Moderni nacionalizam danas

Kao što su događaji pokazali, modernom dobu je bilo suđeno da vidi, ne konačno gašenje nacionalnih osećanja u istočnoj Evropi, nego njihov trijumfalni i neodoljivi preporod. Sile ekonomskog preduzetništva i intelektualnog nezadovoljstva koje su promenile lice Zapada prodirale su sporije i delovale slabije u zemljama čija se socijalna struktura još uvek sastojala uglavnom od feudalnih barona i kmetova. Ali ipak su prodirale, a nada u slobodu i jednakost, kojima su težili francuski intelektualci, obuzela je ništa manje snažno narode koji ni jednim ni drugim nisu bili blagosloveni.

Poslednjih godina 18. veka započelo je neobično nacionalno buđenje koje je postepeno zahvatilo čitavu Evropu; teško da ga je ijedna nacija izbegla. Ono nije zahvatilo samo Poljake koje je pad njihovog kraljevstva bacio u iskreniji i jači patriotizam; ne samo Mađare čiji su prvaci bili skoro srećni što svoja prava po rođenju mogu trampiti za čorbu Marije Terezije, sve dok njen manje oprezni sin nije ugrozio njihov društveni poredak zajedno sa njihovim identitetom i tako ih prisilio da brane i jedno i drugo.

Skoro isto tako rano zahvatio je Čehe koji još nisu bili zaboravili slavu svoje stare države; Grke, sa njihovim ranim intelektualnim životom koji njihovi turski gospodari nisu nikad zabranjivali; lukave srpske trgovce koji su se bogatili trgujući plodnom mađarskom zemljom. Jedva nešto kasnije, nacionalno buđenje je zahvatilo Rumune, Slovake, Bugare koje je život doveo u bliži kontakt sa nacionalnim aspiracijama drugih.

Što je duže neka nacija bila u ropstvu to je kasnije započela njena renesansa. Slovenci i Ruteni jedva da su je i osetili pre polovine 19. veka, a Litvanci, Letonci, Estonci i Albanci, čiji je teret bio teži a život primitivniji, čak i kasnije. Za neke, kao što su Belorusi, Lužički Srbi, Mazuri iz istočne Pruske, buđenje je i dan danas provizorno i neizvesno.

Ali teško da ga je iko u potpunosti izbegao. Naprotiv, svaka je nacija osetila onaj čudni potres koji je pogodio bugarskog monaha Paisija dok je u svojoj monaškoj ćeliji na Gori Atosu čitao staru izbledelu knjigu o herojskim podvizima srednjovekovnih bugarskih careva (zaboravljenih još od vremena kada je svaki balkanski sveštenik počeo sebe zvati Grkom), potres koji je kod njega izazvao ushićenje iz kojeg je uputio vapaj svojim sunarodnicima:

„Bugarine, ne daj da te varaju. Uči, poštuj i slavi svoj vlastiti jezik i rasu; bugarska iskrenost i jednostavnost su daleko bolji od grčke izveštačenosti i prepredenosti. Bog više voli proste i bezazlene seljake i pastire… Napisao sam ovu knjigu kad sam video Bugare kako uzimaju tuđu nacionalnost, govore tuđim jezikom i idu tuđinskim putevima i pozivam sve da je čitaju i umnožavaju kako bi videli zaslužuje li bugarski narod da se nazove časnim ili ne zaslužuje.“

Reči monaha Paisija su izraz onoga što je osećala svaka nacija. Bila je to renesansa ne manje snažna od one kroz koju su prošli Englezi i Francuzi a ambicija je, u osnovi, svugde bila ista. Bila je to težnja pojedinca da odbaci institucije koje su mu bile strane i držale ga u ropstvu; težnja da se uzdigne iz inferiornosti u koju je bio gurnut i zauzme svoje mesto u zajednici sebi ravnih.

Ali šta je bila ova zajednica? Ovde leži suštinska razlika između istočne i zapadne Evrope – razlika koja je bila neizbežan rezultat različitih procesa istorijske evolucije kroz koje su prošle. Bretonac ili Provansalac se prvo i pre svega osećao Francuzom, ništa manje od Parižanina; ono o čemu su oni sanjali bila je slobodna Francuska. Potpuno drugačije je to bilo kod Slovenaca koji nikad nisu imali svoju vlastitu državu; kod Bugara i Rumuna čije su države pretrpele takve promene da su njihove stare političke granice prestale da odgovaraju njihovom stvarnom stanju; kod Slovaka koji su se zaista prilagodili istorijski značajnoj mađarskoj državi, ali nikad nisu mogli zamisliti dan u kome bi u toj državi bili išta više do podređeni.

