Recepcija ,,Nibelunga” u kulturi, muzici i filmu

Saga o Nibelunzima, nosiocima priče o germanskim „grčkim“ junacima, oplemenila je evropsku kulturu i nemačku kulturu širenjem na druga polja umetnosti. Od Nemaca je evropskom kulturno-književnom okviru jedino možda Faust stigao kao značajniji i glasovitiji nosilac narodne tradicije nemačkih civilizacijskih tekovina koje su se, u vreme nastanka ,,Pesme o Nibelunzima“, zasnivale na krajnje ljudskom, o čemu svedoči odsustvo božanskog u samom delu. Poređenja radi, u ,,Ilijadi“ se događa sve kada glavni likovi nisu u prvom planu.

Posmatrano sa druge strane, ,,Nibelunzi“ u sebi nose intertekstualnost sa čuvenim antičkim epom. Ahilova peta je ostala van vode, dok je jedan deo tela junaka Zigfrida ostao van domašaja zmajske krvi koja donosi spas. Ostalo je pouka Evropi od antike i mita. ,,Nibelunzi“ su svojom epskom snagom povukli književnu vertikalu od Homera do Riharda Vagnera i upotpunili svojim prizorima onu kulturu za koju je filozof Niče rekao u jednom trenutku da čak i ne može valjano postojati.

Ako su Fausta kulturnom Evropom pronosili Gete, Kristofer Marlo, engleski dramatičar koji je bio prvi posle Šekspira, onda su ,,Nibelunzi“ istinski evropska ,,Ilijada“. Ali u kom to smislu? Jesu po tragu koji su u nemačkoj kulturi svakako ostavili, spomenuti Vagner na to ukazao i ustoličio ih kao ,,lelujava obličija“ nemačkog romantizma. Sredinom devetnaestog veka je Niče, već tada veliki filozof, oduševljen Vagnerom i do određenog trenutka i Arturom Šopenhauerom, nazire kraj evropske kulture, za njega nemačka kultura ne postoji. Da li je i ratnički krik Nibelunga nešto što ne pojmi veliki filozof i na, između svega ostalog, na njihovim obrisima zasniva koncept moći, odnosno volje za istom? Ideju za svoje kanonsko delo, kako istoričari filozofije tvrde, nalazi u pokretima velike vojske. On na prenesen način tvrdi kako ništa u istoriji ljudske civilizacije nije postignuto a da to nije urađeno u ritmu strojevog koraka.

Ničeova kritika hrišćanskog morala zasniva se slutnji koja je nastala pobedom njegove ,,vere robova i slabih“, odnosno vere dogmatika koji su se poveli za Isusom Hristom, verovatno prvim revolucionarem u istoriji ljudske civilizacije. Niče problem evropske kulturi sagledava u svetlu krvavog nestanka paganstva tadašnje Evrope. I ne samo mnogoboštva. On kritikuje nestanak jakih, Rimljana i slave antičkih Grka. Za njega jedan od postulata samog življenja jeste ideja da život treba učiniti svetim samim po sebi kako bi se opravdala sva tragičnost nestanka. Nibelunzi su, kao i svi germanski junaci, umirali za čast čak i pre osvećenja vlastitih života. Tim više je snaga junaka Zigfrida upotpunila antičku nit nemačkog epa.

Evropom se romantizam proširio nakon nastanka Svete alijanse koja je štitila reakcionarni poredak nakon sloma vrednosti Francuske revolucije. Nalet slobode, koji je morao utihnuti stvaranjem pomenutog saveza, još jednom je prenet Evropom delima Bajrona i starim mitovima o junaštvu. U tadašnjoj Nemačkoj, zemlji koja je bila savremenik prvaka Vajmarske klasike, kulturološka atmosfera je dala podstrek za pesimizam Artura Šopenhauera, Ničeov kraj kulture, ali i nadahnuće Riharda Vagnera da stvori operski venac, oživljujući Zigfrida i dajući mu smisao kroz svoj ,,Prsten Nibelunga“ koji se pojavio 1848. godine. U 19. veku heroj Nibelunga Zigfrid dobija ruko nosioca moći, čoveka ili možda čak i nešto više od toga koji je osvojio prsten moći, zbog kog na kraju gubi glavu. U devetnaestom veku Nibelunzi ostaju nosioci koncepta zemaljskog, u Vagnerovom delu Zigfrid nije bog, ali težište poimanja junaka se vekovima polako prenelo sa nosioca ljubavi i časti na nosioca moći, te sveobuhvatne semiosfere u kojoj junak ponovo strada zbog volje koju u sebi nosi. Strojevi korak germanskih plemena ponovo je odjeknuo u Vagnerovom delu. To koračanje se prenosilo sa junaka na junaka, taj ritam, taj krik ratnika je imao moć da se prenese i na srca junakinja pesme i operskih arija Riharda Vagnera. Nadolazak kraja kulture doneo je kraj života junaka Zigfrida u devetnaestom veku. Britanski dramatičar Džordž Bernar Šo je Vagnerovu sagu o Valkirama i Zigfridu nazvao dekonstruktivnim prikazom zamaha industrijalizacije, kako se mogu slobodnije tumačiti reči najvećeg dramatičara industrijskog doba viktorijanske Engleske. Taj lucidni dramatičar u Vagnerovom umetničkom izrazu je našao levičarske primese izrazito dekonstruktivne kritike vremena idustrije- čelika i krvi. Realnost svakodnevice devetnaestog veka godi nestanku junaka kakav je Zigfrid. U evropskoj književnosti kraj devetnaestog veka, ukoliko posmatramo linearno, predstavlja uvod u evropsku modernističku književnost, taj fragmentarni narativ bezdomstva junaka Franca Kafke i dablinskog Odiseja Leopolda Bluma. Svet prirode Vagnerove drame, okruženja u kom se razlila krv čovekova po čijim je prsima tekla i žila života zmaja zamenjen je paklom gvožđa, mističnim ponorom raspetim pod zemaljskim svetom. Taj ponor je od renesanse nosio arhetipsku razinu kjniževnoga sveta. Danteov oganj je hvalio Jung kao celinu tragizma nestanka heroja u glasini o nestanku kulture.

,,Nibelunzi“ su se na filmskom platnu prvo pojavili kao ekranizacije Vagnerovih arija. Jedna od najpoznatijih ostvarenja spoja sedme umetnosti i slavnog epa jeste delo Frica Langa, odnosno dva nema filma iz dvadesetih godina – ,,Sigfrid“ i ,,Krimhildina osveta“. Tragičnost priče o Nibelunizima ogleda se u tišini dva filma. Prikaz epa u tišini jeste stvar tehnološkog razvitka, ali i prikaz u takvoj formi je prikladan. Kada se dogodi nešto što je tragično, onda i to propadanje se najbolje podnosi u mučnini tišine. Film prikazuje kako je Zigfrid pokazao silom zatražio način kako da dopre to Krimhilde.

,,Nibelunzi“ kao izraz epskog paganstva nemačke i evropske kulture ostavljaju utisak grandioznosti koji im pripada. Kultura i film prožimaju vreme i sliku o nejmu samom koja je takva da postoji vekovima.

Za P.U.L.S.E Nikola Radulović

Tekstovi o umetnosti na portalu P.U.L.S.E

  Evropa, germanizam, kultura, Nikola Radulović, Umetnost