Ostvarenje inventivnog holivudskog reditelja mlađe generacije Kristofera Nolana, „Početak“, predstavlja dostojnu umetničku elaboraciju poslovične analogije filma i sna. Iako ne izostaju kompjuterski efekti i akcione scene potere, „Početak“ je duboko uznemirujuće filmsko iskustvo kakvo nije viđeno u poslednjoj dekadi, sve od „Matriksa“. Problematizujući prirodu stvarnog, imaginarnog i sanjanog sveta, „Početak“ postavlja pitanje naše spremnosti da ih iznova premošćujemo.

Upravo analogija filma i sna (koja se izvodi iz čulne objektivnosti – i san i film se odvijaju u slikama, a naša motorička stanja u snu i tokom filmske projekcije su vrlo slična) dovodi do tvrdnje da je film kao san – dvadesetih godina Hugo fon Hofmanstal u „Surogatu sna“ govori o tome da film ostvaruje želju da imamo nevidljivi ogrtač kao i čarobni ćilim i da budemo svuda i vidimo sve što poželimo.

.

Hakovanje misli

Još tridesetih godina prošlog veka, Ilja Erenburg u delu „Fabrika snova“ govori o Holivudu kao mestu koje proizvodi snove. U Nolanovom filmskom snoviđenju, protagonista Kob (u tumačenju Lionarda di Kaprija),kao specijalista industrijske korporativne špijunaže, sposoban je da krade ideje ubacujući se u tuđe snove. On sa svojim timom kreira posebnu arhitekturu snova u kojoj se žrtva snevač oseća kao kod kuće. Na taj način moguće je neopaženo prići snevaču i u snu „hakovati“ potrebne misli i ideje. Posebno iskušenje za protagonistu Koba predstavlja mogućnost dodavanja, usađivanja sopstvene ideje u tuđi um putem snova. Iako je razlog poprilično trivijalan i ovozemaljski, nimalo sakralan (u pitanju je usađivanje ideje o rasparčavanju monopolističke korporacije nasledniku jednog tajkuna), Kob u ovoj akciji pronalazi intimnu motivaciju – po završetku posla biće mu omogućen povratak kući i deci u Ameriku, a sa njega će biti skinuta optužba da je ubio suprugu Mal (senzualna Marion Kotijar) koju beskrajno voli. Sa jedne strane tipično kapitalistički rivalitet moćnika, a sa druge zaranjanje u Kobova sećanja, snove i razmišljanja, strahove i strepnje, sumnje, krivicu. Skup emocija sličan onima koje muče i junaka iz Nolanovog sada već kultnog klasika „Memento“.

Sumnja da li je protagonista ubica sopstvene žene koju voli i ovde je jedan od lajtmotiva. Sumnja da li je pojavni svet stvarniji od sna, pak, ne postoji – san je podjednako stvaran,a njegova pravila kreira sam snevač kao ultimativni Tvorac. Angažujući studentkinju arhitekture po imenu Arijadna (mlada Elen Pejdž poznata iz filma „Džuno“) da mu pomogne u stvaranju savršenih kulisa za san žrtve koja sneva, Kob na izvestan način preuzima ulogu Tezeja,a reditelj Kristofer Nolan nam eksplicitno asocira na ulazak u lavirint, sačinjen od čak četiri potpriče, četiri podsna. Poigravajući se prostorvremenom, Nolan nam ispostavlja čak šest različitih vremena – vreme trajanja filmske projekcije (oko dva i po časa), vreme zapleta same filmske priče (nekoliko dana) i vremena potpriča u svakom od nivoa sna u snu (ima ih četiri, u najdubljem nivou vreme najbrže teče i moguće je premostiti nekoliko decenija).