Za većinu njih država je bila nešto potpuno strano. Međutim, ono što su posedovali (za mnoge od njih to je zaista bilo skoro jedino što su posedovali) bila je lična vezanost za svoju nacionalnost. Sama politika namerne odvojenosti kojom ih se držalo u podređenom položaju održala je među njima svest o ovoj vezanosti. Jedan Srbin se nikad nije osećao građaninom Otomanske imperije; on je tu bio puka raja, stoka. Ali on je znao da je Srbin. A kad se ovo pasivno prihvatanje svog statusa preokrenulo u ponos i aktivnu ambiciju, sve svoje nade on je prirodno koncentrisao ne na svoju državu nego na svoju nacionalnost i njegov prvi napor je bio da tu nacionalnost razvije i osnaži.

Zaista, u većini slučajeva nacionalno buđenje je počelo kao čisto kulturni pokret. Skoro jedini izuzetak su Srbi koji su, karakteristično, prvo udarili pa onda razmišljali. U svim drugim slučajevima skoro uvek je prvi simptom novog doba bilo strasno udubljivanje u nacionalnu istoriju i psihologiju; skupljanje legendi i folklora, izrada gramatika i priručnika. Ovi su napori izgledali tako bezazleno da je austrijska vlada u svom najreakcionarnijem periodu, pod carem Franjom i Meternihom, zapravo ohrabrivala nacionalne pokrete u povoju među Česima i Ilirima (Južnim Slovenima) misleći da će oni odvratiti pažnju naroda od opasnih političkih misli.

Jednako je upadljiva simpatija sa kojom su se prema naporima zaostalijih nacionalnosti da nađu svoju dušu odnosili strani poslenici na istom polju. Opštepriznat je dug slavističkih istraživanja takvim pregaocima kakvi su bili Šloser, Herder, Gete i Grim. Oni ne samo da su svojim egzaktnijim metodama raščistili put kroz džunglu u koju su počeli da se beznadežno zapliću neuvežbani slovenski mislioci, nego su toplo ohrabrivali Slovene u njihovim naporima i uveliko doprineli buđenju nacionalnih osećaja prema kojima su ti napori bili usmereni.¹

Ali je ovaj čisto kulturni pokret često bio samo prva faza. Skoro svugde su ga pratile političke ambicije. To, doduše, nije nužno značilo traženje potpune nezavisnosti. Za podređene nacionalnosti u području mešanog stanovništva zbaciti monarha značilo je ukloniti svog glavnog zaštitnika i izložiti se daleko goroj tiraniji dominantne nacionalnosti. Za estonskog seljaka pravi neprijatelj nije bio car nego baltički baron; za Slovaka mađarski zemljoposednik; za Bugarina grčki sveštenik. Protiv ovih neposrednijih neprijatelja podređene nacionalnosti su često u savezu sa monarhom pokušavale da uspostave multi-nacionalnu državu, koja je u izvesnoj meri, takođe, nad-nacionalna; tako su se ova dva čudna saveznika zajedno borila protiv pokušaja dominantne nacije da se otarasi monarha. Tu su istovremeno delovale tri a ponekad i četiri različite sile (jer je tu često bilo i kolonista koji su u borbu ulazili stavljajući se čas na jednu čas na drugu stranu) što priču o modernim nacionalnim pokretima u istočnoj Evropi čini tako neobično kompleksnom.

Međutim, takva savezništva su bila privremena i orijentisana na praktičnu korist. Vrlo brzo su čak i podređene nacionalnosti počele da gaje političke ambicije određene vrste. Ali za razliku od nacija zapadne Evrope i čak za razliku od istorijski značajnih nacija istočne – Poljaka, Mađara i (u poslednjoj fazi svog nacionalnog pokreta) Čeha, koje su za polaznu tačku uzele teritorije koje su zauzimale tako da su pretendovale na političku nezavisnost i ujedinjenje unutar granica te teritorije – podređene nacionalnosti su za polaznu tačku neizbežno uzele fizičku naciju. A ubrzo su izradile i filozofsko opravdanje svog zahteva da svaka nacija treba da ima pravo da konstituiše nezavisnu političku državu.

