Sednica je zapravo počela 23. septembra kasno popodne – pre 32 godine – a završena 25. ujutru.

Na toj sednici su iz političkog života eliminisani Miloševićev kum Ivan Stambolić i Dragiša Buca Pavlović. Bila je to, ispostaviće se godinama kasnije, raskrsnica na kojoj je Srbija pogrešno skrenula.

U onim predratnim pregovorima šestorice predsednika SFRJ, kad su se za rešenje jugo-krize pominjali razni oblici labave federacije ili asimetrične konfederacije – bila je i čuvena ponuda o jugoslovenskoj konfederaciji, finansijskoj pomoći od pet milijardi dolara i ubrzanom ulasku u Evropsku uniju. Poslednjih godina ta nezvanična ponuda nametala se kao poslednja velika šansa za prostor koji će kasnije nazvati Zapadnim Balkanom.

Sve i da je to, kako bi mnogi danas ocenili, bila samo američka udica, Srbija možda ne bi ušla u EU 1994. kako su nudili, ali bi sigurno ušla pre 2004, kad su to učinile bivše države Istočnog bloka, a jugoslovenska konfederacija (ili njene članice) bile bi prve iz redova onih koji su baštinili crvenu petokraku.

Istraživanja pokazuju da bi samo u ekonomskom pogledu Srbija bila najmanje duplo jača zemlja. I to pod pretpostavkom da je tranzicioni ekonomski razvoj išao u skladu s drugim zemljama bivšeg Istočnog bloka… A SFRJ je u tranziciji imala daleko bolje startne pozicije od drugih.

Prosečnog građanina “zakinuli” za 60.000 evra

Prema jednoj analizi ekonomiste Miroslava Zdravkovića, prosečan građanin Srbije u periodu od 20 godina (od 1990. do svetske krize 2009) samo na platama „zakinut” je za 57.300 evra, a svaki penzioner 35.200 evra. Do tog podatka došao je analizom potencijalnog rasta plata u slučaju da je Srbija početkom devedesetih počela da se razvija kao druge zemlje u tranziciji i da je po „regularnoj dinamici pristupila Evropskoj uniji”. Nešto je teže proceniti šta bi bilo po udaru ekonomske krize, u zavisnosti od toga da li bi ova hipotetička Srbija imala svoju valutu…

U raznim naletima jugonostalgije na koje je naše društvo sve manje imuno, provlačile su se razne paralele kako bi danas ekonomski stajala Jugoslavija da se održala, pa su u poređenjima najčešće navođene Češka i Grčka. A uz pretpostavku da bi i ta potencijalna jugo-konfederacija bila neodrživa, i uz optimističke projekcije Srbija je kao nezavisna država mogla da bude bar na nivou Češke, pokazuju analize.

Prema ovim analizama, Srbija je od 1990. do 2009. imala 10 godišnjih BDP-a iz 1989. godine, a svetska ekonomija je ostvarila 25 godišnjih BDP-a. Ako se ovi indeksi prevedu u evro iz 2007. godine, ukupno realizovani BDP Srbije iznosio je 501,7 milijardi evra, a po svetskoj dinamici mogao je da bude 1.213,5 milijardi evra. U godinama krize BDP bi verovatno opao, ali bi na kraju gubitak do danas sigurno prešao 720 milijardi evra.

To kaže statistika, koja u ekonomiji nije baš kao ona u košarci – kao bikini – da pokazuje mnogo a ne otkriva ništa. Ipak, to pitanje kako bi izgledala zemlja daleko je složenije od brojki i procenata. Raspad Jugoslavije je najmanje imao veze s ekonomijom, bar unutrašnjom. Niti je lako moglo da se izađe na kraj s nacionalnom euforijom koja se širila Titovom zemljom kao onih šest buktinja sa starog grba, niti je u drugim republikama bilo dovoljno iskrene želje da se nađe „kompromisno rešenje”. Ali, u vreme promene globalnih međunarodnih odnosa, dok je još Milošević bio „taj koji se pita u Jugoslaviji”, mi smo se umesto za formiranje nacionalne svesti odlučili za nacionalnu šizofreniju.

Šta bi bilo…

Šta bi bilo sa Srbijom da je Milošević uoči čuvenog mitinga na Gazimestanu odlučio da prvi u SFRJ raspiše višestranačke izbore, umesto što je glumio Tita i hteo da balansira između Zapada i zamišljenog novog Istoka konceptom jednopartijskog pluralizma, pa na kraju umesto jugoslovenskog Gorbačova ispao balkanski Staljin? A Srbiju za početak uveo u tu šizofreniju identiteta u kojoj nismo znali da li smo Srbi ili Jugosloveni, Evropljani ili mali Rusi, da li su nam na vlasti komunisti ili nacionalisti. Zapad je nudio da se odlučimo da li smo za istorijski ili etnički princip rasformiranja Jugoslavije, a Milošević je to birao po potrebi. Jedina tranzicija koja se odvijala u Srbiji, bila je sporohodna tranzicija Miloševića iz američkog čoveka i garanta sigurnosti na Balkanu u “balkanskog kasapina”.

U to vreme na međunarodnom planu dominantna tema bila je otvaranje tržišta Rusije i zemalja Istočnog bloka i u polje diplomatije uvela termin stranih investicija, koje su danas jedini garant ekonomskog oporavka. U najpozitivnijim projekcijama Srbija bi, doduše uz ostale jugo-državice, bila prva u koloni zemalja u koje bi ulazio kapital.

