ispred ravni ekrana ili koliko želimo da je daleko zadnji plan ili gde želimo da stavimo glumca, ispred ravni ekrana, u ravan ili iza ravni ekrana). U celom postupku pomažu test karte koje se postavljaju u prostor.

Pre samog snimanja potrebno je proračunati rastojanje između kamera (interaksialno rastojanje) na osnovu konfiguracije scene i uslovima u kojima se gleda. Zahvaljući matematici i programima postoji mnogo rešenja za proračune, međutim u nekim slučajevima ne postoji idealno rešenje pa se moraju praviti kompromisi. Na koji način ste proračunavali interaksialno rastojanje, da li ste koristili neke od programa za proračune ili ste oslanjali na iskustvo i praksu ?

U mom iskustvu prilikom paralelnog snimanja se možemo osloniti na programe i tablice za izračunavanje parametara (koristili smo Real 3D Stereo Calc, aplikacija za iPhone). Kod konvergentnog snimanja je bilo mnogo više problema. Probali smo nekoliko programa i svi su nam davali različite rezultate (čak se i proizvođači ograđuju od potpune tačnosti). No, posle nekoliko dana smo stekli dovoljno iskustva. Vrednosti iz programa smo koristili kao polazne vrednosti i korekcije radili gledajući u 3D monitor (i mereći lenjirom paralaksu). Pred kraj filma smo se takmičili čija će procena biti približnija.

Da li se zahvaljujući 3D tehnici može povećati doživljaj filma gledajući sa strane pričanja priče i na koji način ste koristili prednosti 3D film u Petom Leptiru ?

Moram da napomenem da je 3D samo jedan od alata koje koristimo u pričanju priče. Svaki od njih doprinosi ako je u funkciji ili šteti ako nije. Na primer, ako je rezultat takav da smo mi svesni da su oko glumaca popaljeni reflektori sigurno nismo bili uspešni u kreiranju prostora i atmosfere.

3D nam prikazuje svet na platnu realnije nego 2D tj. kao da smo prisutni u tom svetu. Imamo lepši osećaj. Ako se kamera kreće a mi imamo osećaj da smo deo scene, sigurno smo uvučeni u scenu.

Izdvojio bih jedan primer iz Petog leptira. Glavni junak ima sposobnost da se prebaci u drugi prostor. Da bi stvorio iluziju pojavljivanja na drugom mestu koristio sam haze (dim). Subjektivni kadar je u pitanju. Pošto dečak namešta naočare, vid mu se muti i izoštrava. Čas na sadržaj u daljini čas na prednji plan, tj. dim u prednjem planu. Taj dim sam stavio ispred ravni ekrana, odnosno izmedju ekrana i gledaoca. 3D nam pomaže da doživimo to stanje i verujem da ta fikcija realnosti da učestvuje u doživljaju stvaranja priče.

Kako Vam izgleda dubina filma na platnu? Da li je film ispunio Vaša očekivanja?

Nije lepo razmetati se ali mislim da će gledaoci biti vrlo zadovoljni gledanjem filma. To mišljenje mi se učvrstilo nakon kontrolne test projekcije. Pustili smo trailer filma u bioskopu pre početka redovnog programa. Svi smo bili prezadovoljni reakcijom publike.

Fanovi 3D filmova smatraju da je Avatar najbolji 3D film ikada snimljen. Da li se slažete s njima i šta je tajna dobrog 3D filma (ako nije tajna da nam kažete)?

Ne bih mogao reći da sam otkrio tajnu dobrog 3D filma. Ali, primećujem da se 3D efekat smanjuje. Strah od negativne reakcije kod gledaoca dovodi do smanjenja efekta.

Avatar je jedan od filmova iz kojih sam crpeo znanje. Voleo bih kad bi saznao zašto je scena na početku filma (bestežinsko stanje) urađena sa preterano jakim efektom (bar tri puta više od normalnog). U početku sam mislio da je greška, ali vremenom sam došao do zaključka – oni su vrhunski stvaraoci i ne greše na takvim stvarima. Oni su tim preteranim efektom (na granici glavobolje), stanje glumaca preneli u naše glave. Izuzetna primena 3D mogućnosti.

(primedba autora intervjua: James Camoron je preterivao sa 3D efektom skoro u celom Avataru, jer ceo film osmislio i režirao tako da bude izražen 3D efekat. Čak neke glasine pričaju o tome da je na insistiranje Camerona, a čemu se stereograf protivio, steroskopski parametri povećavani (malo više) u odnosu na dobijene u proračunima. Naglašavam, to su samo glasine po internetu. Zanimljiva činjenica je da se Cameron protivio da se rade konverzije kadrova u 3D u postprodukciji, a upravo makro kadar oka na početku filma konvertovan kako bi se dobio što bolja percepcija dubine, jer sa kamerama bi bilo nemoguće dobiti željenu dubinu).

Dir. fotografije Miodrag Trajković i reditelj Milorad Milinković

Christopher Nolan, režiser filma Interstellar, priznaje da koristi CGI, ali ne da bi napravio vizuelni spetakla nego da bi bolje ispričao priču. Takođe, kaže da teži ka tome da što više koristi praktičnih efekata (efekti koji su dobijeni tokom snimanja, koji nisu kompjuterski generisanu u postprodukciji) pa su samim tim njegovi filmovi više realistični. Da li se slažete s njim i da li preteranom upotrebom CGI u filmu, gledaocu se odvlači pažnja sa priče na vizuelni spektakl. I u kojoj meri je upotrebljen CGI u Petom Lepiru ?

Kao i u životu, i sa primenom CGI treba imati meru. Efekti ne treba da su smisao filma. Oni treba da nam pomognu da ispričamo priču, da urade ono što je nemoguće ili preskupo na snimanju. U Petom leptiru smo se držali tog principa.

Primetiće te da sam koristio izraz “stereoskopski film” misleći na 3D film. Po Vašem mišljenju koji je od ova dva izraza tačniji ili se mogu ravnopravno upotrebljavati ?

Možda je u pitanju igra reči. I jedan i drugi naziv nam sugerišu pokušaj stvaranja prostornosti. Stereoskopski film je verovatno ispravan naziv ako se posmatra način snimanja – dve kamere koje snimaju iz različitih uglova. 3D film bi po mom mišljenju više odgovarao utisku koji nastaje u bioskopu.

Kakva je Vaše mišljenje o daljem razvoju tehike u oblasti produkcije i reprodukcije filma ?

Teško je imati viziju budućnosti. Sadašnja realnost je da tehnika postaje jeftinija i pristupačnija. Kamere su sve manje i kvalitetnije. Ono što će prvo da se desi je da ćemo gledati oštriju sliku. To će nam omogućiti kamere koje snimaju 4K, 5K ili 6K. Što se tiče 3D filmova, nadamo se gledanju bez naočara. Dobra stvar je što su kamere postale osetljivije a dinamički raspon veći. Može da se radi sa manje rasvete a vreme potrebno za postavljenje scene je smanjeno.