Nemački mislioci su bili prvi koji su ovaj zahtev formulisali u razumljivim terminima. Nemci zapravo nisu bili podređena nacija, ali je njihov položaj krajem 18. veka daleko više ličio na položaj Slovena ili Rumuna nego na položaj Francuza ili Mađara. Zaista je malo Nemaca, ne računajući srazmerno daleke koloniste, živelo pod stranom vlašću. Uprkos tome, prosti transfer političkog suvereniteta ne bi rešio njihov problem, jer je vrhovni nemački vladar bio car Svetog rimskog carstva – kasnije car Austrije – koji je vladao multi-nacionalnom državom kojoj su, kako se činilo, nemački interesi i aspiracije bili stalno žrtvovani. Tako ustrojena država bila je neprijatelj nemačkog nacionalizma. Jedva manje neprijateljski nastrojeni bili su na hiljade sitnih knezova koji su stvarno vladali pravom nemačkom teritorijom, svaki sa svojim lokalnim prerogativima i ljubomorama, dajući sve od sebe da spreče stvaranje istinske nacionalne države, dok je Pruska u najmanju ruku imala dvosmislen položaj zbog pripajanja velikog dela poljske teritorije. Otuda se nemačkim misliocima država neizbežno pojavila kao neprijatelj nacije, tako da je svaki patriota koji je sanjao o oslobođenju i ujedinjenju svoje rase morao računati na drastične promene postojećih političkih celina.

Otac moderne nacionalne filozofije centralne i istočne Evrope je Johan Gotfrid Herder. Savremenik francuskih revolucionara – njegove slavne Ideje za filozofiju istorije napisane su između 1784. i 1791 – on je započeo od potpuno istih osnovnih premisa i postigao potpuno isti krajnji rezultat. Kao i oni verovao je u Rusoovu sliku neiskvarenog prirodnog čoveka, navodnog prvog tvorca društvenog ugovora. Kao i oni osećao je da su prošli vekovi iskrivili odnose među ljudima, pa je tragao za političkom zajednicom u kojoj bi se ovi odnosi mogli ponovo pravilno postaviti.

U svom revoltu protiv političkih sistema svoga vremena Herder je bio isto toliko revolucionaran koliko i Sijeje ili Kondorse; svojim direktnim apelom za inherentna prava pojedinca on je sledio isti put kao i oni. Međutim, pošto su okolnosti u kojima su se nalazili Nemci bile drugačije od onih u kojima su se nalazili stanovnici Francuske, Herder je svoju pažnju fokusirao na jedan drugi aspekt problema. On se nije mogao ograničiti na odnose pojedinca i države; on je imao obavezu da prvo razmotri problem same države u svetlu nacije.

Herderova koncepcija nacije je prosto adaptacija, natrunjena sa malo filozofije koja je tada bila u modi, jedne ideje koja je stara koliko i same nacije Evrope. To u stvari nije bilo ništa drugo do stara germanska Blutgemainschaft. Nacija je, prema njemu, proširenje porodice, prirodna celina koju na okupu drže prirodne krvne veze. Takve celine su uvek postojale; ali u svojoj primitivnoj formi one poseduju samo instinktivni osećaj vlastitog jedinstva. Ovaj osećaj, međutim, postepeno postaje svestan, a kada pleme (Volksstamm) zadobije ovu svest i počne da pretenduje na političko jedinstvo ono postaje nacija u pravom smislu reči.

Država koju formira jedna takva nacija je prirodna država i svaka nacija ima inherentno pravo da formira takvu državu, da bude nezavisna i da sama sobom upravlja, da oblikuje svoju politiku i svoje institucije u skladu sa svojim vlastitim nacionalnim željama. Svaka drugačija država, stvorena putem osvajanja ili putem bilo kojeg drugog svesnog napora ljudske volje je Gewaltstaat, stvorena nasilno i kao takva odvratna ljudskoj slobodi. Štaviše, što je takva nasilna država razvijenija to je ona udaljenija od prvobitne čistote nacije. Iz ove tipično rusoovske ideje proizilazi, ili je izveden, Herderov entuzijazam za nove i neiskvarene slovenske nacije.

