Prizori iz Fišlovog bračnog života

Eriku Fišlu/ Eric Fischl/, enfant terrible figurativnog slikarstva, nije strana kontraverznost, provokacija i tabu. Tabu je povezan sa seksualnošću i nosi tenziju koja samo što ne eksplodira, ali tenzija negde eksplodira, negde se zadrži, ja volim da se igram na tom terenu, izjavio je trenutno najaktivniji slikar u Njujorku, Fišl. Fišlovi rani radovi imali su za temu seksualnost u adolescenciji i voajerizam. Fragmenti iz života američkih porodica u predgradjima su njegova druga opsesija. Brak, svakodnevni život, intimni odnosi i otudjenost parova. Otvorena, ponekad brutalano iskrena naracija sa njegovih slika suočava nas, licem u lice, sa našim skrivenim, nezadovoljnim ja.

Fišl je postao ljubimac publike i kritike još 1979. sa slikom, Sleepwalker/ Hodač u snu/. Tinejdžer koji masturbira u dvorištu pozadi kuće, u malom plastičnom bazenu za decu, sa dve prazne stolice naspram njega kao nemim svedocima.

Druga njegova slika, Bad Boy/Nevaljao dečak iz 1981. prikazuje šokantnu scenu iz spavaće sobe : naga žena na krevetu u delikatnoj pozi i pored nje dečak, voajer, mali lopov zatečen izmedju dve nedozvoljene situacije. Dečak ne učestvuje fizički, ne masturbira, samo gleda /ruke su mu zauzete preturanjem po ženinoj tašni/. Voajer on, voajeri i mi. Fišl je ovog puta od nas napravio saučesnike nametnuvši nam odgovornost samog čina. To je po meni i najfascinantniji deo Fišlove priče pored izvanredne kompozicije i igre svetlosti.

Svetlo se ne slika, ono se oseća. Slikate neku vrstu fizičke i psihološke iluminacije. Jednostavno osećate boje kako rade, u kom su odnosu sa senkom. Svaka od njih je metafora. Velika je razlika izmedju direktne svetlosti i nečeg što je samo obasjano, sa senkama ili u senci. To je kompletno različito stanje. Vi kao umetnik morate da angažujete publiku, morate da koristite sva sredstva da je zavedete, zaintrigirate, emocionalno pokrenete, da se vraća vašoj slici…svetlost nije površinska, ono što vidite, svetlost je duboka, intimna i misteriozna…

izjavio je Fišl kada su ga pitali šta znači svetlost na njegovim slikama.

Još jedna provokativna Fišlova slika iz 1983. je Birthday Boy/ Slavljenik rodjendana/, adolescent i starija žena.

Fišlov stil kritičari često uporedjuju sa tehnikom Džona Singera Sardženta/ John Singer Sargent/- široki potezi četkicom, složene šare i izlomljene linije koje stvara svetlost koja prodire kroz venecijanske zavese. Njegovo slikanje je kompleksno ali i jednostavno, intimno i introvertno.

2002 godine Fišl je za svoj umetnički projekat iznajmio na tri dana glumicu i glumca, oboje srednjih godina , kuću koju je dizajnirao čuveni arhitekta Mis van der Roe /Mies van Der Rohe/, Haus Esters, u Krefelder Kunstmuseenu, u Nemačkoj i fotografisao ih u svim mogućim svakodnevnim situacijama: u spavaćoj sobi, u kupatilu, za vreme ručka, za vreme seksualnog odnosa, posle seksa…Neobičan projekat je nazvao po gradu gde je obavljeno snimanje : Krefeld Project. Projekat je mešavina stvarnosti i fantazije, glumci glume normalan bračni par u vestačkom, za taj projekat, pripremljenom okruženju.

Od 2000 fotografija, koliko je Fišl napravio za tri dana, pažljivo je odabrao 12, koje su mu poslužile kao skeč za 12 ulja na platnu.

