Religija i hrana

Ovo pišem 25. maja, na dan Titovog rođenja, a neposredno posle Ramazana i razmišljam o hrani. O alkoholu, nekom drugom prilikom. Elem, zašto muslimani i Jevreji ne jedu svinjetinu, dok je mi tamanimo i kakve veze ima Tito sa tim? Da krenem iz početka, pravo iz pećine.

Svi znate za čuvene crteže životinja, koje su nam ostavili naši davni preci po zidovima pećina. Ne znam samo da li vam je poznato da su sve to životinje koje umiru? Nijedna nije predstavljena kako veselo trčkara po polju. E, tu se nalazi seme naših mitova i verovanja. Po Grimu, mit je ukorenjen u srce svih nas kao i jezik. Bili smo ubeđeni da će nam, ako ih predstavimo kako umiru, lov biti uspešan. Ritual, ili predstava stvarnosti koju priželjkujemo?

Hrana i deca, živeti i produžiti život; zlo, glad i jalovost.

Kasnije, počeli smo da kapiramo da to baš ne ide tako, da postoji neke “više sile”, pa shvatismo da nije loše ako bismo se tim Bogovima umilostivili molitvama i prinošenjem darova. Gle, opet smo prinosili hranu, a vračeve smo počeli da zamenjujemo sveštenicima. Još kasnije, shvatili smo da je to ipak jedna jedina “moć”, koja kontroliše sve, tako da smo došli do “jednog Boga”, samo što smo ga različito tumačili i nazivali.  Opet Grim, daje monoteističku definiciju religije, kao:

“ Znanje božanskog duha o samom sebi kroz posredovanje ograničenog duha”.

A hrana i religija? Povezani su međusobno koliko god hoćete, od pamtiveka. Rađanje, život, smrt. Recimo, mladu na venčanju zasipamo zrnevljem (pirinač) da bi bila plodna. Stari običaj je bio da se parovi na “Duhove” valjaju po njivama;  pogađate, da bi bili plodni. Zatim, na sahranama, služimo “večeru ili daću”. Smrt kao nastavak večnog života, a u prenesenom značenju, tom hranom simbolizujemo život, (takozvana “ Orfička misterija”, kojom se obezbeđuje besmrtnost). Samim tim, dolazimo do zaključka da je telo nečista tamnica duše, koje je potrebno povremeno pročistiti astečkim uzdržavanjem od mesa, jaja, seksa…

Dobro, neću ovaj put ni o alkoholu, a ni seksu. Koreni posta, uzdržavanja od jela, nalaze se tu. Ok, postom pokazujemo i da smo duhovna bića, koja se razlikuju od životinja i da možemo, svojom voljom da kontrolišemo proždrljivost (greh).

Pa dobro, ako smo prihvatili da smo razumna bića, zašto onda muslimani i Jevreji ne jedu svinjetinu, a mi znamo da je ukusna? Recimo i to da mi ne volimo ni pse servirane za ručak, dok se u nekim delovima Kine a pre svega u Vijetnamu, smatra da su ukusni „prste da poližeš“. To pitanje često postavljam svima koje posetim u Bosni i od većine dobijam odgovor da je to zato što su svinje prljave i prenose razne bolesti. Aha, a krave su kao čiste? A šta je sa bolešću “ludih krava”? Odgovor seže još u vreme pre pojave monoteizma, a naravno preuzet je i u Starom zavetu. Ide toliko daleko do onih nacrtanih umirućih životinja u pećinama. U krvi je;  dakle, u žrtvovanju pre svega ljudske. U Starom zavetu piše da su prvorođena deca bacana u vatru za Moloha (kralja), i evocira sećanje na ritual “Pasha” za novu godinu, na brdu Abibu. Kasnije je zamenjeno jagnjećom ili jarećom krvlju, kojom bi se razmazivali pragovi kuća, a sirovo meso jelo da bi se čovek sakramentalno natopio vitalnošću žrtve. S duge strane, Arapi su pili toplu krv žrtvovane kamile i na taj način „upijali!“ život životinje. Zvuči jezivo zar ne?

Za Svetog Pavla, Hristos je bio to “pashalno jagnje” koje su vernici jeli kao pravu pashu. Vino je postalo Isusova krv, ili kako piše:

“Čaša blagoslova, koja nije li zajednica krvi Isusove? Hleb koji lomimo, nije li zajednica tela Isusovog’”.

Evo, svi se vrtimo oko krvi, klanja, i ispijanja iste dok je još topla. I muslimani, Jevreji, Hrišćani. Dolazimo do “Zaveta krvi”, u neku ruku pročišćenja iz prvobitnog verovanja da ona predstavlja oživotvorujuće načelo živog organizma  i da njeno prolivanje ustanovljava životni savez između onih koji se vežu krvnom vezom. Život je jednak toploj krvi.  Ona predstavlja simbol života, a ne hladna krv recimo riba… ali da ne širim. Vremenom je bilo potrebno, ustanoviti neki red. Doneli smo pravila.

Prvo je bilo: “ NE UBIJ” (ne ubijaj). A da bismo to potkrepili, ponovo smo se, po oprobanom receptu, dohvatili simbola. “Nemoj da jedeš ono što se hrani krvlju!”. Poznato je su svinje svaštojedi, koji jedu i meso. Koze, ovce, krave jedu travu, one ne jedu život. I mi hrišćani smo se toga pridržavali; ni mi nismo jeli svinje. Pa, kada smo i zašto počeli? Prosto, bilo je to onda kada smo iz “Svete zamlje”, krenuli ka severu. Bilo je hladno, bilo sve više divljih svinja, sve manje druge hrane. Onda je crkva po starom običaju, zažmurila na jedno oko, jer bismo mi gladni jeli svinje svakako.

Pretpostavljam da su se prvi hrišćani malo gadili na svinjetinu, ali vremenom su naučili da je pripremaju tako da bude ukusna i sada su šokirani što je „ovi drugi“ ne jedu. A ovi drugi, zgroženi su našim svinjskim rebarcima. Svi zajedno, totalno smo gadljivi na pečenog vijetnamskog psa (da ponovim, više vezano za Vijetnam, nego za Kinu). Ma ti “žuti”, su uvek hteli da se razlikuju. Lao Ce (600 p.n.e.) :

” Zemlja i nebo traju, zato što iza sveta postoji nepromenljiva stvarnost, iz koje potiče svako postojanje”. Pa još: “ Sva egistencija potekla od bića (Tao-aktivno načelo), a samo biće od ne-bića”…

Ok, imamo i sa njihovim pogledom na svet, dodirnih tačaka (mnogo), ali što se hrane tiče… hm.

Na kraju Tito. Pa ništa sa njim. Samo sam hteo da vam privučem pažnju.

Vojislav Radojković

Izvor: Fokus vesti

  Društvo, Hrana, Religija, Vojislav Radojković