Herderova teorija je, sasvim očekivano, imala ogroman uspeh. Bio je to ideal koji je misliocima njegovog doba i okolnosti morao izgledati kao da reflektuje najdemokratskije aspiracije svakog Nemca. Svakom pojedincu, ma koliko nizak bio njegov položaj, bilo je osigurano pravo da pripada svojoj vlastitoj nacionalnoj državi, ne zato što je bio njen podanik ili vladar, stanovnik ove ili one istorijske celine, nego svojom ličnom karakteristikom nacionalnosti. Ova proklamacija jednog apsolutnog ljudskog prava inherentnog svakom pojedincu učinila je ovu filozofiju demokratskim apelom bez presedana i obezbedila joj stalno rastuću popularnost, dok je kao princip demokratije postajala sve moćnija sila u politici.

Štaviše, bio je to jak idealistički i poetski apel. Ova teorija je bila sve drugo pre nego šovinistička. Ona je odbijala svaku primenu sile, svako nametanje strane volje naciji. Herderov entuzijazam za slovenske nacije je već pomenut; on je bio čvrsto uveren da prirodni zahtevi nacija ne mogu doći u konflikt i da, čak, ne mogu dovesti do rata.²

Herderova teorija je, uz izvesne modifikacije, vrlo brzo postala opšta nacionalna filozofija cele centralne i istočne Evrope. Rusoovski kult primitivnog je u izvesnoj meri potisnut u pozadinu. Krvne veze nisu više smatrane određujućim faktorom nacionalnosti, jer je povećanje istorijskog znanja beznadežnu nepraktičnost ovog kriterijuma učinilo očiglednom. Samo nekoliko godina nakon Herdera, Šlegel je sugerisao da je najprikladniji princip za određenje države jezik, i kao konstitutivna duhovna veza između članova nacije i kao živi dokaz zajedničkog porekla. Još veći naglasak na faktor jezika postavio je Fihte koji je smatrao da gde god postoji različit jezik takođe postoji i različita nacija koja ima pravo da nezavisno uređuje svoje poslove i vlada sama sobom.³ I od Fihteovih dana sve do Hitlerovih jezik je postao opšteprihvaćeni kriterijum za nacionalnost u Nemačkoj i zemljama pod uticajem nemačkog mišljenja, uključujući teritorije starog austrougarskog carstva.⁴

Iz nacije definisane – a bilo je, naravno, nebrojeno mnogo varijanti ove definicije, zavisno od okolnosti i želja pisaca – na osnovu Herderove teorije i slabo artikulisanih ambicija podređenih nacionalnosti u čije ime je Herder govorio, nikla je doktrina sveopšte poznata kao pravo na nacionalno samo-određenje. Ime je, naravno, netačno. Samo-određenje implicira saglasnost članova države da joj pripadaju. To je politička koncepcija; a nečija volja da pripada političkoj državi može biti potpuno nezavisna od njegove nacionalnosti. Ne može se neupitno pretpostaviti da pripadnik nacije nužno ima volju da se pridruži drugim pripadnicima te nacije u formiranju nacionalne države. Postulat je često validan, ali da su čak Herder i Šlegel samo bacili pogled na Austriju tamo bi videli Nemce za koje je taj postulat bio očito neistinit, a sasvim je sigurno da nikad, ni u jednom dobu, nije bio univerzalno validan.

Zato je tvrdnja da svaka nacija mora formirati nezavisnu državu samo zamena za istinsko samo-određenje, koje je jedna sasvim različita stvar, tako da bi ovo prvo pre trebalo nazvati nacionalnim determinizmom. Na nesreću upravo ta prva ideja se proširila i razvila tokom 19. veka sa rezultatima koji su često bili katastrofalni. Ona je dozvoljavala nacijama da unapred polažu pravo na iredentu unutar teritorija svojih suseda bez obzira na to da li stanovništvo o kome se tu direktno radilo zaista želi da menja suverenitet pod kojim živi. U krajnjim ekstremima, to je vodilo takvim zastranjenjima kakav je bio neobični Trajčkeov argument u korist aneksije Alzasa:

