Nausicaä of the Valley of the Wind jedno je od najranijih filmskih dela Hajao Mijazakija, koje dovodi do osnivanja studija Ghibli, čiji su radovi poznati čak i onima koji ne prate japansku anime kulturu. Kao i većina njegovih filmova,  Nausicaa se bavi odnosom ljudi i prirode i osvetljavanjem različitih aspekata tog odnosa. Štaviše, može se reći da ovaj film postavlja primer načina na koji će Mijazaki obrađivati ovaj odnos u svojim budućim filmovima. Radnja filma je smeštena hiljadu godina nakon apokalipse koju su ljudi izazvali ratom usled kog se formirala toksična šuma (Sea of Decay) koju štite džinovski insekti. Nausicaa, princeza Doline Vetra (Valley of the Wind), istražuje šumu i komunicira sa njenim stvorenjima radi pronalaženja rešenja za koegzistenciju ljudi sa novostvorenom prirodom. U isto vreme pleme Tolmekijanaca (Tolmekian) pokušava da reši isti problem, koristeći oruđe (Great Warriors) koje je dovelo do apokalipse, time što će spaliti šumu.

Prva stvar koju vidimo nakon scena pustih pejzaža i praznih naselja koje uspostavljaju distopijsku atmosferu, jeste srećna Nausika koja istražuje toksičnu, ali u isto vreme prelepu šumu. Već na početku nam se prikazuje da toksična šuma ima nekakvu vrednost, da Nausika u njoj vidi nešto vredno, makar to bila i samo estetika. Odmah zatim, kada jedan insekt (Ohmu) pobesni, Nausika priskače u pomoć čoveku koji je napadnut i ne ubija insekta, niti ga povređuje već ga obuzdava. Smiruje ga i odvodi u pravcu šume gde može nesmetano nastaviti život. U ovih prvih par scena vidimo grubo ocrtanu poruku filma – pristupati prirodi kao ravnopravnoj članici (našeg) sveta.

Nausikino poštovanje prirode i neka vrsta potpunog prepuštanja jeste pradigma ispravnog odnosa prema istoj, ali film ne ostaje samo na tome. Ne svodi se na puko prepuštanje i ezoterične poruke da treba biti jedno sa prirodom, bez ikakve dalje razrade. Naravno, jedinstvo sa prirodom jeste nužan početak promišljanja našeg odnosa prema njoj, ali Mijazaki nam kroz više slojeva pokazuje šta to zapravo znači.

Prvo, pogledajmo kako se to prepuštanje prikazuje na filmu. Trenutak kada Nausika saznaje svrhu toksične šume se odvija nakon što se onesvesti i proguta je živi pesak. Dakle, čak i ona, kao neko ko se ispravno odnosi prema prirodi mora biti potpuno nesvesna i prepuštena da bi saznala suštinu šume, a to je prečišćavanje zemlje koja je puna toksina usled prethodnih ljudskih aktivnosti. Sve do tog trenutka Nausika ne zna zašto je šuma tu, istražuje je i pokušava da shvati, ali ne poseduje znanje. Uprkos tome, ona je ipak tretirala šumu i njene stanare kao ravnopravne saborce i nikada ih nije odbacivala. Ona je, pomalo iracionalno, ubeđena da postoji rešenje koje ne uključuje jos jednu apokalipsu ili bilo kakvo istrebljenje. Sve što čini na tom polju je više na veru, impulsivno i shodno osećanjima.

Dakle, očigledno je da Mijazaki skrajnjuje razmišljanje i oslanjanje na razloge kada se govori o odnosu sa prirodom, ali šta je alternativa? Da li je Nausikin pristup potpunog poverenja održiv? Da li je poželjan na bilo kom nivou? Za odgovor na to pitanje treba prvo da pogledamo kako funkcioniše priroda.

Najtačnije, ali i prilično prazno, bilo bi reći da priroda funkcioniše kako funkcioniše. Različiti elementi prirode se razvijaju u okviru drugih elemenata. Sve utiče na sve drugo i određuje mu prostor razvitka – nema ničeg povlašćenog što će odrediti način ili red razvitka svega ostalog. Ljudi zagađuju zemlju i dovode do apokalipse, zatim raste šuma koja je prečišćava i razvijaju se insekti koji brane šumu. Isprepletenost i neka vrsta ravnoteže su očigledni. U toj priči pak, ljudi mogu sebe zamisliti na dva načina. Možemo sebe shvatati kao nekog ko sudeluje sa svim drugim elementima prirode kao deo prirode, kao deo celine koja nema poseban cilj, koja nije podređena nijednom svom delu, ili kao nekog ko određuje (u nekoj meri) razvitak sebe i drugih elemenata. Na ovaj drugi način Tolmekijanci vide ljude (tačnije samo svoje pleme) – koristeći ljudsku tvorevinu žele da onemoguće razvoj jednom (većem) delu prirode i time spasu ljudsku vrstu (opet, samo svoje pleme). Ipak, Mijazaki nam pokazuje da ne mora tako da bude time što nas upućuje na mladu Nausiku koja se iz sve snage bori da je ne odvoje od mladunčeta Ohmu-a. Nausika sebe od malena shvata kao nekog ko živi zajedno sa ostatkom prirode i upravo zbog takvog odrastanja ona u filmu pristupa insektima na specifičan način. Ona je primer toga da ljudi mogu sebe da shvate kao deo prirodnog kontinuiteta.

