Novo Zvezdano Tkanje – Nebula “Mačje Oko”

Zrak sutona što menja akcenat na stvarima (šiknut mlaz iz srca planine, što boji tugom sutonje nebo i preuobličava zemni predeo) tihne i ostavlja (umireno-vulkanski, bledo-tirkizni) odblesak na Severnoj strani: – poslednji sud zvezdanom tkanju (koje beše bezmilosno).

Severna Kapija propušta putnika na Istok, gde ga sačekuje neumoljivo-žalni lik treće suđaje: Nema Posmatračica – pokazujući mu, s vrha litice, na daleki jugozapad: školjku blaženih, unutar koje trepti sumiran sjaj novopročišćenih duša umrlih – koje potpomažu uspostavljanje kontakta između izgubljenih zemnih stvorenja i uzvišenog onozemaljskog uma.

U nju se survalo svo bezobalno korenje porekla, i izvrtanjem vezalo za nov zvezdani koren: zidanje nebeske platforme, oslonjene tek na jedan ustrajali izdanak adventivnog korena, usađenog u sam procep šumskog klizišta.

Dah najdubljeg podzemlja izbija iz čaški mladog zelenila i nerascvalog cveća, a granje se pod njegovim nadirom vrtloži – postajući nalik na podvodno rastinje, kakvo se obično združeno drži pred naletima vetrova.

Crvena (podzemno-izbačena, srce-pulsna) zemlja te (zagrobno obasjane) pustoši, filtrira uticaje zloćudnih zvezda na nove zemne naraštaje – i ove povratno upisuje u iste. Obogaćenje zvezdanih krakova novim brušenijim ukrasima.

Tek time ona – čiji je uzorak nošen u putnikovoj šaci – navodi čitave konstelacije nebesnika na samopreispitivanje.

.

Svečani Protokol Misli-u-Onostranome

”Raskoši, dvorano gde kralj zavedeni

Grč venaca gleda, smrt u svečanosti,

Samo ponos vi ste, skriven tamnom zlosti

Oku samotnika, verom zasenjenim.

.

Znam, daleko od te noći, zemlja sjajnim

Bleskom daje svetlost neobičnoj tajni

I rugobni vekovi je manje mrače.”

.

(Malarme; neimenovana pesma)

.

S neumoljivog Zvezdanog Razboja otrgnute, preuranjene ideje-sličice, koje nisu učestvovale u proizvodnji vlastite zrcalno-svetlodavne tvari (što vrhuni u polarnoj čipkastoj kruni – izrazu samosvesti duha – što obrubom svladava jedinicu bezdane praznine), behu usisane nižom tvari: antitezom duha slikotvorstva, otpatkom zvezdanog prediva. Zapravo, one behu silom (prevremeno) uzemljene u (prekratkotrajni) rajski vrt, i usađene u um njegovog divljeg pretka: tako nastade prvi (lažni) prorok, koji je mogao tačno da percipira zvezdanu tkaninu, ali ne i da pronikne u težište duha koji rukovodi njegovom niti – nestašnim izdankom gigantske zvezde samouništenja.

Međutim, kada se – slučajem – dogodilo preklapanje čipkastom tkaninom te bezdano-usisavajuće rupe ne/postojanja, otelovio se na Zemlji duh novog zvezdoznanstva (Koleda, koja prekraja koloplet, u neočekivanom smeru); onakav, koji je prozirao u budućnosno događanje, kroz sitne rupe tog tkanja, najpre svojim krilatim očima! I konac tkanja otad više nije bio prenapet (–  centrifugalnom silom zategnut do krajnosti vretena –) već se isprekidan celio svilastim zakrpama, iz zrcala svoje spoznate antiteze! I na taj način olabavljivao za svoje ornamentalno-govorne zavijutke – koji su mogli iskazati buduće-noćno (podzemnim zalihama okićeno) nebo; dakle, nebo koje je sa starom zemnom površinom nepodudarno više u potpunosti.