„Ko bi se, u svetlu naših obaveza da služimo svetskom miru, usudio da nam prigovori da narod Alzasa i Lorene ne želi da nam pripada? Doktrina da svaka grana nemačke rase ima pravo da sama odlučuje o vlastitoj sudbini, uverljivo rešenje demagoga bez otadžbine, razbila se na atome pred svetom nužnošću ovih veličanstvenih dana. Ove teritorije su naše po pravu mača a mi ćemo njima raspolagati po jednom istinitijem pravu – pravu nemačke nacije, koja neće dozvoliti da njena deca ostanu stranci za Nemačko carstvo. Mi Nemci, koji poznajemo Nemačku i Francusku, znamo šta je dobro za narod Alzasa bolje od njih samih, nesrećnika koji su ostajući pod zavodljivim uticajem svojih francuskih veza izgubili simpatije za novu Nemačku. Mi ćemo ponovo uspostaviti njihovo istinsko ja protiv njihove volje.“

Međutim, čak i ako pretpostavimo da političko nacionalno osećanje koincidira sa ličnom nacionalnošću pojedinca, teorija nacionalne države donosi velike opasnosti. Izgleda da su autori teorije pretpostavljali da su granice između različitih nacionalnosti jasne i stabilne i da će, kad se jednom ukloni sila, problem spornih teritorija nestati. Na nesreću, to se veoma retko događa. Čak i kad bi se male i izolovane manjine unutar uglavnom homogenog stanovništva ostavile na miru u narednoj fazi bi, bar u istočnoj Evropi, došlo do mešanja; u nekim slučajevima dve populacije žive zajedno ali se ne mešaju, dok je pogranično stanovništvo vrlo često rasno izmešano, bilingvalno i neodređeno.

Odatle, kad neka nacija, država in posse, postavi zahtev za nezavisnošću isključivo s obzirom na ličnu nacionalnost, položaj pograničnog stanovništva postaje izuzetno težak. Takva nacija prirodno zahteva svu teritoriju koju nastanjuju njeni pripadnici, izuzev udaljenih enklava koje s njom nisu stvarno povezane. Ali, i ako bi imala pravo na tu teritoriju ona, obrnuto, ne bi imala pravo na teritoriju koju ne nastanjuju njeni pripadnici. A pošto izgleda da je nepromenjivo, iako zagonetno, pravilo ljudske prirode da nacije žude za proširenjem granica čak i više nego za veličinom, širom pograničnih područja izbijaju konflikti nacionalnih zahteva i svaka nacija daje sve od sebe da proširi svoje buduće granice.

Stanovnici tih područaja moraju sad da odluče kojem zahtevu će se prikloniti pošto se jedan čovek ne može izjasniti kao pripadnik dve nacije (ne računajući one malobrojne koji od te veštine žive). Tako telo i duh svakog pojedinca postaju nagrada za koju se takmiče rivalske nacije. Da bi osvojili ovu nagradu svaka od njih će nametati svoju kulturu višestrukim povećanjem broja škola, crkava, novina – što je hvale vredno u teoriji, ali malo korisno u praksi.

Pošto je ljudska priroda tako ustrojena da ljudi više veruju onima koji napadaju njihove neprijatelje nego onima čije vrline same za sebe govore, novine, škole, pa čak i crkve ubrzo postaju puki rasadnici odvratne propagande a ono što se u njima uči je zloba, mržnja i ludački, podli šovinizam. A u krajnjoj instanci, tamo gde se svaka vrsta duhovnog nagovora pokazala neuspešnom, mogu biti pozvani pištolji razbojnika i noževi ubica da neposlušne pripadnike druge kulture sklone u onu sferu u kojoj je kultura, kao što smo rekli, univerzalna.

Druga realna opasnost teorije nacionalne države izbija iz položaja manjina unutar same nacionalne države. Oni rani mislioci su izgleda u potpunosti propustili da se pozabave ovim pitanjem; doduše, bilo je prirodno da se ljudi čija nacija još nije postigla nezavisnost i ujedinjenje pre interesuju za borbu kojom bi njihova nacija stvorila državu nego za odnose između već formirane države i nacije. Puna teorija nacionalne države razvijena je veoma sporo čak i u Nemačkoj, koja je opet bila pionir. Humbolt je još uvek bio sposoban da povuče jasnu distinkciju između države i nacije.

