„Oni koji revoluciju izvedu tek do pola, samo kopaju sebi grob“. Ovim citatom se završava film „Rani radovi“ Želimira Žilnika. U potpisu citata stoji ime: Antoan de Sent-Žist, kasnije su ga istoričari nazvali Anđeo Smrti. Antoan je voleo da šalje političke protivnike na giljotinu. Na kraju je u dvadesetšestoj godini i on ostao bez glave. Film je ispunjen Marksovim i Engelsovim citatima.

Revolucija je, u našem slučaju, pokušaj mladih da promene sistem, ne da ga sruše, već da ga poboljšaju. Naravno, reč je o slavnim studentskim demonstracijama iz 1968. Tri momka i devojka kreću u akciju promene sveta. Inspiraciju nalaze u mladom Marksu u njegovim Ranim radovima. Idu u fabrike, na selo, sreću ljude i pričaju im kako svi treba da učestvuju u promeni sveta. Međutim, niko od učesnika ove revolucije nije hteo da promeni sebe, samo su ostali morali da se menjaju, svet treba menjati, ali ne i sebe, mogla bi biti njihova stvarna poruka.

Nisu hteli da se menjaju ni revolucionari, niti su izražavali baš neku želju za promenama ljudi kojima su se obraćali. Revolucija je propala jer je niko nije ni želeo.

To je prvi Zlatni Medved s ovih prostora (drugi i za sada poslednji dobila je Jasmila Žbanić za film „Grbavica“).

Žilnik je gurnuo prst u oko društvu. Nije hteo da pristane na mišljenje i stav ako ih prethodno nije preispitao. To niko ne voli, ali u društvima koja ne gaje dogme ljudima bar nije zabranjeno da se ne slože sa zvaničnom verzijom. Naše društvo nikad nije došlo do tog stepena razvoja. Žilniku to, očigledno, smeta. Da ne bude zabune, nije Žilnik tresao samo ovdašnju elitu, kao i društvo, on je zbog provokacija, dakako umetničkih, filmskih, proteran iz Nemačke.

Žilniku su istina i sloboda bitniji od svega. Nema te ideologije i tih pravila koja ga mogu sprečiti da misli i govori slobodno.

U „Ranim radovima“ je postavio temelje na kojima će stajati cela konstrukcija. To je njegov prvi igrani film.

Autor nam odmah poručuje da ništa nije kako izgleda, da revolucija nije donela promene koje je obećala da će doneti, kao i da oduševljene mase nisu baš oduševljene revolucijom. A onda su došli mladi koji su rekli da će popraviti sve. Ispostavilo se da nisu ni hteli da budu revolucionari, već su hteli da na brzinu srede situaciju. Razočarani jer brzo rešenje nije donelo rezultat oni postaju ubice. Ubijaju svoju prijateljicu, člana revolucionarne četvorke. Simbolički revolucionari postaju simbolički kanibali.

„Stvarnost“ je radikalno drugačija od predstave koju nas teraju da gledamo. Žilnik i dalje priča tu priču. Od 1969., kada je snimio “Rane radove“, malo toga se promenilo.