Nije samo bivša Jugoslavija eksperimentisala s tržišnom ekonomijom, ali je daleko više dogurala od drugih. U Mađarskoj je, recimo, postojao pokušaj takozvanog „gulaš komunizma”, kada je udeo države u privredi u jednom trenutku pao na 60 odsto (ostalo su bili mali poluprivatnici), ali je uoči pada Berlinskog zida ponovo bio na 85 odsto. U Poljskoj je 1988. oko 18 odsto BDP činilo privatno preduzetništvo (većinom u poljoprivredi i samo šest odsto u industriji). Bilo je nekih oblika pseudoprivatizacija i tržišnog poslovanja i u drugim zemljama. A kod nas je već postojao razvijen oblik unutrašnjeg tržišta (zbog čega je i Če Gevara govorio o lažnom komunizmu u Jugoslaviji), a jugo-firme su već uveliko imale razvijene poslove što na Zapadu, što na Istoku. I što je najvažnije, za razliku od Čeha i drugih, imala je poslovnu elitu koja je imala zapadno znanje (apsurd je što je toj eliti pripadao upravo Slobodan Milošević).

U utakmici koja se u to vreme odvijala između Nemačke i Amerike u osvajanju ovih tržišta, Amerika je baš Jugoslaviju, svoj poligon iz Titovog vremena, videla kao prodornu tačku na putu za Rusiju. Svedočili su kasnije učesnici brojnih pregovora sa Zapadom iz tog vremena da je u američkom interesu bilo da se očuva Jugoslavija u nekom obliku, a da je Nemačka iz svojih interesa forsirala raspad.

Nedeljnik je nedavno pisao o tome kako je američka CIA u vreme Gazimestana 1989. godine analizirala situaciju u Jugoslaviji, da su održavnje zajedničke države videli kao svoj strateški interes.

Kod nas se to nije razumelo, čekajući buđenje Rusije. Pitanje je koliko bi velikih kompanija – koje su po padu Berlinskog zida ušle na tržišta Češke, Slovačke, Poljske, Mađarske – prvo došlo u Srbiju, koja je već imala razvijene privredne kanale ne samo sa Zapadom i Istokom, već i glorifikovani položaj u zemljama Trećeg sveta (samo su naši građevinari zarađivali pet milijardi godišnje).

Češka je zemlja sa kojom bi prema privrednim karakteristikama trebalo upoređivati potencijalni razvoj srpske privrede. Privatizacija koja se tamo odvila devedesetih po strukturi prilično podseća na ono što je nas sačekalo dvehiljaditih. U prvom naletu su prodali auto-industriju Dajmler Bencu i Folksvagenu, zatim duvansku Filipu Morisu, Italijanima cementaru. U drugom naletu, Nemci su kupili Transgas (još da su Košice gde je US Stil kupio železaru u Češkoj, a ne u Slovačkoj, analogija bi bila potpuna). Inače, oko četrdeset odsto privatizacije išlo je preko nemačkih firmi, kojoj je Češka geostrateški bila važna. Tada je tamošnja vlada usmerila privatizaciju prema američkim investitorima koji su „došli” na petnaestak odsto privatizacije, kako bi napravila balans. Dakle, u spoljnoj politici treba balansirati, samo je važno prepoznati između koga.

A Srbija je u to vreme bila jednako važnog geostrateškog položaja (i danas je nemački kapital najjači u Srbiji). Da li je Škoda, koja je osamdesetih prodavala na Zapadu automobile iz šezdesetih godina prošlog veka, bila primamljivija investicija od Zastave koja je već radila sa Fijatom? I koja se, doduše, nije proslavila izvozom u Ameriku, ali jeste izvozom u Afriku. I Škoda je za samo tri godine doživela transformaciju i sa Fabijom se probila na zapadno tržište. A naša industrija je osim automobila, tada pravila – sve. Čak i kompjutere, koji su se još od 1985. konstruisali u EI Niš, a uoči početka ratova EI je hteo, tako se govorilo, da kupi IBM.

„Beograd bi verovatno bio ekonomski centar ovog dela Evrope, umesto Budimpešte”, procenio je svojevremeno ekonomista Goran Nikolić. Jer, većina velikih kompanija i banaka koje su svoje centrale osnovali u Budimpešti, u takvim odnosima gde Srbija već ima polurazvijeno tržište, odavde bi granali svoje poslove. Beograd uz to ne bi morao u toj meri da prolazi kroz antikomunistički „ribrending” kao Budimpešta ili Prag. Jer, Beograd je već bio grad koji je mogao i da organizuje Olimpijske igre, u kojem je trebalo da se održi prvo svetsko prvenstvo u košarci sa Drim timom, sa Zvezdom kao prvakom sveta imao je neku „nekomunističku prepoznatljivost”.

Posledice sankcija i ratova su ne samo odlazak velikog broja ljudi iz zemlje, već upravo onih visokoobrazovane tehničke inteligencije, koji bi u tom slučaju ostali u zemlji. Procenjuje se da je oko 300.000 ljudi napustilo Srbiju iz ekonomskih razloga tokom devedesetih. A i dalje odlaze…

Uz to, komparativna prednost Srbije u odnosu na druge postkomunističke zemlje je i „široka dijaspora” (samo Poljska ima „jaču”), koja bi u ideološkom oslobađanju zemlje verovatno više trošila novac na privredu, a ne na, kao što je bio najčešće slučaj, hohštaplerske projekte emotivnih iznuđivača koji su srpskim emigrantima na Zapadu prodavali patriotske emocije. Češka je danas ekonomski najstablinija bivša komunistička zemlja u sveopštoj evropskoj nestabilnosti, a prema projekcijama naš današnji BDP možda bio bi tek nešto manji od današnjeg češkog. Druga je stvar što bi verovatno jednako bili nezadovoljni svojim standardom.

Jer, ne bismo znali za gore…