„Konstitucija države i nacionalna zajednica“, piše on 1792, „bliske su i mogu biti isprepletane, ali se nikada ne smeju pobrkati. Pored određenih veza koje država, vlašću i silom ili putem običaja i zakona, nameće svojim građanima postoje i druge veze koje oni slobodno biraju, beskrajno raznovrsnije i nepostojanije. A upravo pomoću ovih drugih veza pripadnici nacije slobodno deluju ostvarujući dobrobiti zbog kojih su i formirali društvo.“⁵

Međutim, Humbolt je bio među poslednjima koji su se držali ovakvog gledišta. Oni koji su došli posle njega ubrzo su poistovetili ideale države i ideale nacije. Ovo je, doduše, bilo neizbežno; jer država je u stvari organizovani izraz nacije bez kojeg nacija može imati samo pasivnu i nesvetovnu egzistenciju. U ovoj tački francuski i engleski mislioci slažu se sa misliocima centralne Evrope – da demokratija nema nikakvu drugu svrhu do da omogući naciji da svoje ideale ostvari u državi. Ali, šta se ovde podrazumeva pod nacijom? Za zapadnu Evropu nacija je čisto politička koncepcija a njen izraz je, u skladu s tim, isto tako politički. Odatle nacionalno samo-određenje prosto označava samo-upravu, realizaciju političkog ideala slobode.

Nacionalna volja je tu stvarno volja za slobodu i tu je pitanje lične nacionalnosti irelevantno. Zaista, sve lične veze među ljudima su tu prilično irelevantne. Za nemačke mislioce, s druge strane, sloboda je bila ono što je irelevantno – sloboda, to jest ono što leži između pripadnika nacije. Nije hipokrizija bila ta koja je navela njihove najžešće nacionaliste da padaju ničice, u maniru koji je za zapadne mislioce skoro neverovatan, pred fizičkom silom Pruske i pred vlastima njene duboko nedemokratske forme vladavine. Za njih je najviši ideal bio jedinstvo nacije (to jest, lična nacionalnost), a institucije koje štite slobodu pojedinca bile su im daleko manje važne od onih faktora koji bi mogli ojačati jedinstvo rase. Tako država zadobija neku skoro mističnu funkciju. Njena prva dužnost je da razvija nacionalni karakter, specifičnu nacionalnu Kultur. Trajčke, na primer, izričito poriče da se funkcija i priroda države iscrpljuju u njenoj političkoj dužnosti održavanja poretka. Rechtsstaat nije dovoljna.

„Država je“, kaže on, „moralna zajednica zadužena za pozitivno postignuće obrazovanja ljudskog roda i njena krajnja svrha je da se u njoj i kroz nju narod obrazuje do stvarnog karaktera, jer to je najviša moralna dužnost kako za narode tako i za pojedince.“⁶

Ovim Trajčke ne misli da država mora u svoje pripadnike usaditi najvišu doktrinu apsolutne moralnosti nego da mora u njima razviti ono što je specifično nacionalno u njima – u Nemcima Deutschtum [Nemstvo]; za ovu reč, što je dovoljno indikativno, ne postoji engleski prevod. Dužnost je države, kako on svugde ponavlja, da narod u nju ujedinjen prožima jezikom i kulturom.⁷

Privlačnost ove teorije za jedan narod kome nikad nije bila dopuštena puna sloboda nacionalnog razvoja i koji je, pored toga, posedovao tako neodoljivu sklonost za masovne akcije, očita je. A ipak je sasvim jasno da država koja sebe identifikuje sa Kultur svoje većinske nacije čini strašnu nepravdu svojim nacionalnim manjinama kojima je ta Kultur nešto strano. Njihov položaj postaje u teoriji anomalija a u praksi nesreća. Oprezno milosrđe koje neku stranu nacionalnost toleriše dodeljujući joj, ako zasluži, neka posebna prava⁸ nije zamena za puni i svesrdan razvoj nacionalnog osećaja koji se može uživati u svojoj vlastitoj nacionalnoj ili čak nenacionalnoj državi.

