Na kraju istorije još uvek je demokratija – Pre dvadeset pet godina napisao sam esej “Kraj Istorije?” za mali časopis The National Interest. Bilo je to u proleće 1989. i za nas koji smo bili obuzeti velikim ideološkim i političkim raspravama hladnog rata, bio je to neverovatan trenutak.
Članak se pojavio nekoliko meseci pre pada Berlinskog zida, baš u vreme kada su se odvijali demokratski protesti na pekinškom trgu Tiananmen, a usred talasa demokratskih tranzicija širom Istočne Evrope, Latinske Amerike, Azije i sub-saharske Afrike.
Tvrdio sam tada da se istorija (u najširem filozofskom smislu) ispostavila veoma različitom od one koju su zamišljali mislioci levice. Proces ekonomske i političke modernizacije nije vodio komunizmu, kao što su to marksisti tvrdili a Sovjetski savez proglašavao, već nekom obliku liberalne demokratije i tržišne privrede. Izgleda da će, pisao sam, istorija kulminirati u slobodi: izabranim vladama, individualnim pravima, ekonomskom sistemu u kome kapital i rad cirkulišu uz relativno mali nadzor države.
Ponovo čitajući taj esej danas, počnimo od očiglednog zaključka: 2014. godina u svemu je drugačija od 1989.
U Rusiji vlada opasan izborni autoritarni režim, podržan petrodolarima, koji stremi zastrašivanju suseda kako bi povratio teritorije izgubljene raspadom Sovjetskog saveza 1991. Kina ostaje autoritarna, ali sada ima drugu najveću ekonomiju na svetu, kao i sopstvene teritorijalne pretenzije na jugu i Istočnom kineskom moru. Kao što je spoljnopolitički analitičar Walter Russell Mead nedavno napisao, staromodna geopolitika vratila nam se na velika vrata, a globalna stabilnost ugrožena je na oba kraja Evroazije.
Problem današnjeg sveta nije samo to što su autoritarne sile u ekspanziji, već i to što mnoge postojeće demokratije nisu u najboljem stanju. Uzmimo Tajland, čije je pohabano političko tkivo prošlog meseca popustilo pred vojnim udarom, ili Bangladeš, čiji sistem nastavlja da bude podanik korumpiranoj političkoj mašineriji. Mnoge zemlje za koje se činilo da su prošle kroz uspešnu demokratsku tranziciju – Turska, Šri Lanka, Nikaragva – nazadovale su ka uobičajenim autoritarnim praksama.
Druge, uključujući one koje su nedavno pristupile Evropskoj uniji kao što su Rumunija i Bugarska, i dalje su opterećene korupcijom.
Najzad, tu su i razvijene demokratije. SAD i Evropska unija su u protekloj deceniji doživele ozbiljnu finansijsku krizu, što je rezultiralo anemičnim ekonomskim rastom i visokom stopom nezaposlenosti, posebno među mladim ljudima. Iako američka ekonomija ponovo počinje da raste, boljitak nije ravnomerno raspoređen, a polarizovan i politikantski politički sistem ove zemlje teško da može biti uzor drugim demokratijama.
Da li se moja hipoteza o kraju istorije pokazala pogrešnom, ili ako nije pogrešna, da li je treba revidirati? Verujem da je noseća ideja ostala suštinski tačna, ali danas ipak razumem mnoge stvari o prirodi političkog razvoja koje sam u onim uzavrelim danima 1989. video manje jasno.
Kada posmatramo široke istorijske tokove, važno je da se ne zanosimo kratkoročnim kretanjima. Obeležje trajnog političkog sistema njegova je dugoročna održivost, a ne njegovi dometi u bilo kojoj konkretnoj deceniji.
Razmotrimo, za početak, dramatičnost promena u ekonomskim i političkim sistemima tokom poslednje dve generacije. Na ekonomskom planu, svetska ekonomija je doživela ogroman porast proizvodnje, grubo rečeno, učetvorostručujući se između ranih 1970-ih i finansijske krize iz 2007/08. godine. Iako je kriza značila veliko nazadovanje, nivoi prosperiteta širom sveta značajno su porasli i to na svim kontinentima. Ovo stoga što je svet bio isprepleten zajedničkim sistemom liberalne trgovine i investiranja. Čak i u komunističkim zemljama poput Kine i Vijetnama dominiraju pravila tržišta i konkurencije.