Svet koji tkaju junaci u snovima nalik je Borhesovom Tlenu, imaginarnom svetu iz priče „Tlen, Ukbar i Orbijus tertijus“. Načinjen je od ideja, a san je, kao i Tlen, jedna drugačija realnost. U Borhesovom Tlenu, baš kao i u snu, „svet nije stecište predmeta u prostoru; to je raznorodni niz nezavisnih činova. Uzastopan je, vremenski, ne prostorni“.Univerzumi junaka filma „Početak“ su poput nizamentalnih procesa koji se ne odvijaju u prostoru već uzastopno u vremenu. I sam Borhes kazuje da je Tlen lavirint. Lavirinti Nolanovih filmskih junaka su rešivi sve dok se u njima ne pojavi Kobova umrla supruga Mal, mrtva draga, koja se iznova vraća kao neprestana trauma. Njeno pojavljivanje pobuđuje Kobovu krivicu – u ranijim zajedničkim eksperimentisanjima sa boravkom u snovima, Kob i Mal kreirali su fantastično pribežište, gotovo savršen univerzum satkan od sećanja i želja. To pribežište, poput opijata, izazvalo je zavisnost kod Mal koja gubi moć razlučivanja stvarnog i sna. Mal je Kobova Lorelaj, koja ga magnetski vuče u snove, i ona je zapravo glavni dramski pokretač „Početka“. Ta kosmička tuga i nezadovoljstvo pojavnim svetom, njegova nesavršenost, žal za Rajem koji je moguć jedino u snu, predstavljajuautorovu intimnu eskapističku poziciju. Stoga Nolan u svom opusu ne poseže za hepiendom, on ostavlja uznemirujući otvoren kraj, bojazan, egzistencijalnu jezu koja je u istoriji filma bila karakteristična jedino za film noar, a posledično i za neonoar i kiberpank poetiku.

.

San u snu

Opsesivni motivi Nolanovog opusa su sećanje („Memento“, „Betmen počinje“), dvostruki, podvojeni identitet i suparništvo (čovek slepi miš u „Betmenu“, i „Prestiž“, priča o dva suprotstavljena mađioničara i iluzioniste, od kojih jedan ima brata blizanca!), i konačno – stanja svesti izmenjena ili traumom (gubitak pamćenja u „Mementu“), ili fenomenom belih noći („Insomnija“) ili pak biohemijskim supstancama kojima se veštački inicira san („Početak“). Upravo sva tri motiva zajedno stvaraju snažnu sumnju u jedinstvo stvarnog sveta raskriljujući dveri ka multiplim univerzumima, paralelnim svetovima koji poseduju svoje autentične formule i čija je egzistencija neporeciva. Ne samo da je neporeciva, već ovaj svet u potpunosti izneverava Lajbnicovu formulu „najboljeg od svih mogućih svetova“. On je samo senka onih drugih, „fiktivnih“, „irealnih“, „imaginarnih“. Bekstvo u san Nolanovog protagoniste iz filma „Početak“ predstavlja pokušaj popravljanja „brljotina“ realnog, nesavršenog i limitirajućeg sveta. Kao i sopstveno iskupljenje i katarza protagoniste.

Izuzetno zahtevan za gledaočevu percepciju, po strukturi pripovedanja „Početak“ funkcioniše kao složeni narativ poznat kao priča u priči. U ovom slučaju, u pitanju je san u snu. Ovo ostvarenje Kristofera Nolana baštini čuvena dela filmske umetnosti kao što je Hičkokova „Vrtoglavica“, Amenanbarov „Otvori oči“ i Linčov „Bulevar zvezda“. U njima je prisutan pripovedni model takozvanog nepouzdanog pripovedača, onoga koji neprestano opstruiše naše saznanje i napredovanje kroz (filmsku) priču, koji nas čas opskrbljuje Arijadninom niti pri probijanju kroz lavirint, čas proždire naša tumačenja poput zatočenog bika. To je Nolanova specijalnost još od „Mementa“, preko „Prestiža“ sve do „Početka“. I film i san su lavirinti – njihova lepota leži upravo u mogućnosti da zauvek ostanemo zatočeni u traganju za odgonetkom; naše beskrajne interpretacije predstavljaju deo igre, priznanje da stvarnost nije i ne može biti jednoznačna već višestruka. Kako bi Borhes zaključio:

Dok ovde spavamo, na drugom mestu smo budni; tako je svaki čovek dva čoveka.

.