Rezime

Na prethodnim stranama je mogao biti dat samo grub pregled situacije u kojoj se nalaze manjine. Uslovi tako široko variraju od države do države, od manjine do manjine, od godine do godine čak i kad je u pitanju ista država i ista manjina, da je istinu o ovoj stvari teže pronaći nego što to obično biva tako da bilo kakav zaključak mora u velikoj meri biti subjektivan. Međutim, čini se prilično jasnim da sistem Lige naroda nije pokazao više od delimičnog uspeha. On je delovao kao lokalni anestetik u slučajevima u kojima se mogla ublažiti patnja; nije delovao kao lek protiv ove bolesti. On nije rešio problem kako omogućiti različitim nacionalnostima da skladno žive unutar jedne zajedničke države.

Da li je mogao učiniti više?

Jasno je da se moglo postići izvesno poboljšanje, možda čak i prilično veliko, da su bile uklonjene manjkavosti u proceduri. Greške u proceduri su očite i lako se mogu napasti tako da su se i vlade koje su zainteresovane za zaštitu manjina i međunarodna udruženja stalno bavili procedurom i svu pažnju posvetili mogućnosti njenog preoblikovanja. Mnoge su promene mogle biti izvršene (na neke od njih je već bilo ukazano) sa nesumnjivo dobrim rezultatima, čak i u opštem okviru sadašnje političke procedure trojnih komiteta. Još bolja rešenja su mogla biti nađena da su sprovedene radikalnije reforme, kao uspostavljanje trajne komisije.

Da bi garancije Lige naroda bile zaista efikasne od suštinske je važnosti da procedura bude takva da može da obezbedi da se brzo i nepristrasno sasluša svaka strana koja se smatra oštećenom. Naravno, nužna pretpostavka svake proceduralne reforme je da sam Savet Lige naroda ozbiljno shvati svoje dužnosti i skupi hrabrost da insistira na efikasnom odgovoru na svaku dobro utemeljenu i legitimnu žalbu.

Ali čak i da je Savet i svi njemu podređeni organi funkcionisao potpuno savršeno, to ne znači da bi problem manjina bio rešen. Bilo bi to kao da se savršeno veštom i uvežbanom mehaničaru naloži da popravi star i neefikasan model aparata koji je sve vreme bio izložen teškim deformacijama koje prilikom izrade nisu bile predviđene. Jer, uprkos zloupotreba kojima je od strane svih zainteresovanih strana bila izložena Liga naroda, fundamentalno zlo ne leži u nesavršenosti Lige kao garanta nego u uslovima koji njen zadatak čine nemogućim.

Pravi koren nevolje leži u filozofiji nacionalne države kakva se danas praktikuje u centralnoj i istočnoj Evropi. Dok god većinske nacije koje su preuzele komandu nad državama budu insistirale na svojim teorijski apsurdnim a praktično neostvarivim naporima da te države učine isključivim instrumentima za svoje vlastite nacionalne ideale i aspiracije, dotle će se manjine nalaziti u položaju koji ni jedan sistem međunarodne zaštite ne može učiniti podnošljivim.

To je osnovna mana čitave strukture i sasvim je neizvesno da li bi je sadašnji ugovori, sa koliko god se savršenosti primenjivali, ikada mogli u potpunosti otkloniti. Istina je da ugovori u opštim terminima obezbeđuju jednakost pred zakonom za sve nacije države koja ih je potpisala, kako u pogledu uživanja građanskih i političkih prava tako i u pogledu jednakog tretmana kad je reč o pravnoj sigurnosti i faktičkoj bezbednosti.

Članovi ugovora koji se odnose na ovo (član 7, paragraf 1, i član 8. paragraf 1, Poljski ugovor) tako polažu jedini neophodan, temeljni princip jednakosti; a pošto čitava koncepcija nacionalne države implicira kršenje principa jednakosti na štetu manjina, garancija jednakosti mora biti protumačena od strane države kao odricanje njenog nacionalnog karaktera. U određenom smislu to i jeste slučaj. Zaista logična nacionalna država ne bi, na primer, priznala Jevrejima pravo da pod jednakim uslovima mogu stupiti u javne službe, dok ih državni potpis na ugovorima na to, teoretski, obavezuje. S druge strane, posebne mere u korist manjina očito ne priznaju manjine kao ravnopravne partnere u državi.

