Храна, склониште, топлина, љубав – неопходни су сваком човеку у животу. Међутим, ту је и глас. Управо гласови других људи док певају – јесу пета суштинска потреба у животу, тврди Ник Колеман, британски новинар, критичар и аутор. Тврдњу износи у књизи прикладно насловљеној „Гласови: Како изврстан певач може да вам промени живот” (Voices: How a Great Singer Can Change Your Life), која ће бити објављена наредне недеље.

Некадашњи критичар и уредник „НМЕ”, „Тајм-аута”, „Тајмса”, „Гардијана”, у својој трећој књизи истражује зашто је певање кључно за људски живот, зашто га толико волимо, зашто буди осећања.

Пише о вокалима Били Холидеј, Марвина Геја, Вилсона Пикета, Џона Ленона, Мика Џегера, Принса, Дејвида Боувија, Ејми Вајнхаус…

Пита шта је то урадила Арета Френклин да заслужи титулу „краљице соула”, или шта је то са нама ако нас не узбуђује вокал Френка Синатре. Поставља још једно питање: морају ли гласови, пуни бола, да скончају у спектаклу. И ту помиње једну од највећих певачица поп-културе Џенис Џоплин, даму која би, да је избегла трагичну судбину, данас прославила 75. рођендан.

Џоплинова је својевремено певање упоредила са љубављу, рекавши:

„То је као кад волиш неког – врхунско емотивно и физичко искуство”,

а Колеман у свом есеју пише о њеној „разузданој снази понуканој незадовољством”.

„Не можете звучати тако, а бити срећни. Не можете звучати тако ако се осећате добро у свету око вас. Такво певање представља изазов за ваш осећај спокојства у свету”,

оцењује Колеман. Као изврстан пример њеног певачког талента наводи песму коју је снимила пре 50 година „Piece of My Heart”, називајући је „демонстрацијом неограничене моћи тексашких плућа”:

„Џоплинова готово да се ослања на циркуски театар, хазардерску акробацију у изведби. Испада да композиција нема никакву експресивну вредност сама по себи, већ има функцију да служи као погон за сву интимну мучнину певачице. Од тога не може боље”.

Певачица, рођена 19. јануара 1943. у градићу Порт Артуру, често је причала о свом туробном одрастању у Тексасу, где се осећала као отпадник и одакле је са 19 година побегла у Калифорнију.

„Одувек сам желела да будем уметница. И док су друге девојке имале амбицију да буду стјуардесе, ја сам читала, сликала, мислила…”

причала је давно, а тежњу је остварила поставши певачица састава из Сан Франциска „Big Brother and the Holding Company”. Пробој је доживела након наступа на првом рок фестивалу у историји „Монтереј попу” одржаном пре 51 годину.

У краткој каријери успела је да сними три плоче, а њен наступ на „Вудстоку” један је од највећих тренутака легендарног фестивала. Али, упркос таленту и сценској харизми, Џоплинова се суочавала са депресијом, а без порока, нарочито алкохола и наркотика, није могла…

И само 16 дана након изненадне смрти Џимија Хендрикса, Џенис Џоплин је пронађена мртва 4. октобра 1970. године у лосанђелеском хотелу. Преминула је од прекомерне дозе хероина у 27. години. Зато се име Џоплинове у популарној култури везује за такозвани Клуб 27, у коме су музичари преминули у 27. години: Брајан Џонс, Хендрикс, Џим Морисон, Курт Кобејн, Ејми Вајнхаус…

А Џенис је, само годину дана пре трагичног краја, пророчки рекла:

„Радије ћу провести десет најузбудљивијих година него да доживим седамдесету седећи у некој проклетој столици и гледајући телевизију”.

Јубилеј најзначајније плоче

Пре пет деценија објављен је најуспешнији албум у краткој каријери Џоплинове. Други и последњи албум са бендом „ Big Brother and the Holding Company”, „Cheap Thrills” је осам недеља био на првом месту Билбордове листе и најпродаваније издање у 1968. години. На плочи се налазе чак три обраде, а управо се изведба песме „Piece of My Heart” и данас, уз нумеру „Me And Bobby McGee”, везује за име Џенис Џоплин.

Критичари су писали како је то „највећи тренутак” у каријери Џоплинове; „музичка капсула која је најбољи показатељ најдинстинктивнијег женског рок вокала”, односно „врхунац блуз- рока”. Албум се нашао и на листама најбољих плоча свих времена „Ролингстоуна” и „Пичфорка”.

Аутор: Ј. Копривица

Политика

  Dženis Džoplin, Muzika