Osvrt na “Kid B” – 20 godina “Amnesiac”

Kada se govori o terminu zeitgeist uglavnom se misli na kulturološko, intelektualno i političko raspoloženje jednog društva u datom vremenu. U modernoj kulturi, a reklo bi se i oduvek, samo sa manjom zainteresovanošću, čovek kao polusvestan inteligentan stvor, ima fiksaciju identitetom, dakle autentičnošću. Takva jedna podsvesna želja, a i ‘end goal’ karaktera koji se razvija u jednom ljudskom životu, je takoreći primarni cilj svakog ljudskog bića bez obzira na inteligenciju i kultivisanost uma. Svaka jedinka reaguje na autentičnost sa dubokom podsvesnom željom da se sama u nekom kapacitetu kao takva ostvari (okarakteriše, odraste ili razvije). Da citiram jednog gospodina, ‘konzumiramo identitet, a mnogo manje muziku’.

Prosto rečeno opčinjenost određenim kulturološkim i političkim identitetom je ‘duh vremena’. Uspostavivši bazičnu ideju o tome šta je duh vremena, možemo se osvrnuti i na stvaraoce, naime na one koji prevaziđu kulturološku struju i estetiku svog vremena. Umetnici koji u domenu koherentih ideja pomeraju granice, zasigurno će biti upamćeni kao figure koje su svojim doprinosima postale esencijalne za razvoj kulture u ljudskoj istoriji, u ovom slučaju kao “vesnici-zvuka-kojeg-će-voleti-sutra”.

Elem, danas je 20 godina od izlaska petog albuma britanskog benda Radiohead. “Amnesiac” ili “Kid B” ,kako je prvenstveno trebalo da se zove, predstavlja jedan simpatični škart, koji se ogleda u tome da su pesme sa ovog albuma one koje nisu prošle za setlistu prethodnog “Kid A“. Prvobitno, pesme sa Amnesiaca je trebalo da budu izdate kao deo duplog albuma, poznatog studijski samo kao “Kid“. Međutim, članovi benda su shvatili da bi to možda bilo preterivanje i previše naporno za pažnju slušalaca, jer i jedan album Radioheada predstavlja pravi izazov za muzičkog konzumenta. Nakon toga, Radiohead je podelio album na dva dela, misteriozno ih nazvavši kao Kid A i B.

Velika debata među fanovima se vodi još od tog dana kada se “Amnesiac” pojavio u muzičkim prodavnicama, koji album je superiorniji, često uzimajući za argument činjenicu da je “Amnesiac” esencijalno glorifikovana b strana prethodnog albuma, izjava koja ide u korist četvrtom albumu, a koja se i dan danas razbacuje po raznim muzičkim forumima. Ono što najjasnije možemo reći, jeste da “Amnesiac” nije bolji od svog prethodnika, ali svakako jeste od većine albuma koji nisu prvobitno koncipirani kao b strana, mada b strana sa albuma poput “Kid A”, hmmm.. nije naivno.

Svakako, ovaj album bez problema stoji sa ostalim izdanjima iz diskografije ovog benda i tamo gde jeste slabiji, nadomešćuje usuđujućim trakama koje ne manjkaju u neustrašivosti. “Amnesiac”, čak i pored reputacije malog brata albuma “Kid A”, ima svoj zvuk. Album ni u jednom trenutku ne podseća na prethodni, što je jako iznenađujuće jer je 2/3 pesama sa “Amnesiaca” snimljeno za vreme istih sešna na kojima su snimili i “Kid A”.

Postoji mim vezan za ovaj album, a to je da u opusu Radioheada Amnesiac predstavlja legitimnu džez fazu benda. U tome ima istine, jer je gitarista Johnny Greenwood izjavio jednom prilikom da su u toku snimanja nekih pesama sa albuma stupili u kontakt sa džez muzičarom Humphrey Lytteltonom, pod izgovorom da “jednostavno nisu dovoljno dobri da sviraju i aranžiraju džez muziku“. Mada, na stranu to. Zvuk sa “Amnesiaca” svedoči o sebi, noseći evidentne uticaje IDM savremenika, kraut rocka, moderne klasične muzike, kabarea i big benda.

Omot za album koncipirali su Thom Yorke i Stanley Donwood koji za vizuelni identitet benda predstavlja ono što za produkciju i audio estetiku jeste Nigel Godrich. Stanley Donwood je pružio malo ekspozicije u jednom snimku iz 2020. godine, gde je govorio o svom grafičkom radu za bend. Naime, omot za “Amnesiac” predstavlja nešto što vrlo apstraktno liči na Minotaura, čudovište iz grčke mitologije, koji po svemu sudeći plače. Donwood je omot objasnio u sledećem tekstu: ”

Stvorenje koje progoni crveni lavirint je plačući minotaur, čudovište svesno svoje sudbine, svoje izolacije, sopstvenog zatvora i gnušanja i straha koji izaziva u svima koji ga vide.

Minotaur je nacrtan u fetus poziciji na tvrdoj korici crvene nepoznate knjige, koja pokazuje znake pohabanosti i starosti. Za motiv knjige, Donwood je izjavio sledeće: “Ova knjiga je najjobičnija koju sam mogao naći, ona izgleda kao nešto što je moglo biti izgubljeno na tavanu dugo godina“. Elem, omot lepo predstavlja minimalnu audio estetiku u zvuku Amnesiaca, ali isto tako je prikladan temama koje prožimaju ovo delo – egzistencionalnim premišljanjima, konstantnom reevaluacijom sopstvene vrednosti u kapitalističkom društvu, dubokoj introspekciji i kontemplaciji.

Po svemu sudeći vrlo introvertno delo. Album se sastoji od 11 pesama, gde su neke evidentno bolje od drugih, a gde su druge uglavnom u maniru ad hoc-intermezzo-besciljnog lutanja, dok prve koje zapravo čine i većinu plejliste opravdavaju kvalitet muzike koju ovaj bend inače stvara.

“Amnesiac” je srednje dete opusa Radioheada. Nekima deluje kao usputno slušanje, poprilično neesencijalno među nekim plodnijim albumima, dok ga drugi tretiraju kao najvažnije ostvarenje benda. Iako nepravedno okarakterisan kao mlađi brat svog uspešnijeg srodnika “Kid A”, “Amnesiac” je uspeo da nađe svoj put do srca slušalaca širom sveta i da nakon dvadeset godina od svog početka, napokon odraste.

Luka Dubak

Izvor: Balkan Rock

  Amnesiac, Balkan Rock, Luka Dubak, Muzika, Radiohead.