Priznanje prava državi da jezik većinske nacije propiše kao službeni (to jest, kao jezik koji ima prioritet nad svim ostalim jezicima), ograničenje obaveze osnivanja javnih škola na manjinskim jezicima na osnovne škole i na gradove i okruge u kojima postoji ‘značajan procenat’ jezičkih manjina itd – sve ove mere pretpostavljaju princip dominacije jedne jedine nacionalne kulture u državi. Otuda garancije jednakosti imaju negativan karakter – one postaju jedina brana stvarnoj dominaciji.

Ugovori, doduše, ostavljaju mogućnost svakoj državi da ih tumači u liberalnijem smislu, ali teško da je na to mogu primorati. Jer, po opštem priznanju svih strana, mere kao što je priznanje kulturne autonomije izlaze izvan obaveza propisanih ugovorima, a, koliko ja znam, pred Ligom naroda ni jedna manjina nije tvrdila da jednakost uključuje bilo kakvo ograničenje korišćenja službenog jezika.

Ako se ugovori, kao što je uobičajeno, tumače negativno, onda se oni primenjuju samo na onu klasu manjina o kojoj smo prvo govorili – na one manjine čija nacionalna svest još nije probuđena ili koje, u najboljem slučaju, ne žele da se svojim nacionalnim životom previše izdvajaju. Na nesreću ova klasa manjina, iako je samo vek ranije bila dosta brojna, danas je veoma retka.

C. A. Macartney (1895-1978) je britanski istoričar koji se bavio Srednjom Evropom.

Preveo Branislav Dujmić

Beleška prevodioca: Ovo je prevod 1. poglavlja 4. glave 1. dela knjige National states and national minorities / Nacionalne države i nacionalne manjine C. A. Macartney (London. Oxford University Press, 1934). Rezime je prevod 7. poglavlja 10. glave 2. dela. Knjigu mi je 2010. poklonila gospođa Suzana Louth na čemu joj, i ovom prilikom, još jednom zahvaljujem. 

Peščanik.net, 22.04.2022.

1. Ništa nije čudnije nego danas čitati eulogije kojima su Nemci romantičarskog doba zasipali Slovene. Bilo je to velikim delom zbog činjenice da su Sloveni, usled dugotrajnog ropstva pod stranim gospodarima, očuvali neku vrstu prirodnog stanja za koje su Herder i njegovi prijatelji mislili da predstavlja zadivljujući kontrast naspram Gewaltstaaten Zapada kojeg su se toliko užasavali. Ovi Nemci su osećali da pred njihovim neiskvarenim susedima leži budućnost i da će oni biti u stanju da izbegnu greške i tiranije svojih prethodnika „kada se vi sve do sada usnuli narodi“, piše Herder prizivajući ih sa očaravajuće distance, „nekad tako marljivi i srećni, probudite iz dubokog sna oslobođeni okova ropstva, spremni da uživate u svojim vlastitim divnim zemljama od Jadranskog mora do Karpata, od Dona do Mulde i tu praznujete svoje stare praznike, svoju radinost i trgovinu“.
2. „Kabineti“, piše on, „mogu izdati jedan drugog; politički sistemi mogu se okrenuti jedan protiv drugog do potpunog uništenja. Tako ne postupaju Otadžbine; one mirno žive jedna pored druge i pomažu se kao familije. Otadžbina protiv otadžbine u krvavom sukobu je najgori varvarizam u ljudskom jeziku“. Briefe, v, Sammlung, No. 57.
3. Schlegel, Vorlesungen von 1804-6, ii. 357. Fichte, Reden an die deutsche Nation (Samtliche Werke, vii. 432).
4. Interesantnu varijantu je zastupao Arndt: „Prva prirodna granica države je more, druga je jezik“. (Germanien und Europa, p. 384) Odatle on zaključuje da bi Poljska, da je još država, trebalo da vlada nad Nemcima u Pruskoj i Kurlandiji [istočna Letonija] „zato što bi tu imala prirodne granice“ (isto, str. 355).
5. Ideen zum einem Versuch, die Grenzen des Staates zu bestimmen (Werke, ur. Leitzmann, str. 236).
6. Politik, str. 81.
7. Isto, str. 269.
8. Politik, str. 281.

P.U.L.S.E

  Društvo, Istorija, nacionalizam, Peščanik, Politika