Imao je 57 godina kada je napravio ovu intrigantnu seriju, približno godištu glumaca koje je iznajmio za seansu. Ideja projekta je da istrazi želju za seksualnim odnosom kod starijih ljudu koji su zarobljeni u jednoj dugoj, bez velike strasti, nagrižene dosadom, bračnoj vezi, koju supružnici pokušavaju da začine sa malo drame. Na slikama vidimo bračni par koji živi otudjeno, a uhvaćeni u bolnoj tišini koju sam videla samo na platnima kod jednog drugog slikara, sličnog senzibiliteta, Edvarda Hopera/Edward Hopper/. Sličnu mučnu atmosferu sa Fišovih slika prepoznajemo i u Linchovim/David Lynch/ i Bergmanovim/ Ingmar Bergman/ filmovima. Veze koje mogu da traju čitavu večnost i isto tako mogu sutradan da se ugase i nastave sa nekim drugim iluzornim odnosom. Osobe na njegovim platnima su žrtve. Žrtve svojih požuda i neostvarenih zelja i promašenog života. I inertnost. Inertnost koja je posledica straha od promene.

Njegovi aktovi postaju platno na kome prepoznajemo nečiji fizički i emocionalno proživljen život. Ogoljeni aktovi se pred nama prikazuju u svojoj punoj nedovršenosti, sa psihičkim i fizičkim ožiljcima, često uznemirujuće osobe kojima ne možemo da uhvatimo pogled, pogled koji ne gleda u stranu, u nešto, već mimo nas ne videvši nas. Njegovi likovi su usamljene, tragično izgubljene duše koje lutaju i mi tu njihovu tragediju sasvim dobro vidimo, ali nemamo želju da ih tešimo, već…mi u njima prepoznajemo deo sebe, našu sopstvenu nemoć. Na pitanje da li bi posmatrači trebalo da pokušaju sami da dožive priču sa njegovih slika, odgovorio je : Dopada mi se ta ideja, to bi značilo da oni onda poseduju tu sliku. Vi želite taj osećaj posedovanja kod vaše publike. Vi hoćete da oni učestvuju, da otkriju nesto o sebi sami, a ne da imate potpunu kontrolu nad njihovom interpretacijom. Želite njihovu angažovanost.

Čitate li Frojda/Freud/, pitali su novinari Fišla/ njegova se platna konstantno vezuju za psihološku Frojdovu naraciju / Ne znam ništa o psihologiji. Za mene je psihologija puna karaktera. Psihologija je zamenila religiju na neki način. Objasnjava svet i njegov fenomen, naš osećaj za lepotom i osećaj za postojanjem i našom svrhom na ovom svetu. Fišl je radio ilustracije za nekoliko zajedničkih projekata sa piscima, E.L.Doktorova/ E.L.Doctorow/ i Džamejku Kinkejd/Jamaica Kincaid/. Dizajnirao je scenografiju za pozorišnu predstavu Kadiš/Kaddish / pesmu-lament/Alena Ginzberga/ Allen Ginsberg/ za koju je muziku napisao Stiven Tejlor/Steven Taylor/. Pesma opisuje halucinacije Ginsbergove majke i paranoju koju je imala od specifičnih karaktera: Karla Sendberga/Carl Sandberg, Musolinija/Mussolini, Rozenbergovih/Rosenbergs, Lenjina /Lenin za koje je Fišl nacrtao portrete sa jako izraženim karakternim osobinama.

Fišlova poslednja serija fotografije je tradicionalna korida, borba bikova, Corrida goyesca de Ronda, tema koja fascinira umetnike jos iz 18 veka, od Goje/Goya do Hemingveja/Hemingway i Pikasa/Picasso. Koristio je , kao i za Krefeld Project, svoje fotografije sa koride kao polazni skeč. Rezultat : osam velikih ulja na platnu prikazuju tipične scene borbi sa bikovima u andaluzijskom gradu Ronde, sa prekrasnim kostimima iz 18 veka koji se mogu videti na Gojinim slikama. Goja je dizajnirao te kostime koji se i dan danas nose u specijalnim prilikama.