Dogodile su se i ogromne promene u političkoj sferi. Prema rečima Larry Diamonda, stručnjaka za demokratiju sa Stanford univerziteta, 1974-e je na svetu postojalo oko 35 izbornih demokratija, što je predstavljalo nešto manje od 30% država sveta. Do 2013-e, taj broj je narastao na oko 120, dakle više od 60% od ukupnog broja država. 1989-u godinu obeležilo je naglo ubrzanje inače već postojećeg, šireg trenda koji je pokojni harvardski politikolog Samuel Huntington nazvao “treći talas” demokratizacije, koji je započeo nekih 15 godina ranije tranzicijama u južnoj Evropi i Latinskoj Americi i koji će se kasnije proširiti na sub-saharsku Afriku i Aziju.
Pojava globalnog tržišnog ekonomskog poretka i širenje demokratije očito su povezani. Demokratija je uvek počivala na širokoj srednjoj klasi, a segment prosperitetnih građana sa imovinom u privatnom vlasništvu narastao je svuda tokom prošle generacije. Bogatija, bolja obrazovana populacija obično je mnogo zahtevnija prema svojim vladama – zbog toga što plaća porez, ona se oseća pozvanom da zahteva odgovornost državnih funkcionera. Mnogi od najtvrdoglavijih svetskih bastiona autoritarnosti jesu države bogate naftom poput Rusije, Venecuele ili režima u Persijskom zalivu, gde takozvano “prokletstvo resursa” vlastima omogućava ogromne prihode iz izvora nezavisnih od samih građana.
Čak i kada prihvatimo sposobnost autokratija bogatih naftom da se odupiru promenama, od 2005. naovamo svedoci smo onoga što Dr Diamond naziva globalnom “demokratskom recesijom”. Prema Freedom House-u, koji objavljuje široko primenjena merila političkih i društvenih sloboda, tokom poslednjih osam uzastopnih godina došlo je do pada broja i kvaliteta demokratija (integriteta izbora, slobode medija itd).
Ali hajde da ovu demokratsku recesiju stavimo u istorijsku perspektivu: iako bi danas svakako trebalo da brinemo o autoritarnim tendencijama u Rusiji, Tajlandu ili Nikaragvi, sve ove zemlje bile su nedvosmislene diktature tokom 1970-ih godina. Uprkos uzbudljivim revolucionarnim danima na kairskom trgu Tahrir 2011, mali su izgledi da će Arapsko proleće proizvesti pravu demokratiju bilo gde osim u zemlji u kojoj je i počelo, Tunisu. Ipak, ono će verovatno, na duži rok, dovesti do reaktivnije arapske politike. Očekivanja da će se ovo desiti u kratkom vremenskom periodu bila su veoma nerealna. Zaboravljamo da je nakon revolucije 1848. (evropsko “Proleće naroda”), demokratiji bilo potrebno još punih 70 godina da se učvrsti. Ipak, u svetu ideja liberalna demokratija i dalje nema pravu konkurenciju. Rusija Vladimira Putina i Ajatolahov Iran na neki način ipak odaju počast demokratskim idealima, iako ih gaze u praksi. Zašto bi se inače trudili da imaju lažirane referendume o “samoopredeljenju” u istočnoj Ukrajini? Možda neki radikali na Bliskom istoku maštaju o povratku islamskog kalifata, ali to svakako nije izbor velike većine ljudi koji žive u muslimanskim zemljama. Jedini sistem koji bi tamo mogao biti konkurent liberalnoj demokratiji jeste takozvani “kineski model”, mešavina autoritarne vladavine i delimično tržišno bazirane ekonomije sa visokim nivoom tehnokratske i tehnološke sposobnosti.
Ipak, ako bih morao da se opkladim da li će, 50 godina od sada, SAD i Evropa politički više ličiti na Kinu, ili će biti obrnuto, bez oklevanja bih se odlučio za ovo drugo. Postoji mnogo razloga za sumnju u održivost kineskog modela. Legitimitet tog sistema i nastavak partijske vladavine oslanjaju se na pretpostavku kontinuirano visoke stope rasta, koja jednostavno nije održiva za Kinu koja pokušava da od zemlje sa srednjim prihodima preraste u zemlju sa visokim prihodima.
Kina je zagađujući sopstvenu zemlju i vazduh nagomilala ogromna skrivena dugovanja. Mada je kineska vlada u tom pogledu odgovornija od većine autoritarnih sistema, kada nastupe teška vremena, rastuća kineska srednja klasa verovatno neće prihvatiti sadašnji sistem korumpiranog paternalizma. Kina više ne projektuje univerzalistički ideal izvan svojih granica, kao što je to činila u revolucionarnim Maovim danima. Sa svojim rastućim nejednakostima i velikim beneficijama koje uživaju oni koji su politički umreženi, “kineski san” ne predstavlja ništa više od običnog puta za brzo bogaćenje odabranih.