Ali, sačuvana je, pri tom, svetlost zemne oaze (odmerena rupa u tkanju, diskretna doza otrova, zimski dar anime mundi) sa koje se vršila delatnost ovog inkarniranog duha predskazanja (alegorijske pretkinje, spektralne žar-ptice). I ona je evakuisana (kroz tunel srebrne vrpce, iz zlatnog težišta omfalosa) u domen svečanog (kružnog) promišljanja vlastite slepo-misaone pretpostavke – kao najverodostojnije! I taj je sklonjeni egzemplarni svet obdaren najvišim kvalitetom obrađene materije prima, pale u ništavost.

Svemirski sat (bîlo vretena) će otad imati uži, unutrašnji krug, slušni organ doticanja muklog središta; ujedno: poprečnu strujnu osmicu u vidu dvobojno-slivajućeg para očiju; dolinu kruženja svetlosti, zaokruženu do pune celine: zlatnog jajeta Gakušinog. Finalni uzrok što – iako vitrifikovan – s najviše grane života priziva dubinu mračnog postanka.

Takođe širi, šuplje-okvirni, dijabolični krug, podeljen – uzduž– na dve polutke:

.

• tamnu polutku, okrenutu od Zemlje, kao i od brige svetlosnog bića za zlokliconosni kapacitet ljudske vrste, gde se (– upravo iz onog uzornog, učahurenog, pa ipak ljudskog prasveta –) raspršuju zraci na izvan-Sunčeve galaksije i oplemenjuju ih.

.

• svetlu polutku, okrenutu (upornim izdankom evakuisane čahure zemnog prasveta) ka dalekoj Zemlji – gde preostalo jezgro zemnog prasveta biva rasejano u zrake drugačije raspodele jednom posvećenih zemnih stvari od one kakva je vladala pod Saturnovom kosom. Jer sad sve ostaje u Sferi svečanog promišljanja Suživota – tako što nagim prisustvom daje samoiluminaciju!

.

Rešenje Lavirinta:                  

Oslobađanje Knososa

Pra-biće (majka-sova) koje nije imalo opreku (već se okretalo oko svoje ose) moralo je samo da je smisli, te projekcijom-na ništavilo oproba – u njenoj moći da opstoji. Tako je nastao Lavirint jednog svetlosno-osamostaljenog Pogleda: onaj koji je izraz usuđivanja pra-bića na prizor vlastitog nepostojanja: četvorokut vlastite izopštenosti iz novonastalog sveta. I on – kao prostor mogućnosti suživota razlika – nastavlja da se multiplikuje (množi sa samim sobom): na taj način što se – projektovanjem u daljinu – smanjuje i (četvorodelno) doupisuje u samog sebe: kao prvobitno fiksiran ram opreke.

Tako nastaje pododeljak vizije pra-bića, koji određuje segment njegove (četvorokutne) sile: par (umnožavajućih, supersimetričnih) suprotnosti: Juno i Genije, dva (izlazno-ulazna) pola nebeskog vretena – koje, stalnim obrtanjem oko svoje ose, brusi dijamant ništavila; oplemenjuje prirodu svetlosti /kroti nepodnošljiv pogled čudovišta/; skreće je u prostor iza ogledala – gde ova postaje fugom svoje zemne utrnulosti; trepetnom i stoga slikotvornom žicom harfe – što crpi svoj život iz složenog mozaika vlastitog posmrtno-razbijenog zvona odjeka.

Ali – da bi ovo nebesko vreteno radilo kako treba – niti zemaljski vlasnik June /Minotaur/, niti zemaljska vlasnica Genija /Arijadna/, ne smeju ove zadržavati kod sebe: moraju ih otpustiti u Eter, gde će se ukrstiti – kao Heksagram, uzdignut simbol jednog pokretnog jedinstva.

Arijadna (samostvorena majka-sova, privremeno spuštena na zemlju) je otpustila svog Genija; ali, Minotaur (samostvoreni otac jednoroga, ili tvorac muzike osame) nije otpustio svoju Junu – eteričnu dvojnicu Arijadne, za koju je greškom mislio da je sama Arijadna, sasvim nevoljna da živi u podzemlju.