Sada ostaje zapitati se ono što Mijazaki stavlja u usta Jupe, Nausikinog mentora i prijatelja: “Are we humas but a tribe destined to be swallowed and ruined by the Sea of Decay?” Ovim pitanjem se usmeravamo ka rešenju problema. Da bismo rešili problem našeg odnosa prema prirodi treba da se zapitamo da li je nužno da nestanemo? Da li smo osuđeni na to da nas proguta sila prirode koja je tu zbog nas samih? I upravo u ovoj poslednjoj verziji pitanja možemo naći naznake odgovora. Taj problem je tu zbog nas samih. Mi smo doveli do naše propasti, mi smo to izabrali. S obzirom na to da imamo moć izbora, ništa od toga nije bilo nužno. Nije nužno ni da opstanemo kao vrsta. Nijedna opcija nije nužna jer mi imamo moć izbora i možemo odlučiti kako će se stvari odvijati. Možda to zvuči kao da stavljamo sebe u povlašćeni položaj o kom smo govorili, ali ne mora biti tako, barem ne u tom smislu. Mi možemo svesno izabrati da budemo deo prirode, da je poštujemo i da živimo sa njom, a da ne uspostavljamo apsolutnu kontrolu nad njom. Možemo izabrati da ne stavimo sebe na prvo mesto kao nešto drugačije od prirode, već da shvatimo sebe kao deo prirode i tako se ponašamo.

Pogledajmo prvo kako bi izgledalo tako se ponašati, a zatim i čime se treba voditi da bi se takav izbor napravio. U filmu, stanovnici Doline vetra pokreću pobunu protiv Tolmekijanaca tek kada njihove šume krenu da gore, ne rade to radi svojih „plemenskih“ interesa poput drugih plemena, već radi ljudskih, prirodnih interesa koji se ogledaju u održavanju života i koegzistiranjem sa prirodom. Štaviše, ljudi u Mijazakijevim filmovima nisu nešto što treba da koegzistira sa prirodom, to bi podrazumevalo da su nešto drugo, oni jesu deo prirode, oni prosto treba ga egzistiraju kao deo sveukupnog sistema koji možemo nazvati životom, prirodom ili kako god nam drago. Ponovo, rečima jednog od stanovnika Doline: „You use fire, we use it a bit, too. Too much fire and nothing will grow. Fire can turn the forest into ashes in a single day. Water and wind sustain forest for 100 years.“ Ovde se može naći i primat celine – svaki deo treba funkcionisati kao deo veće celine, samo vatra će uništiti sve pred sobom, kombinacija vatre i vode će dati podlogu za održavanje i razvijanje života. Isto tako, samo ljudi (posmatrani kao nešto van celine – antropocentrizam) će uništiti (a u filmu su već uništili) život, dok ljudi kao deo celine omogućavaju održanje i razvoj ljudi i prirode.

Na isti način, u uspostavljanju zdravog odnosa sa prirodom samo razum, kao jedan deo nas, nije rešenje. Kao što vidimo danas, očigledni podaci i mnogobrojne činjenice o uticaju globalnog zagrevanja na prirodu ne uspevaju da nas ubede da zaustavimo ekspolataciju i uništenje prirode. To se zaista čini beskrajnim. Tu nam može pomoći Nausika koja (skoro) svakom problemu pristupa na vrlo specifičan način. Oslanja se na život, na emociju, na osećaj. Ona pokušava da smiri insekte tako što se postavlja kao neko ko im veruje, ko saoseća sa njima. Na kraju, to se pokazuje kao ispravan izbor kada se beba insekta koja pati i upada u bes iznenada smiruje kada oseti patnju Nausike. Sa druge strane, druga plemena prilično racionalno računaju svaki potez koji će neprijatelj da napravi i na osnovu toga smišljaju svoj korak. To samo vodi gomilanju štete i sve većoj katastrofi jer i jedni i drugi žele ponovo da upotrebe Great Warriors protiv neprijatelja.

Posledica svega ovoga nije da je razum potpuno nebitna kategorija i da svi treba da postupamo sa prirodom (ili sa bilo čim/kim drugim) potpuno impulsivno, već da je empatija i neka vrsta emotivne zrelosti i odgovornosti nužna podloga za dalju operaciju razuma. Podaci i činjenice su nezamenjiv alat koji je neophodan ako nešto želimo da uradimo, ipak, da bismo ih iskoristili ili uopšte priznali kao validne moramo najpre doći u posebno stanje duha. Moramo usvojiti jedan emotivni stav prema životu i prirodi u kojem ćemo prepoznati ostali živi svet i prirodu kao ravnopravne učesnike u igri – ne kao alate, već kao saborce ili sapatnike. Nausika nas uči da ne treba svet gledati kao alat koji koristimo da bismo ispunili zahteve razuma, već da se razum mora koristiti kao alat koji pomaže da ostvarimo zahteve sveta.

Dolaženje do tog „idealnog“ stanja duha nije nešto do čega ćemo doći samo razlozima, to je pre neka vrsta mešavine razuma i emocija. Da bismo mogli da saosećamo sa ostatkom prirode, mi moramo sebi ispričati priču koja će stvari postaviti tako da okine saosećanje, a to jeste stvar razuma, pojmova i razloga. Ipak da bismo uopšte krenuli u dobrom pravcu sa pričanjem priče, neka vrsta empatije sa celim svetom mora igrati ulogu kompasa. To je zapravo ono što Mijazaki pokušava kroz Nausiku – koristi priču kroz koju oslikava kako izgleda zauzeti stav empatije prema celokupnoj prirodi i postupati u skladu sa njim.

za P.U.L.S.E Mladen Ilić

  anime, Film, Mijazaki, Mladen Ilić