Eрнст Јингер: Пркосан живот једног Анарха (део II) – Конзервативни револуционар

Током вајмарског периода, књиге о рату брзо су донеле популарност Јингеру. У књизи Рат као унутрашњи доживљај, писао је о томе да млад човек, који је учествовао у највећем светском рату, након тога, не може успешно да се интегрише у стари буржоаски систем из кога је дошао. За ове борце, рат је био духовно искуство. Пошто су преживели да виде како њихова страна капитулира под, како се чинило, понижавајућим условима, ветеранима рата била је страна та рационалистичка, анти-ратна, либерална република која је настала 1918. године на самом крају рата. Јингер је боравио код својих родитељагде се опорављао од ратом задобијених рана, током покушаја револуције од стране радничких и војничких већа, која је била угушена од стране вајмарских паравојних формација – фрајкора. Тих година, експериментисао је са психоактивним супстанцама као што су кокаин и опијум, са чим је наставио доста касније у свом животу. Након успешног опоравка, вратио се активној служби у, сада већ знатно ослабљеној, немачкој војсци. Јингерови рани радови, као што су Челична олуја, су тада објављивани, док је он такође писао за војне новине, о темама које су се тицале техничко-специјалних аспеката борбе и војне технологије. Интересантно, Јингер је сматрао да је Немачка капитулирала због лошег војног и цивилног вођства, и одбацио је чувену легенду о „убоду у леђа“ коју су ветерани рата у највећем делу заступали.

Након што је напустио војску 1923. године, наставио је да пише, објављујући новелу о војнику који се бори у рату, коју је назвао Олуја, након чега је почео да изучава филозофију Освалда Шпенглера. Његов први рад који га је означио као филозофа национализма, појавио у национал-социјалистичком часопису Volkischer Beobachter у септембру 1923. године.

Критикујући неуспех марксистичке револуције из 1918. године, Јингеров аргумент због чега левичари нису успели је недостатак свежих идеја. Њихови идеали су били само прежвакавање егалитаристичких идеала Француске револуције. Јингер сматра, да су револуционарну левицу интересовале само материјалне потребе Немачке. Успешна револуција би морала бити много више од тога. Она мора одговорити и на духовна и традиционална питања такође. Током следећих неколико година Јингер је студирао природне науке на Универзитету у Лајпцигу, и 1925. године, у својој тридесетој, оженио се деветнаестогодишњом Гретом. У том тренутку, он је такође постао политички писац. Постао је непријатељски расположен према вајмарској демократији и буржоаском поретку. Његов политички идеал постаје тежња за једном елитном војничком кастом,која би била изнад политичких партија и средње класе која је опседнута стицањем материјалног богатства. Јингер је у том тренутку приступио десничаркој ветеранској групи, познатијој као Шталхелм, и почео је да пише за њихов лист Die Standardite. Сарађивао је са младим, екстремнијим члановима организације, којима се гадио парламентарни систем, и који су се залагали за бескомпромисну националну револуцију. Јингерова недељна колумна у Die Standardite-у упознала је његове читаоце са његовом националистичком идеологијом. Јингерова размишљања у овом тренутку била су мешавина Шпенглера, социјал-дарвинизма, традиционалистичке филозофије француског десничара Мориса Бареса, противљење левичарском интернационализму који је прописно дискредитован током догађаја из 1914. године, ирационализма и анти-парламентаризма. Имао је симпатије за радничку класу, а такође је позитивно гледао на напор национал-социјалиста да задобију симпатије радника. Јингер је такође говорио да националистички поглед не треба да буде везан за било који облик владавине, говорећи да би националистичка република била боља од либералне монархије.[1]

У есеју за Die Standardite названим Машина, Јингер пише да се главна борба не води између социјалних класа, нити између политичких партија, него између човека и технологије. Он није био против технологија на начин какав су били лудисти, већ је сматрао да је технологија успоставила надмоћ над човеком и да је потребно тај процес обрнути. Био је забринут да се механичка ефикасност модерног живота веома лоше одражава на људски дух. Јингер сматра да је национал-социјалистичко величање сељачког начина живота застарело. Веровао је да такав начин живота у константном паду и да не може опстати. Јингер је установио „урбани национализам“ чије је језгро у урбаној радничкој класи. Национализам је била брана за анти-партикуларни материјализам марксиста који су, по мишљењу Јингера, само копирали либерале у њиховим настојањима да сведу појединца на ниво на коме је он само компонента у машини друштва масе. Хуманистичку реторику левице Јингер је одбацио као лицемерни покушај борбе за власт, симулирањем човекољубља. Почео је да полаже своје наде у националну револуцију коју би спровели млади ветерани који су чинили велики део урбане радничке класе.