Ništa od ovoga, međutim, ne znači da možemo biti zadovoljni učinkom demokratije u poslednjih nekoliko decenija. Moja hipoteza o kraju istorije nikada nije ni težila da bude deterministička, niti puko predviđanje neizbežnog trijumfa liberalne demokratije u svetu. Demokratije uspevaju i opstaju samo zato što su građani spremni da se bore za vladavinu prava, ljudska prava i političku odgovornost. Takva društva zavise od vođstva, organizacione sposobnosti, ali i čiste sreće.
U društvima koja teže demokratiji, najveći pojedinačni problem predstavlja njihov neuspeh da obezbede esenciju onoga što građani žele od svoje vlade: ličnu bezbednost, zajednički ekonomski rast i osnovne javne usluge (posebno obrazovne, zdravstvene i infrastrukturne), koje su neophodne kako bi se postigle individualne mogućnosti.
Zagovornici demokratije fokusiraju se, iz razumljivih razloga, na ograničavanje moći tiranskih ili pljačkaških država. Ipak, oni nedovoljno razmišljaju o efikasnom upravljanju. Ili, citirajući Woodrow Wilsona, više su zainteresovani da “kontrolišu nego da ožive vladu”.
To je bila i suština neuspeha Narandžaste revolucije u Ukrajini 2004, kada je prvi put srušen Viktor Janukovič. Vođe koje su tada došle na vlast kroz proteste – Viktor Juščenko i Julija Timošenko – proćerdali su energiju na unutrašnje razmirice i sumnjive poslove. Da je tada na vlast došla efikasna demokratska administracija, koja bi očistila korupciju u Kijevu i napravila državne institucije od poverenja, vlada bi možda uspostavila legitimitet na celoj teritoriji Ukrajine, uključujući i rusko govorno područje na istoku, mnogo pre nego što bi Putin dovoljno ojačao da se umeša. Umesto toga, demokratske snage su se kompromitovale i otvorile put za povratak Janukoviča 2010, pripremajući tako scenu za napetu, krvavu pat poziciju koju imamo poslednjih nekoliko meseci.
Indiju koči sličan jaz u učinku kada se uporedi sa autoritarnom Kinom. Zadivljujuće je da je Indija uspela da se održi kao demokratija od njenog osnivanja 1947. do danas. Međutim, indijska demokratija, baš kao i proizvodnja kobasica, ne izgleda nimalo privlačno kada je pogledate izbliza. Sistem obiluje korupcijom; prema Udruženju Indije za demokratske reforme, protiv 34% pobednika na nedavnim izborima u Indiji podignute su, ali još nisu razrešene, krivične optužnice, uključujući i ozbijne optužbe poput ubistva, otmice i seksualnog zlostavljanja.
Vladavina prava u Indiji postoji, ali je toliko spora i nedelotvorna da mnogi oštećeni umru pre nego što njihovi slučajevi stignu do suda. Prema Hindustan Times, indijski Vrhovni sud ima zaostatak od više od 60.000 slučajeva. U poređenju sa autokratskom Kinom, najveća demokratija na svetu potpuno je onesposobljena za pružanje moderne infrastrukture, ili čak osnovnih usluga kao što su voda, struja i osnovno obrazovanje, svojim građanima.
U pojedinim indijskim državama, 50% nastavnika jednostavno ne dolazi na posao, tvrdi ekonomista i aktivista Jean Drèze. Narendra Modi, hindu-nacionalista poznat po toleranciji prema anti-muslimanskom nasilju, upravo je sa zadivljujućom većinom izabran za premijera, u nadi da će se nekako probiti kroz svo to brbljanje rutinske indijske politike i uraditi nešto konkretno.
Amerikanci, više od drugih ljudi, ne uspevaju da shvate potrebu za efikasnim upravljanjem, već se umesto toga fokusiraju na ograničavanje ovlašćenja. Bušova administracija je izgleda verovala kako će se u Iraku spontano pojaviti demokratska vlada i tržišna ekonomija, čim SAD budu eliminisale diktaturu Sadama Huseina. Nije razumela da one proizilaze iz interakcije kompleksnih institucija – političkih stranaka, pravosuđa, imovinskih prava, zajedničkog nacionalnog identiteta – koje su se u razvijenim demokratijama razvile tokom mnogih decenija, pa i vekova.
Nesposobnost za efikasno upravljanje važi, nažalost, i za samu SAD. Naš medisonski Ustav, svesno osmišljen da spreči tiraniju uvećavanjem ravnoteže na svim nivoima vlasti, postao je vetokratija. U polarizovanoj, zaista zatrovanoj političkoj atmosferi današnjeg Vašingtona, vlada je pokazala da nije sposobna da se efikasno kreće ni unapred ni unazad.