Tada je ona morala – predvođena Genijem vršno-ulazne niti nebeskog tkanja – da krene u bezdan Lavirinta; to jest, u preusmeravajući bezizlaz jednog zmajevski-svevidećeg pogleda – kakav beše hitnut u utrobu Zemljine lopte, još u vremenu pre postanja života na Njenoj površini. I da tada – stigavši do Minotaura, i to kao osvedočenje (odbeglo nezavisnog) života njene zarobljene (pogrešno tumačene) praslike – preuzme Junu (žalom opijenu, svetsku nerazdeljenu dušu). Tek time – iz otrovne bobice podzemlja ispredena – nit sudbinskog tkanja biva oslobođena nužde tkalačkog ponavljanja, i zakovrnuta tako da izbegne sopstveni prekid o izdužujući špic vretena. A uporedo tome i rog Minotaura beše zakovrnut u Mesečev srp; ujedno: pehar Venerinih suza.

Tako sa olujne platforme sveznanja (presto podzemlja podudaran sa najvećom visinom) biva spušten kosi zrak svetlosti – koji na nov neiskazan način obasjava ovozemaljski pravno-uspostavljen poredak: grad Knosos, koji je konačno preobrazio i izneo na površinu svoj najdublje-podzemni osnov.

.

                                                    Šestarenje Večnosti

Belo skriveno središte unutar srca gavrana koji šestari nad predelom, obeležava jedino tišinsko mesto unutar Podzemnog lavirinta Sunčanog grada, koga je oganj ljudske pohlepe pokopao i osudio na nepodnošljiv viševekovni bruj – izraz svog melanholičnog samozaborava.

Otud dubina priče jednog gavrana, koji meri stupnjeve narastajućih bolova vrh tesne zemljine kore – koji su prvobitno bili nepojamni, da bi tek kroz svoj savez sa dalekim prislušavaocima postali pojamni: i to kao kristal-koji-raste, sasud odjeka tuđinskih patnji; a zatim, krst sapatništva, utisnut na mesto spoznatog vrhunca – u vidu Grede, što podupire odmetnut, zanavek putujući Šiljak pojedinstvene volje; odvaljen pramac Lađe Argo, koji, sećanjem na Hrastov dom ptica, peva.

.

Jezik ptica

“Čudovišna, u beskrajnom samoosvetljenju, njihova zaliha učenja;

A oni, prognani u skladnu ekstazu

I heroizam otkrivanja.

(…)

– Da li se to drevno divljaštvo oprašta? – “

   Rembo (“Kretanje”)

.

Plemenita Astreja (samožrtvena Daleka) nije uspela da znanjima iz sveta nadmesečevog usavrši ljudsku prirodu, a samim tim ni da učvrsti (odveć kratkotrajan) pravedan poredak na Zemlji. Uspela je samo da usavrši Spekulum putem koga nebesnici osmatraju zbivanja na Zemlji, i time ublaži istoj krajnju presudu…

Ali, od prizora tog zemnog nesavršenstva umrlo je biće Mesečevo, ostavivši za sobom jezovit huk; istopilo se ono, te je od njegovog Lica ostao srebrni rog, kakav je ljudima služio tek za uspomenu na izgubljeno pravreme…

Tada se pojavila prva odmetnica Kosmopolisa, istim srpom naoružana i iz šume vrebajuća, Artemis (da li sama Astreja, u svom preobraženju?); ona koja je uporište dostojanstvu ljudskog roda pronašla u (ponovljenoj – izgubljenoj?) ophodnji sa divljim životinjama (posebno: noćnim pticama). Samosvojnost zveri beše kvalitet koji je uzmakao čoveku Kosmopolisa. Jer, zver je nosila u sebi latentnu moć saznanja, veću od sveg zvezdanog znanja: – krik prvog pitanja.

Za P.U.L.S.E: Katarina Ristić Aglaja

Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E

  Mitologija