Gustav Klimt je već uveliko bio priznat kada je 1910. godine izjavio da je Šile svojevrsni majstor slikarstva. Prema nekim izvorima, prilikom prvog susreta dva umetnika, Klimt je čak priznao mladom Šileu da smatra da on slika bolje od njega.

Šileove linije se prekidaju, zatim postaju jače, oštrije, nekad se naprasno gube, u zavisnosti od toga koliko će neki detalj biti istaknut. Koliko god pojedinii kritičari bili skeptični, Šileu se ne može osporiti da je bio jedan od najvećih, pomalo grubo rečeno, crtača i majstora skice. Istoričar umetnosti, Hajnrih Beneš, čiji je portret Egon naslikao, odlično je objasnio Šileovu umešnost prilikom skiciranja i izrade crteža:

Pre Šilea nije postojala takva lepota oblika i boje. Sigurnost njegovog pokreta gotovo je bila nepogrešiva. Prilikom crtanja je sedeo na niskoj stolici, sa tablom za crtanje i listom na kolenima, a desnu ruku, kojom je crtao, prislonio bi uz tablu. Takođe sam ga viđao da crta drugačije, stojeći pred modelom, a desnu nogu bi podigao na stoličicu. Tablu bi prislonio na desno koleno, pridržavao je levom rukom, dok bi desna ruka bila skroz opuštena i samo bi prislonio olovku na papir i crtao iz ramena, gotovo nemarno povlačeći linije. Nikada nije koristio gumicu za brisanje, samo bi bacio list papira ukoliko bi negde pogrešio, što se retko dešavalo. Uvek je bojio po sećanju, bez modela.

.

Zahvaljujući ovom kratkom prikazu Hajnriha Beneša možemo steći uvid u to koliko je Šile bio nepredvidiv, baš kao i njegove linije. Nesumnjivo je ovakav metod slikanja imao poseban efekat i na umetnički prikaz modela. Važno je uzeti u obzir i njegove erotske crteže i razgraničiti da li ih treba posmatrati kao voajerska dela, kao što je to slučaj sa Klimtom. Ono što najpre upada u oči jeste odsustvo „normalne“, uobičajene perspektive. Šile koristi uglove koji izobličuju figure i perspektivu koja deformiše. Upravo je to nameštanje figura van centra slike ono što čini dela ekscentričnim, a ne nagost tela ili sama tema slike. Retko možemo videti figure prikazane u celosti ili spreda, najčešće sede iskrivljenih ruku, savijenih u laktovima. Od Beneša takođe saznajemo da je Šile neretko slikao posmatrajući model sa vrha merdevina, koristeći krajnje nekonvencionalne tehnike. Moramo opet uzeti Klimta u razmatranje kako bismo objasnili Šilea. Klimtove nage žene su najčešće viđene u osami, ponašaju se kao da ih niko ne posmatra, opuštene su, ali u pozi koja sugeriše čežnju. Deluju kao da su usred erotskih sanjarija, što je najčešće srž muške fantazije i baš zbog toga se posmatrači Klimtovih slika osećaju kao voajeri. Zalazimo u privatnu sferu, gledamo nešto što nije namenjeno javnosti. S druge strane, Šile nam daje figure koje su jasni proizvod umetnika i njegovog „adolescentskog“ istraživanja, one su nameštene, poput lutaka, ali i dalje tela, ukrućena i gotovo nikad opuštena. U grču su zbog izloženosti i očigledne ranjivosti, bespomoćne, bez mogućnosti da se odbrane. One su deo umetničkog spektakla, ponuđene našim očima. Akt koji nam Šile prikazuje je izolovan i napet, van intimnog sveta, prepušten na milost i nemilost olovke.

Kako njegova žena Edit nije mogla uvek da izađe u susret slikarevim zahtevima koji su bili lišeni svih tabua, Šile se okrenuo modelima koji su često bili u rangu prostitutki i na rubu egzistencije. Poznata je priča o Gustavu Klimtu i trudnom modelu, ovekovečenom na slici Nada I. Šile je slikao veoma mlade modele što je rezultiralo skandalom poznatim kao Afera Nojlengbah. Bio je uhapšen i optužen za zavođenje maloletnice, ali ubrzo je pušten na slobodu, doduše sa posledicama. Umetnik se osećao usamljeno i izdano. Izgubio je poverenje u Bečlije i tvrdio da mu svi zavide i kuju zavere protiv njega. Uskoro odlazi u Češki Krumlov i to sa Vali Nojcil, koju će slikati i sa kojom će provesti nekoliko godina. Kao što obično biva sa umetnicima koji vode slobodan život, i tamo ga je dočekala osuda konzervativnog društva. Negde u to vreme Šile se okrenuo solipsizmu i postao imun, kako u umetnosti, tako i u životu, na zlurade, filistarske komentare i nerazumevanje.

Uprkos svemu, slikar je ostao veran svom izrazu i putu koji je izabrao. Verovao je u besmrtnost umetnika i propagirao slikanje ljudskih tela. Nije se osećao kažnjeno, već pročišćeno.

Ja slikam svetlo koje emanira iz tela. Erotska umetnička dela su takođe sakralna!

.

Šileova umetnost, iako veoma izražajna, prepuna je zagonetki. Ona je jedan vid monologa i materijalizacije mračne podsvesti, manična i demonska. Umetnik je naginjao ka misticizmu i ezoteriji i čitavog života je bio rezervisan što otežava jasnije shvatanje njegovih dela, ali utoliko ne umanjuje enigmu umetnosti i veliča ingenioznost ovog ekspresioniste.

Za P.U.L.S.E Marijana Ristić

II nastavak

Tekstovi o slikarstvu na portalu P.U.L.S.E

Izvori:

Jane Kallir, “Egon Schiele: Drawings and Watercolors”

Jane Kallir, “Patronage and Portraiture in the World of Egon Schiele”, a lecture

Reinhard Steiner, “Egon Schiele”

  Egon Šile, Marijana Ristić, Slikarstvo, Umetnost