Јингер је 1926. године постао уредник Arminius-a, који је такође објављивао текстове национал-социјалистичких лидера Алфреда Розенберга и Јозефа Гебелса. Следеће године написао је свој последњи текст у овом листу, позивајући на нову дефиницију „радника“, која није укорењена у марксистичкој доктрини, идеја о раднику као цивилном пандану војника који се ватрено бори за националистичке идеале. Јингер и Хитлер су разменили неколико копија њихових значајних текстова и заказали су састанак, који је на крају био отказан због промене у Хитлеровом плану путовања. Јингер је ценио Хитлерове говорничке способности, али је мислио да он нема способност да буде прави вођа. Такође, мислио је да национал-социјалистичка иделогија нема интелектуалну дубину, многи национал-социјалистички лидери били су без икаквог талента, веома вулгарни, самоуверени без покрића и веома театрални када су у питању јавни наступи. Као елитиста, Јингер је сматрао да је национал-социјалистичко улагивање обичним људима одвратно. Како је постајао све више скептичан по питању национал-социјалиста, Јингер је почео да пише за шири круг читалаца. Његови текстови почели су да се појављују у Das Tagebuch-у чији је уредник био либерални јеврејин Леополд Шварцшилд, и национал-бољшевичком Widerstand-у чији је уредник био Ернст Никиш.

Јингер је почео да око себе сакупља елитну групу боема, ексцентричних интелектуалаца која се састајала сваког петка. Ову групу чинила су нека од најзанимљивих имена вајмарског периода. Међу њима је био фрајкорски ветеран Ернст фон Саломон, Ото фон Штрасер, који је са својим братом Грегором водио левичарску анти-хитлеровску фракцију у национал-социјалистичком покрету, национал-бољшевик Ернст Никиш, јеврејски анархиста Ерих Мјушам, који се истакао у раној фази неуспеле левичарске револуције 1918-е, амерички писац Томас Вулф и експресиониста Арнолд Бронен. Многи у овој групи заговарали револуционарни социјализам базиран више на национализму него на класи, презирући напоре национал-социјалиста да допру до средње класе. Неки су, као Никиш, заговарали савез између Немачке и СССР-а, против либерално-капиталистичког Запада. Повремено овим састанцима придруживао се Гебелс, надајући се да ће преобратити чланове групе, нарочито Јингера, чијим се ратним дневницима дивио. Сви ови напори Гебелса да групу привуче национал-социјалиста били су без успеха. Јингер је говорио за Гебелса да је плитак идеолог, који је и у приватним разговорима причао флоскуле.[2]

Коначан разлаз између Јингера и НСДАП-а десио се септембра 1929. године. Јингер је објавио текст у Шварцшилдовом Tagebuch-у нападајући и исмејавајући национал-социјалисте што су се реформисали у парлемтарну партију. Такође је одбацио њихов расизам и анти-семитизам као смешан, закључујући да је по национал-социјалистима националиста неко ко „једе три Јеврејина за доручак“. Он је осудио национал-социјалисте за удовољавање либералној средњој класи иреакционарним конзервативцима „дугим тирадама против пада моралних вредности, против абортуса, штрајкова, закључавања, и смањења полиције и војске“. Гебелс је одговорио Јингеру тако што га је нападао у национал-социјалистичкој штампи, оптужујући га да су његови напади мотивисани личним књижевничким амбицијама, инсистирајући да је његово „ругање национал-социјалистичког покрету, вероватно због тога што хоће да постане популаран у новим политичким и културним круговима“ и да национал-социјалисти неће „дебатовати са одметницима који нас злостављају у жутој штампи чији су власници јеврејски издајници“.[3]

Јингер и јеврејско питање

Јингер је имао веома комплексан став по питању немачких Јевреја. Сматрао је да је антисемитизам Хитлеровског типа сиров и реакционаран. Ипак, и његова верзија национализма захтевала ниво хомогености који је било тешко помирити са аутономним и одвојеним статусом Јевреја у Немачкој. Јингер је предлагао да Јевреји треба да се асимилују и да се обавежу на лојалност Немачкој једном и за свагда. Док је са друге стране изражавао дивљење према ортодоксном јудаизму и незаинтересованост за ционизам.  Јингер је имао лична пријатељства са Јеверијима и писао је у публикацијама у јеврејском власништву. У овом периоду јеврејски издавач Шварцшилд је објавио чланак који се бави Јингеровим виђењем Јевреја у Немачкој. Шварцшилд је инсистирао да Јингер није нимало налик његовим национал-социјалистичким ривалима на екстремној десници. Јингеров национализам је био заснован на етосу ратничке аристократије, док се Хитлеров могао више упоредити са криминалним подземљем. Хитлерови људи су били „плебејски уличарски олош“. Међутим Шварцшилд је окарактерисао Јингерову верзију национализма као једва нешто више од страствене реакције на буржоаско друштво која занемарује политичку реалност и озбиљна економска питања.[4]

Радник

Поред Челичне олује, Радник је његово друго најутицајније дело из вајмарског периода. Јингер ће се касније оградити од овог дела објављеног 1932, које ће бити поново штампано тек педесетих на инсистирање Мартина Хајдегера.

У Раднику, Јингер илуструје будућу државу уређену као технократију радника и војника коју води ратничка елита. У њој радници више нису компоненте индустријске машине било капиталистичке или комунистичке, већ су постали нешто као цивилни војници који делују као економски ратници. Као што се војник поноси својим успесима у борби, тако се радник поноси успесима израженим кроз његов рад. Јингер је предвиђао да ће континуирани технолошки напредак учинити дихотомију радника и капиталисте застарелом. Такође је уградио политичку филозофију његовог пријатеља Карла Шмита у свој поглед на свет. Као што је Шмит веровао да су међународни односи хобсовска битка између ривала, Јингер је веровао да ће свака држава евентуално усвојити систем сличан оном у Раднику. Свака држава би задржала свој технократски поредак где би радници и ратници сваке државе играли исту улогу у свакој од њих. Међународни односи би тада били поприште на којем би воља за моћ разних држава била тестирана.

Јингерова визија садржавала је одређену меру тачних предвиђања. Општи тренд у политици тог времена је било кретање на нешто налик технократској држави коју је Јингер описао. Ове су узимале разне облике укључујући немачки национал-социјализам, италијански фашизам, совјетски комунизам, растући социјализам у западној Европи и амерички „Нови договор“.  На прагу другог светског рата, Јингерова предвиђања о глобалној хобсовској борби између националих колектива који поседују претходно незамисливе нивое технолошке софистицираности су била пророчка. Јингер је опет нападао буржоазију за њене анахронизме. Њихове вредности материјалног луксуза и безбедности су по Јингеру биле подобне за насилни свет будућности.[5]

Период национал-социјализма

Кад је Хитлер 1933. дошао на власт, Јингерови ратни списи су већ били свуда коришћени као примери ратне литературе, а Јингер је уживао популарности и у немачкој широј култури. Изводи из Јингерових дела су били објављивани у војним часописима. Национал-социјалисти су покушали да присвоје његову популарност, али он није био спреман на сарадњу. Јингер је одбио понуђену позицију у Немачкој академији поезије која потпала под национал-социјалистички утицај. Када су национал-социјалисти у својим новинама објавили неке његове радове 1934. године, Јингер је написао протестно писмо. Национал-социјалистички режим, иако је пружао велике напоре да искористи његову репутацију, је сумњиво гледао на Јингера. Његова пређашња сарадња са национал-бољшевиком Ернстом Никишом, јеврејским анархистом Ерихом Мјушамом и анти-хитлерским национал-социјалистом Отом вон Штрасером, који су сви били или убијени или прогнани из Трећег рајха, довело је национал-социјалсте да у Јингеру виде потенцијал за субверзију. У неколико наврата, Јингера је посећивао Гестапо, тражећи неке од његових ранијих пријатеља. Током почетних година национал-социјалистичког режима Јингер је био способан да себи приушти путовања ван Немачке. Путовао је по Норвешкој, Бразилу, Грчкој и Мароку, објавивши неколико дела о овим путовањима.[6]

Јингерово најважније дело из овог периода је На мермерним литицама. Књига је алегорички напад на Хитлеров режим. Написана је 1939. године, исте године када се Јингер вратио у немачку војску. Књига описује мистериозног антагонисту, злокобоног „Врховног шумара“. Овај лик се никада не појављује у причи књиге, али се осећа његова свеопшта злослутна присутност (слично „великом брату“ из Орвелове 1984). Други лик у новели, Бракмар је описан са Геболсовим физичким карактеристикама. У прве две недеље од издавања књиге продато је четрнаест хиљада копија. Швајцарски књижевни критичари су одмах препознали алегорчки приказ национал-социјалистичке државе у књизи. Национал-социјалистчки лист Volkische Beobachter, је изјавио да се Јингер игра са животом. Гебелс је ургирао Хитлеру да забрани књигу, али је Хитлер одбио, и издао наређење да се Јигнер не дира.[7]