Nasuprot histeriji na obe strane, SAD se suočava sa veoma ozbiljnim dugoročnim fiskalnim problemom koji je, srećom, ipak rešiv putem razumnih političkih kompromisa. Kongres, međutim, već nekoliko godina nije usvojio budžet u skladu sa svojim pravilima. Prošle jeseni, Republikanska stranka je uspela da blokira rad vlade jer nisu postigli dogovor o plaćanju dugova iz prošlosti. Iako je američka ekonomija i dalje izvor čudesnih inovacija, teško da je u ovom trenutku američka vlada izvor bilo kakve inspiracije širom sveta.
Dvadeset pet godina kasnije, najozbiljnija pretnja mojoj hipotezi o kraju istorije ne leži u tome kako negde postoji veći i bolji model koji bi jednog dana zamenio liberalnu demokratiju; islamska teokratija, a ni kineski kapitalizam nisu joj dorasli. Kada društva jednom krenu uz te stepenice industrijalizacije, njihova socijalna struktura počinje da se menja ka povećanim zahtevima za političkom participacijom. Ukoliko političke elite prihvate ove zahteve, stižemo do nekog oblika demokratije.
Pitanje je, međutim, da li će sve zemlje neminovno krenuti tim stepenicama. Problem leži u preplitanju politike i ekonomije. Da bi uzleteo, ekonomski razvoj zahteva određene minimalne institucije kao što su efikasna pravna zaštita ugovora i pouzdane javne službe, ali te osnovne institucije teško mogu biti izgrađene u uslovima ekstremnog siromaštva i političkih podela. Istorijski gledano, neka društva su se oslobodila ove “zamke” kroz istorijske slučajnosti, u kojima su loše stvari (kao što su ratovi) često rezultirale nekim dobrim stvarima (kao što su moderne vlade). Pritom, nema garancija da će se zvezde idealno poravnati baš za svakog.
Drugi problem kojim se nisam bavio pre 25 godina, jeste politički raspad, koji predstavlja one “silazne” stepenice. Sve institucije mogu se, na duži rok, raspasti. One su često krute i konzervativne; pravila koja odgovaraju potrebama jednog istorijskog perioda nisu nužno svrsishodna kada se spoljni uslovi promene.
Štaviše, moderne institucije osmišljene da budu depersonalizovane, često, tokom vremena, budu kidnapovane od strane moćnih političkih aktera. Prirodna ljudska tendencija da nagradi porodicu i prijatelje postoji u svim političkim sistemima, dovodeći do toga da se slobode izvitopere u privilegije. Ovo nije ništa manje istinito u demokratiji (pogledajte sadašnji poreski zakon SAD), nego u autoritarnom sistemu. U ovim okolnostima, bogati se sve više bogate, ne samo zbog viših prinosa na svoj kapital, kao što tvrdi francuski ekonomista Thomas Piketty, već i zato što imaju bolji pristup političkom sistemu, u kome, koristeći veze, promovišu lične interese.
Što se tiče tehnološkog napretka, distribucija postignutih beneficija je neravnomerna. Inovacije kao što su informacione tehnologije, raspodeljuju područje moći čineći informacije jeftinim i dostupnim, ali s druge strane, ugrožavaju niskokvalifikovane poslove, te prete opstanku šire srednje klase.
Svako ko živi u oformljenoj demokratiji treba da bude zabrinut za njen opstanak. Međutim, uprkos kratkoročnim plimama i osekama u svetskoj politici, moć demokratskih ideala ostaje nenadmašna. Danas je vidimo u masovnim protestima koji nastavljaju da neočekivano izbijaju u Tunisu, Kijevu, Istambulu, gde obični ljudi zahtevaju formiranje vlade koja prepoznaje njihovo dostojanstvo kao ravnopravnih ljudskih bića. Takođe, moć demokratskih ideala vidimo i kod miliona siromašnih ljudi koji očajnički žele da se presele iz mesta kao što su Gvatemala ili Karači u Los Anđeles ili London.
Čak i ako se pitamo koliko brzo će svi stići “tamo”, ne treba imati nikakve sumnje u to kakvo društvo se nalazi na kraju istorije.
Frensis Fukujama je savetnik na Freeman Spogli institutu Stanford univerziteta za međunarodne studije, autor je knjige “Politički poredak i političko propadanje: od industrijske revolucije do globalizacije demokratije”, koja izlazi iz štampe 1. oktobra 2014, u izdanju Farrar, Straus and Giroux.
The Wall Street Journal, 06.06.2014.
Online Privacy Guide for Journalists 2017
Preveo Boris Lučić
Tekstovi o politici na portalu P.U.L.S.E
Na kraju istorije još uvek je demokratija napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →