Путовање као лажан покрет: Вим Вендерс

Једна од ствари са којом се одмах сусрећемо у Вендерсовим филмовима је учестало ослањање, на најразличитије начине, на Америку и америчку кинематографију. Но и поред тога Вендерс остаје један од најаутентичнијих европских редитеља јер су у његовим филмовима сви ти елементи америчког филма испражњени, трансформисани и адаптирани у један стил и једну поетику које су суштински другачије од америчке кинематографије.

Наративна структура „новог“ америчког филма је присутна у готово целокупном Вендерсовом опусу али је прилагођена на само њему својствен начин. Његови ликови се крећу у једном стању трајне нестабилности и потраге, као да су изгубљени у једној стварности која само њима припада (али и нама путем њих) у којој не постоје никакво значење и вредности. Све делује подједнако важно и подједнако индиферентно; убити касирку у једном биоскопу на периферији, лутати без циља, залетети се у реку колима… Вендерс нам све то доноси на један изузетно филмичан начин путем самих слика; јер његови ликови веома мало причају и када говоре они нам препричавају своје приче и снове који су набијени значењима и алузијама; и надасве у тим дијалозима се не дешава прави дијалог јер свако од њих, попут затвореника у сопственом свету, не уме да комуницира са другим особама већ им саопштава углавном како се осећа и оно што њега тишти. Из тога проистиче веома оригиналан ефекат ових лажних дијалога који су заправо збир унутрашњих монолога.

С друге стране они су непрекидно у покрету користећи све замисливе начине превоза (аутобус, камион, аутомобил, авион, метро, покретне степенице, бродови, итд.) и прелазе из једне хотелске собе у другу; дом не постоји као што не постоје стабилност и извесност. Све је стално у покрету, иако се за њих ради о једном „погрешном покрету“. Путовати и истраживати, непрекидно се пропитујући о смислу предмета и стварности; један поглед на свет који као да уклања конвенционална значења у потрази за њиховим суштинским и крајњим значењем. Ако анализирамо општу структуру његових филмова приметићемо да се та путовања састоје од разних фаза. Чак и када би покушали да променимо редослед тих фаза, етапа, у односу на онај који нам је сам аутор понудио, мало или готово ништа се не би променило у целокупном делу. Не постоји прави развој тих путовања без почетка и без краја, она потенцијално могу да трају бесконачно као што не постоји конкретан циљ ни ликова који у њима учествују.

У овим путовањима, пре свега путовањима свести, постоји драма али не постоји мелодрама; Вендерсов стил избегава прецизно дефинисање догађаја; крупни планови јунака готово да не постоје; као потврда измештеног посматрања стварности. Вендерс из даљине (понекад и веома далеко) посматра његове ликове који су изгубљени у пустим пределима који их опкружују. У његовим филмовима је потребно све пажљиво посматрати, читати између редова, управо због тога је очајање које нам његови ликови  доносе аутентично. Оно нам без ограда доноси свакодневницу живота на досадној и монотоној периферији која се стапа са самим ликовима експлицитно нам преносећи њихово стање душе кроз запуштене биоскопе, луна паркове, ресторане и џубоксове у њима. У јединственом односу индивидуе и простора како је и сам више пута истакао имао је узор у Антонионију (Michelangelo Antonioni) и управо у Вендерсовом изразу приказивања ових драма без мелодраме, стварност коју отуђено посматрамо, оно што највише подсећа на Антонионија. Вендерс радо цитира и Годара (Jean-Luc Godard) честим уситњавањем секвенци које понекад делују и без правог значења посебно ако се посматрају из угла класичног наративног тока и фрагментацијом дијалога који осликавају унутрашњи хаос код његових јунака. И као и код Годара, Вендерсови ликови радо одлазе у биоскопе и имају додир са филмском траком, пројекторима и самим биоскопским салама.

Овом стилу отуђеног, понекад и хладног посматрања који је у највећој мери заступљен у његовим филмовима, Вендерс супротстaвља зналачки одабрану музику кроз коју напушта тај отуђени став и изражава са пуно осећања драматична стања његових јунака. Тада готово парадоксално Вендерс се визуелно још више удаљава од њих постављајући у први план поново превозна средства: аутобус, камион, мотоцикл, авион, воз, трамвај. Сва та превозна средства имају неупоредиву важност у Вендерсовим филмовима и враћају нам онај осећај лажног (погрешног) покрета, оне потраге без суштине и без стварног циља која се можда и налази у самој суштини његових дела. Музика дакле има примарну функцију у његовим филмовима и најчешће се ради о америчкој музици, пре свега о џезу и року које понекад чак и опсесивно користи.

Филмови Вима Вендерса чине јединствен опус који га сврстава међу најзначајније европске филмске ствараоце. Њихов стил и њихова поетичност чине једну целину у којој се сваки филм позива на претходне и на њих надовезује. Мало је аутора који су до тог нивоа довели јединство стила и садржаја, уосталом Вендерс је и аутор сценарија скоро свих својих филмова у којима је готово није могуће говорити о једној ствари а да не постоји алузија на неку другу.

Марјан Вујовић

Југословенска кинотека

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Film, Vim Venders, Југословенска кинотека