Током највећег дела Другог светског рата, Јингер је био стациониран у Француској. Опет је писао дневник о својим искуствима. Поново је показао забринутост да ће се рат завршити пре него што окуси борбу. Иако није имао прилике да опет проживи ниво опасности и хероизма који је искусио у великом рату, Јингер је добио још једну медаљу, Гвоздени крст, за спасавање тела мртвог каплара под тешком паљбом. Јингер је такође објавио неколико својих ратних дневника у овом периоду. Немачка влада је са незадовољством гледала на ова дела видећи у њима превише симпатије за окупиране Французе. Јингерова задужења су укључивала цензуру поште која пристиже у Француску из Немачке. Овом задужењу пришао је врло либерално, одлучивши да баца сумњива писма уместо да их пријави за истрагу. Вероватно је спасио многе животе радећи то. Сусретао се са члановима француске књижевне и културне елите, међу њима и са писцем Лујом-Фердинандом Селином, жустрим антисемитом и присталицом вишијевског режима, који је тврдио да су Хитлерове окрутне мере против Јевреја недовољне. Како су шириле гласине о национал-социјиластичким програмима истребљења, Јингер је писао у свом дневнику, да је механизација људског духа о којој је у прошлости писао, довела до већег нивоа људске изопачености. Када је видео како три јеврејске девојчице носе жуте звезде, написао је да осећа срамоту што је део национал-социјалистичке армије. У јулу 1942. године, Јингер је видео масовна хапшења Јевреја из Француске, што је био почетак имплементације „коначног решења“. Овако је описао ту сцену:

Родитеље су прво одвајали од своје деце, па се плач чуо по улицама. Ни у једном тренутку не смем заборавити да сам окружен несрећнима, онима који дубоко пате, иначе каква бих особа, какав бих официр био? Униформа приморава човека да пружа заштиту где год био. Наравно човек има утисак да се као Дон Кихот мора суочити са милионима.[8]

Унос у Јингеров дневник за 16. октобар 1943. године, наговештава да је неименовани официр рекао Јингеру о коришћењу крематоријума и отровног гаса за масовно убијање Јевреја. Гласине о завери против Хитлера су кружиле међу официрима са којима је Јингер био у контакту. Његов син Ернст јуниор био је ухапшен, када је доушник тврдио да је говорио критички о Хитлеру. Био је у затвору три месеца, па је онда стављен у казнени батаљон и послат у Италију где је погинуо у борби. Двадесетог јула 1944. године покушан је атентат на Хитлера. Још увек је дискутабилно да ли је Јингер био упознат са завером и да ли је играо неку улогу у њој. Међу ухапшенима за атентат били су и неки Јингерови ближи сарадници и надређени официри у немачкој војсци. Јингер је убрзо након тога избачен из војске.[9]

По завршетку Другог светског рата, Јингер је био сумњив савезничкој окупаторској администрацији због своје екстремно десничарске и милитаристичке прошлости. Није желео да сарађује са савезничким денацификаторским програмима због чега му није било дозвољено да објави ништа четири године. После тога ће живети још пола века, пишући многа књижевна дела. Постаће близак пријатељ са Албертом Хофманон, изумитељем халуциногена ЛСД-а, са чиме је експериментисао. У свом делу Eumeswil, из 1977. довео је своју тенденцију да гледа на свет као да је одвојен од њега, до вишег, боље артикулисаног нивоа увођењем концепта „Анарха“. Ова идеја настала под утицајем дела немачког филозофа из раног деветнаестог века Макса Штирнера, који заговара усамљену индивидуу која остаје верна себи у контексту било којих околности које окружење наметне.

Кит Престон

За П.У.Л.С.Е Превели и приредили: Игор Стевановић Орељ и Стефан Златановић

Претходни део

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

[1]Ibid., pp. 75-91.

[2]Ibid., p. 107.

[3]Ibid., p. 108.

[4]Ibid., pp. 109-111.

[5]Ibid., pp. 114-140.

[6]Ibid., p. 145.

[7]Ibid., p. 162.

[8]Ibid., p. 209.

[9]Ibid., p. 209.

  Istorija, istorija knji\evnosti, jinger ernst, konzervativna revolucija, na mermernim liticama, nema;ka, radnik